Lars fon Trir: Umetnicima je suđeno da pate

Proslavljeni danski režiser Lars fon Trir je u sferi javnog života prisutan kao intrigantna i kontroverzna ličnost. Kulturni establišment je mnoge njegove stavove smatrao problematičnim, a pojedini filmski kritičari insistiraju da u njegovom autorskom tretmanu sudbina i karaktera ženskih likova postoje elementi mizoginije. Međutim, knjiga koju je objavila beogradska izdavačka kuća Arete  Trir o fon Triru (preveo Sava Bulajić), a koja predstavlja zbirku intervjua koje je sa Trirom radio njegov kolega Stig Bjorkman, baca novo svetlo na režisera kultnih filmova kao što su Element zločina,  Kroz talase, Ples u tami, Antihrist, Melanholija… Jer, kakve god fon Trir izazivao reakcije, Bjorkman je u pravu kada za njega kaže:

„Malo je skandinavskih režisera – u svakom slučaju, malo režisera Larsove generacije – koji poseduju takav idiosinkrastički talenat i inovativan stil.”

Ova knjiga je neposredni izvor izobilja detalja koji objašnjavaju fon Trirovo odrastanje, odnos prema kinematografiji i umetnosti, njegov lični svet i intimne probleme, kao i pogled na neka od ključnih egzistencijalnih pitanja za čije rešavanje pokušavamo da upotrebimo umetnost. Ova knjiga, ukratko, objašnjava kako je Lars Trir postao Lars fon Trir i koja je bila cena toga.

STIG BJORKMAN: Zašto ste uopšte izmislili to aristokratsko ime? Kada ste zaista počeli da ga koristite?

LARS FON TRIR: Oko 1975, mada to ime ima dužu predistoriju sa mojim dedom Svenom Trirom. Svoje ime na nemačkom pisao je kao Sv. Trier jer je Sv. skraćeno od Sven. Međutim, ljudi su mu se u Nemačkoj obraćali sa von Trier jer su mislili da to malo „v” potiče od „von”. Ovo je postala često ponavljana porodična šala.

Sredinom 70-ih dosta sam čitao Strindberga i naravno Ničea. Tokom pariske krize koju često zovu „paklenom krizom”, Strindberg je svoja pisma potpisivao kraljevskim potpisom „Rex”. To mi je bilo jako zanimljivo i zbog ludosti i zbog arogancije. Tada sam i ja počeo da dodajem „fon” svom imenu. Na američkoj džez sceni ovo se ne smatra nimalo čudnim. Nekoliko ljudi tamo je koristilo titule kao što su „grof”, „vojvoda” i slično. Kasnije sam razmišljao o rediteljima Sternbergu i Štrohajmu. Njihova „fon” im nisu nanela nikakvu štetu u Holivudu, iako su potpuno izmišljena.

To je, dakle, bio način da od svog imena napravite brend? Da li ste u detinjstvu bili svesni da želite da postanete poznati?

Nisam. Mada, možda jesam… Naravno, „Tvoje ime je tvoj identitet”. Pretpostavljam da sam razmišljao o tome.

***

Kako izgleda vaš običan dan kada ne radite?

Kada ne radim!? (Vrlo duga pauza.) Ne znam kakav bi to dan bio… Provodim dosta vremena za kompjuterom igrajući Tetris. To je prilično dobro osmišljena igra i na mene ima smirujući efekat. Provodim i dosta vremena sa porodicom i radim obične kućne stvari. Bavim se sportom, veslam u kanuu i gledam televiziju, ali s obzirom na današnju ponudu programa to uglavnom znači da premotavam kanale. Radije bih iznajmio film.

 A kakav je dan kada radite?

To je zaista većina dana. Pre podne pišem u malom studiju u novoj kući u bašti. Po podne odem do Centrope da obavim tamošnje obaveze. Predveče obično veslam i posle toga sam prilično umoran.

***

Odakle crpite inspiraciju?

To je teško pitanje. U mladosti prikupljate mnoštvo tema i motiva iz književnosti, filma, interesovanja koje nadograđujete. To je osnova moje inspiracije koja se razvija verovatno celog života. Nisam tip koji će izaći u društvo ili otići na neko putovanje da bi razgledao i dobio inspiraciju. Svakako ne svesno i namerno.

A šta ako to ne zovemo „inspiracijom” već „pokretačkom silom”?

Verujem da je pokretačka sila povezana sa vašim psihološkim nesigurnostima. Možda je pokretačka sila više mehanička stvar, ali svakako je na delu isti adrenalin. Kao neka vrsta entuzijazma. A kako nastaje, to zaista ne znam.

