Ulogujte se / Kreirajte profil

Ulay

Уметник Уве Лајсипен Улај (Ulay), био је дугогодишњи животни и професионални партнер Марине Абрамовић, а заједно су, у периоду 1976–1988, били најпризнатији пар уметника перформанса у свету. Улај ће као гост Белефа сутра у Kултурном центру Београда одржати радиoницу, а испред Делијске чесме у Кнез Михаиловој улици извешће перформанс „Чија је вода“ (Whose water is it?).

Шта је у основи концепта перформанса „Чија је вода?“ Да ли је то део вашег претходног пројекта „Вода свима“ (Water to all) који је визуелизовао све аспекте пијаће воде – од еколошких до културолошких?

У основи концепта је моје шестогодишње интересовање за воду – свежу или пијаћу. Прво, вода је природни извор и приступ сигурној, чистој и пијаћој води је наше право од рођења. Друго је питање огромних захтева и приватизације, власништва водних ресурса, мултинационалних компанија.

Иако је „вода за пиће” огромна тема (ако претражујете Гугл за „пијаћу воду“ добићете за мање од 0,18 секунди више од 35.000.000.000 референци) – боље је искористити је за пливање…

Током последњих шест година колико се бавим овом темом, моје активности сам најпре назвао „водопад“. После извесног времена дошао сам на идеју да се више фокусирам на воду и теме које се на њу односе. Нови концепт назвао сам „Earth water catalogue”.

Вода је више од формуле Н2О. Она је жива, има меморију. То је такође филозофско, биолошко, еколошко, културолошко и спиритуално питање.

Од почетка каријере мотив идентитета је био у фокусу Вашег стваралаштва, укључујући и уметничке експерименте са полароидима. Шта је била суштина пројекта Fototot (Смрт фотографије)?

Као ратно дете (рођен у Немачкој, 1943) и као неко ко је са 15 година остао сам (без породице и рођака), са 25 година сам почео да испитујем свој идентитет, помоћу полароид камере, радије него преко званичних институција. Од 1969. до 1974/1975. снимао сам себе полароид камером у различитим стањима: тужан, лош, мртав, као жена или трансвестит, као хермафродит, као херој радничке класе, губитник или победник. Спољашње промене нису биле довољне, па сам се тетовирао, пробадао, самоповређивао и радио трансплантацију коже на левој подлактици да бих уклонио тетоважу „GEN.E.T. RATION ULTIMA RATION”. То парче коже сам сачувао.

Схватио сам да то ничему не води и окренуо се преиспитивању идентитета и фотографије – у регистру грађана где се примењују поузданија средства као што су отисци прстију и снимак зенице ока.

Тако сам дошао на идеју о „Фотототу“, догађају који се у два дела одвијао у фондацији Де Апел у Амстердаму (1976).

У првом делу поставио сам три пута по три црно-беле фотографије (100 х 70 цм) да висе преко три зида. Девет слика приказивало ме је сукцесивно из близине и са удаљености. Простор испуњен публиком био је замрачен, изузев веома мутног лабораторијског светла. После минут, два, јако халогено светло усмерено је на девет великих слика. Све су у року од 30 секунди нестале на црној површини. Као када угасите свећу. Тај процес сам фотографски документовао.

У другом делу у истом простору девет зацрњених слика је и даље висило преко три зида. У средину замраченог простора био је постављен мали сто. На столу светло за читање и црни портфолио. Публика је ушла и окупила се око стола. Почели су да прелиставају портфолио у коме су биле документоване фотографије са првог догађаја. Током прелиставања слике су нестајале, прелазиле у црну површину…

Као млад уметник у Њујорку сте срели Бјанку Џегер. Спријатељили сте се, али  сте у једној ситуацији од ње и побегли. Шта се догодило са њеним фотографијама које сте снимили?

Као фотограф консултант за Полароид корпорацију (1969–1971) добио сам задатак да обиђем пет градова (Лондон, Амстердам, Париз, Рим, Њујорк), за потребе промотивне књиге фотографија „Увеове полароидне слике из пет градова”.

