Пекићевог имена нема на шпици филма „Житије Брајаново” и не наводи се у обимној литератури о овом филму. Мартенс је по свој прилици први аутор који ову тврдњу наводи у озбиљној публикацији. Има, међутим, сасвим довољно индиција на основу којих се може закључити да постоји значајна вероватноћа да је прича тачна. Најпре да кажемо нешто о хронологији.

Пекићево „Време чуда”, својеврстан пастиш новозаветних легенди, у оригиналу је објављено 1965. године. Енглески превод књиге под насловом „The Time of Miracles” излази 1976.  у издању реномиране куће „Harcourt Brace Jovanovich” док превод потписује Ловет Ф. Едвардс. Од 1976. године, дакле, „Време чуда” се може читати на енглеском језику.

Дугометражни Пајтоновци

Годину дана раније, најлегендарнија екипа британских комичара двадесетог века – људи окупљени око „Летећег циркуса Монтија Пајтона”, познати и као Пајтоновци – снима филм „Монти Пајтон и Свети Грал”. Филм је инстантно забележио велики успех, мада је интензитет његове генијалности масовно препознат тек након одређене временске дистанце па се, рецимо, у разним анкетама с краја прошлог и почетка овог века, овај филм рутински смешта међу десет најбољих комедија свих времена.

Задовољни успехом „Светог Грала”; Пајтоновци још током 1975. почињу да размишљају о новом филму. Ерик Ајдл је најпре у полушали предложио да сниме филм „Исус Христ: Жудња за славом”. Ипак, генерална идеја да праве филм који би се спрдао са Новим Заветом на начин на који се „Монти Пајтон и Свети Грал” спрдао са легендама о Краљу Артуру и витезовима Округлог стола формирала се релативно брзо.

У време док је „Грал” приказиван у Амстердаму, Ајдл и Тери Гилијам смишљају скеч о томе како се крст на којем је Исус разапет ломи под његовом тежином јер су га правили невешти столари. Разматрајући ову досетку са осталим члановима дружине, одлучују да оштрицу хумора ипак не усмеравају на самог Исуса, јер им се као лик с једне стране не чини погодним за подругивање, а с друге јер ипак желе да се колико-толико заштите од напада од стране цркве. Рађа се идеја да измисле Исусовог савременика кога ће назвати Брајан. За то ће им требати инспирација.

У једном разговору се наводи да су одлучили да покупују и ишчитају све књиге које пронађу по књижарама, а које се баве новозаветном тематиком. Углавном, оно што поуздано знамо јесте да је прва верзија сценарија била спремна пред сами крај 1976, оне године, дакле, кад је „Време чуда” објављено на енглеском језику. Годину дана касније зготовљена је коначна верзија, а филм је премијерно приказан 1979. године.

Знамо, дакле, да су Пајтоновци читали књиге са новозаветном тематиком током 1976. године. Знамо такође да је управо те године на енглеском језику објављено „Време чуда”. Знамо да је књигу објавио добар издавач, тако да ју је било могуће наћи у – како се то данас обично каже – бољим књижарама. Ипак, међу силним књигама које се на енглеском објављују на све могуће теме колико је извесно да им је ова привукла пажњу?

Читајући новине

Добра индикација у позитивном смеру био би афирмативан приказ у угледним и читаним новинама. Има ли угледнијих и читанијих од Њујорк тајмса?

Дана 24. октобра 1976. Њујорк Тајмс објављује изузетно похвалан приказ „Времена чуда” из пера Ернста Павела, „романсијера и критичара”. Павел тврди да Пекић има храбрости и визије за извоз, односно да „пише као анђео”, мада је тај анђео можда управо онај пали. Павел истиче да је Пекић прочитао јеванђеља и да је открио да у њима нешто недостаје. (Та реченица је Пајтоновцима врло јасно могла указати да је то књига која им може помоћи у њиховој намери.)

Павел је потпуно одушевљен Пекићем, назива његово писање необузданим, а понекад необуздано забавним, нотира да је ово његова прва књига на енглеском, али да је и та једна књига довољна да се донесе закључак како је он као писац „магистрално откриће”. Напослетку, пред сами крај текста, за превод каже да је беспрекоран, па се на основу те опаске стиче закључак да Павел говори српски.