Док сам боравио у Њујорку (1971) отишао сам једног дана у Централ парк да фотографишем геј параду. Угледао сам прелепу жену егзотичног изгледа и замолио је да је фотографишем. Њено име, сећам се добро, било је Бјанка Морено де Масијас. Рођена је у Никарагви и живела је на релацији Њујорк–Париз. Спријатељили смо се и провели заједно две седмице. Планирали смо да одемо у Индију и да живимо окружени лотосовим цвећем. У једном тренутку морао сам да се вратим у Амстердам и договорили смо се да и она пође са мном. Кренули смо у КЛМ да купимо карте и када смо улазили кроз ротациона стаклена врата, она је приклештила стопало (увек је ходала боса, у дивној индијској одећи) и почела да вришти. Ја сам се толико шокирао да сам почео да бежим, као мува без главе.

Више је нисам видео. Стидим се… После три месеца чуо сам да се удала за Мика Џегера. Све њене фотографије сачувао сам и држим их у тајној фиоци…

Где сте се, на својим многобројним уметничким путовањима, највише осећали као код куће?

Као номад од најмлађих дана, осећао сам се као код куће свуда где ме ветар баци.

Европа ми је била добра. Америка ми је била добра. Кина ми је била добра. Аустралија ми је била добра, али у Индији сам се највише осећао као код куће и тамо сам највише научио. Индија је, поред своје огромне историје, знања, филозофије и мудрости, земља са најразличитијим контрастима и противречностима. Индија се показује на сваком метру, сваким кораком чини да сте у рају и паклу, животу и смрти.

То је оно што сам видео као савршено, иако звучи парадоксално.

У Берлину сте 1976. направили „уметнички инцидент“ који Вас је учинио славним. Из берлинске Нове националне галерије украли сте  слику Карла Шпицвега „Сироти песник“, и закачили је на зид стана једне турске породице. Зашто се то урадили и како сте се изборили са полицијом?

Разлози да направим ову акцију проистекли су из двоструке опсервације Берлина. Прва се односи на претензију, а друга на неправду. Претенциозно је било то што су културна политика и уметничко тржиште настојали да све буде под контролом и функционише беспрекорно. Неправда се тицала односа према турским радницима који су већином живели у Кројцбергу.

Слика „Сироти песник” (1836) представљала је икону немачког идентитета и била је омиљена Хитлерова слика.

Од самог почетка прихватио сам могуће последице, укључујући и хапшење. Након што сам однео слику у стан турске имигрантске породице, позвао сам полицију и директора музеја да потврди да је слика неоштећена. Полиција ме затворила на 24 сата. Тужилац ме је теретио за хиљаду и један деликт, али сам ослобођен.

После три месеца биo је наставак суђењау Берлину, али нисам се појавио. Казна је била три месеца затвора или три хиљаде и три стотине педесет немачких марака кауције. Нисам реаговао, нити сам платио. Годину дана касније, ухапшен сам на минхенском аеродрому и уз помоћ пријатеља, плаћена је кауција.

Током боравка у Совјетском Савезу на Црвеном тргу снимили сте занимљиву сцену коју сте назвали „Апстрактни сликар иде преко Црвеног трга праћен двојицом фигуративних сликара у цивилу”. Никада нисте изложили овај рад…

На Црвеном тргу сам снимио тај троминутни филм суперосмицом. Био је то призор када типичан службеник, који ради у Кремљу, прелази преко Црвеног трга праћен двојицом неупадљивих мушкараца… Наслов се родио у мојој глави због питања које сам постављао себи кад сам био млад, да ли су апстрактни сликари такође и апстрактни људи, у поређењу са фигуративцима? И овај рад и многи други налазе се у мојим фиокама, а има их толико да би могли да напуне један музеј.

Као најпризнатији пар перформанс уметника Абрамовић/Улај (и касније Улај/Абрамовић) вас двоје сте често проширивали границе концептуалне уметности и боди-арта. Шта је за Вас било најтеже искуство и највећа авантура?

Најтежи ми је био перформанс „Прелазак ноћног мора” (Nightsea Crossing) извођен на пет континената, деведесет дана с прекидима, од 1981. до 1987. године. Седели смо једно наспрам другог на два краја дугачког стола, непомични у тишини. Иако смо имали добру припрему као што је била „випасана“ медитација, то је често за мене био пакао, јер сам због брзог метаболизма губио тежину.