Сам Ернст Павел у свету књижевности је најпознатији као аутор једне од превратничких биографија Франца Кафке под насловом „Ноћна мора разума”. Осим књиге о Кафки, Павел је биографски писао и о Теодору Херцлу, односно Хајнриху Хајнеу, а иницијално је стекао име као аутор романа. Да ли је заиста и како је овај Кафкин биограф знао српски, па још толико добро да ауторитативно доноси судове о квалитету књижевних превода?

Одговор нам нуди мемоарска Павелова књига „Живот у мрачним временима” коју је писао практично на самрти, а чије је последње поглавље исписала заправо његова ћерка. Књигу је у преводу на српски (превела: Индира Фундук) објавила још 2014. године издавачка кућа „Клио”, али пажња и интерес јавности нису били на заслуженом нивоу. Нажалост, јер је у њој дата  једна од најбољих слика Београда из средине и друге половине тридесетих година прошлог века.

Оаза у пустињи времена

Берлинска јеврејска породица Павел – отац, мајка и четрнаестогодишњи син – из Хитлеровог Берлина беже за Београд. Најпре се настањују у Хотелу „Ројал”:

„Београдски хотел ‘Ројал’ био је оаза у пустињи времена. Урбани рецепционер који говори стране језике и лустери од брушеног стакла у сали за ручавање пружали су илузију избледеле славе, али мирис плесни, теписи које су изјели мољци и тмурни декор соба прилично јасно су говорили  да ово место никад није било ништа више од трећеразредног коначишта где су свраћали трговци стоком, проститутке и продавци.”

Како то бива с децом на прагу пубертета, син јако брзо проговара на језику нове околине, најпре с муком: „До краја лета сам савладао језик толико да сам могао да водим просту конверзацију. За читање Политике и даље ми је требало много времена и напора јер сам сваког јутра покушавао уз помоћ речника да схватим важније чланке, али више се нисам осећао потпуно изгубљено међу људима који су говорили српски, и у главним цртама сам знао шта се дешава око мене.” Након неког времена српски говори јако течно.

Помало и по линији јеврејске солидарности, добива први посао – у књижари Геце Кона. Повезује се такође са локалном ћелијом забрањене Комунистичке партије. Након што приближавањем Краљевине Југославије Тројном пакту положај Јевреја, нарочито избеглица, у Београду постане тежи, породица Павел емигрира у Америку. Тамо своје прве послове тинејџер Ернст добива захваљујући знању српског, а током Другог светског рата, као амерички војник, ради између осталог као преводилац при контактима америчке армије и партизанског Врховног штаба у Барију.

После рата, Павел се бави књижевношћу па је ваљда и логично да га привлаче књиге из земље у којој је живио од своје четрнаесте до осамнаесте године. На том трагу се заинтересовао за Пекићево „Време чуда” и рецензирао га за Њујорк тајмс. Остало је, како се то каже, историја.

Путеви инспирације

Кад човек у мислима први пут суочи Борислава Пекића и „Летећи циркус Монтија Пајтона” тешко му је да замисли некакву међусобну везу. Међутим, у контексту нових информација, хронологије, подударања мотива и свести да су Пајтоновци у књигама са апокрифном новозаветном тематиком тражили инспирацију, то одједном не звучи толико необично. Ваљало би, наравно, са овом свешћу поново пажљиво ишчитати роман, па још пажљивије погледати филм и уредно забележити све детаље који указују у овом правцу. То може бити подлога за неки други, жанровски посве друкчији, текст.

Прошле године, две недеље уочи деведесете годишњице Пекићевог рођења, умро је Чарлс Алверсон, један од Пајтоноваца и са Теријем Гилијамом косценариста чувеног „Бразила“, а само два дана касније и Тери Џонс, један од твораца и утемељитеља „Летећег циркуса” односно онај који као режисер потписује и „Свети Грал” и „Житије Брајаново”. Џонс је умро у Лондону, а Алверсон у Парагама код Бачке Паланке, где је живео од 1994. године.

Ако је Алверсон, велики пријатељ и сарадник Терија Гилијема, лично присутан на снимањима првих епизода „Летећег циркуса”, рођен у Лос Анђелесу, живот могао завршити нигде друго до у Парагама у Бачкој, има неког смисла и у томе да су визије дечака који је у банатском Баваништу читао Нови завет одјекнуле у филму који су снимили комичари из града у којем је провео велики део живота. Чудни су путеви инспирације, скоро једнако чудни као они господњи.

Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ

Извор: РТС

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E