Можда је сам перформанс био највећа авантура, зато што смо желели да тестирамо да ли само чисто присуство уметника може изазвати сличне ефекте код посматрача као када посећују изложбе и перформансе. Осим тога, неактивност, тишина, некомуницирање и пост су и најопсесивније појаве у нашем друштву…

Како се сећате Вашег сусрета са Марином Абрамовић у Амстердаму? Да ли сте нашли неку коинциденцију у томе што сте рођени истог дана и имате косу на исти начин прикачену штапићима. Да ли вам је то био неки судбински знак?

Пре свега, у Марини сам видео особену појаву и привлачну жену. Такође сам знао за њене претходне перформансе. Комбинација свега тога с оним што сам ја до тада радио… Тек касније смо разговарали о тим „знамењима”, заједничким рођенданима и сличној фризури. Нема судбине, само снажно привлачење, много радозналости и жеља да дајемо једно другом, уз шансу да то више пута и проверимо.

Ходање по Кинеском зиду или „Љубавници” био је Ваша почетна идеја. Шта сте планирали и да ли сте је остварили у свим детаљима? И какве то има везе са љубављу?

Типично женско питање… Почетни назив био је „Шетња великим зидом“, и није укључивао реч љубав. „Љубавници“ или „Љубавници на рубу“ изабран је за наслов каталога и касније за филм, мада сам инсистирао да се тај наслов не употребљава.

Када сам дошао на идеју о шетњи зидом, после толиких претходних перформанса, нисам био свестан последица. Од 1982. до 1987. урадили смо велико свеобухватно истраживање о Кинеском зиду, али до 1986. нисмо успели да дођемо до њега. Те године смо први пут отпутовали у Кину и имали посебну прилику да обиђемо 22 различита потеза зида. Било је помало застрашујуће, али изазовно. Полако смо конзумирали задатак, прихватали га и припремали се…

И, за вашу информацију, када смо 1988. отишли да коначно ходамо зидом, ми већ нисмо разговарали, нити смо се виђали… Било је готово међу нама. Тако да не можемо говорити о љубави у односу на тај епски, легендарни зид.

Како сте се осећали и шта сте открили током те шетње. Нисте били сами, за вама је ишла свита водича, људи из обезбеђења…

Преговори и припреме са кинеским властима били су нешто најгоре што сам искусио. Обоје смо били у друштву најмање троје људи – обезбеђење, неко из министарства културе и преводилац.

И поред свих компликација, лично сам доживео овај ход по Кинеском зиду као кулминацију нашег заједничког рада. Волео сам то и искусио нешто о чему нисам могао ни да сањам.

Прошле године сте одлучили да спонтано учествујете и седнете наспрам Марине за време извођења перформанса у МОМА „Уметник је присутан“. Она је реаговала врло емотивно. А Ви? Да ли и даље мислите, као што сте једном, након вашег растанка изјавили, да „заслужујете мање“?

У ствари, позвао ме је Шон Кели, Маринин галериста из Њујорка, да дођем. Она је заиста реаговала емотивно, из разлога само њој познатих… Неки људи су причали да је моје кратко присуство био једини моменат када се „ледена дама“ истопила и касније саммогао да видим тај тренутак на многим снимцима. Био сам прибран, али сам био замољен да будем као и многи који су пре и после мене сели на ту столицу.

Не, не мислим да заслужујем мање. То је пре оно „мање је више“. По природи сам редукциониста. Уз све поштовање, Маринина и моја филозофија биле су супротстављене већ у другој половини осамдесетих. То што она заслужује јесте нешто што она и сама жели, и ради веома напорно да би то остварила. Оно што ја заслужујем другачије је настојање, али, без сумње, и ја добијам оно што заслужујем…  најчешће.

[youtube]QgeF7tOks4s[/youtube]

Марија Ђорђевић

Politika online

za “P.U.L.S.E” oprema teksta Boban Savković

  •  
  •  
  •  
  •