Zar na vas ne utiču ostale umetnosti – književnost, muzika, filmovi? Zar vam ne daju ideje i inspiraciju?

Ne mogu da odgovorim na to! Ja sam nemoguć. Nisam zainteresovan za umetnost na taj način. Slušam pop muziku ponekad, ali ni u kom slučaju ne deluje na mene kao pokretačka snaga. Mislim da je većina mojih filmova nastala tako što sam sebi postavljao zadatke. Verovatno sam pomislio: „Sada bi trebalo da uradim nešto smešno”, „sada nešto tragično” itd. Zatim zapitam sebe šta ja smatram smešnim, šta tragičnim itd. Na primer, šta to podiže anksioznost? Ako bih hteo da uradim nešto strašno, izabrao bih nešto čega se i sam plašim. Prolazim kroz internu bazu podataka i izvlačim ponešto što mogu da iskoristim.

Dajte mi primer razvoja zapleta iz jednog od vaših filmova.

(Duga tišina)

Uzmimo na primer Kroz talase.

Ne sećam se tačno kako mi se „dogodila” priča, ali znam da je zasnovana na knjizi iz detinjstva. Želeo sam da kreiram nevinu junakinju. Gde da nađem nevinu osobu i baš takav tip nevinosti? Neke primere imao sam u glavi, a neki su došli iz spoljnih izvora, verovatno iz drugih umetničkih formi. Onda mi je sinulo da Bes treba da izgleda baš tako i da se ponaša baš ovako. Konstrukcija zapleta, intrige, je skoro nalik na rešavanje ukrštenice.

Sada kada imam nevinu heroinu, koga bi ona trebalo da sretne, kako i šta bi trebalo da joj se dogodi? Trebalo bi da postoji i njena suprotnost, a to bi mogao biti njen muž, Jan, koji će zato imati sledeće loše osobine… Tada proces postaje skoro banalan – pratiš klasičnu dramaturgiju. Skoro matematički.

Zapravo, ja biram da bude matematički. Čak i kada želim da ne poštujem dramaturška pravila i dalje imam osnove dramaturgije. Osnovni zdrav razum je podjednako dobar opis.

Da li razlikujete pojedinačne procese u stvaranju filmova i koji najviše volite?

Mogao bih da kažem – onaj za koji imam najviše vremena. Onaj kod kojeg imam najviše mesta za manevrisanje. Rad pod pritiskom vremenskih ograničenja uvek donosi frustracije. Moj doživljaj rada na filmu dosta se izmenio tokom godina. Kod filmova Kroz talase i Idioti sviđalo mi se snimanje i rad sa glumcima. Snimanje Kraljevstva bilo je veoma stresno, tako da je montaža došla kao olakšanje. Kod najranijih filmova najviše sam voleo završne faze: muzičke teme i miks. Tada bih tek počeo da stičem utisak celine i punoće filma kao kreacije. Kod prvih filmova nikada nisam imao dovoljno mesta za manevrisanje tokom snimanja, tako da je rad na scenariju bio ugodniji nego kasnija realizacija.

***

Bili ste jako mladi kad vam je majka pozajmila kameru i dozvolila da snimate filmove. Da li ste i tada bili svesni da želite da se bavite filmom kad odrastete?

Rekao bih da jesam. Film je već bio prisutan u porodici. Moj ujak, Borge Host, bio je uspešan reditelj dokumentaraca i podržavao je moje ambicije. Osećao sam potrebu da opišem sopstvenu realnost. To bismo mogli da nazovemo i eskapizmom. Kada život postane suviše preteći, morate da stvorite neku vrstu izmaštane egzistencije, život u kome možete da kontrolišete stvari koje inače ne možete u realnom životu. Mislim da je to prilično dobar način za stvaranje priča.

Dakle, rano ste osetili tu potrebu da stvorite drugi život za sebe posredstvom filma?

Da, jako rano. Imao sam deset, možda dvanaest godina kada sam počeo da snimam. Bilo mi je prilično jasno da time želim da se bavim u životu. Bilo mi je zabavno da smišljam priču za film i obezbeđujem ostale, tehničke stvari. Ali sama suština je izgradnja vlastitog univerzuma koji lično kontrolišete i regulišete. To je neverovatno zadovoljstvo, iako vrlo detinjasto. Mnoga deca stvaraju imaginarne svetove u kojima vladaju. I nije uvreda reći da mnogi umetnici baziraju svoj rad na željama iz detinjstva. Potpuno sam uveren da biti detinjast ima svoje prednosti.

Režiranje filma je, takođe, kreiranje sopstvenog sveta. Glavni zadatak reditelja je da ubedi sve učesnike u filmu, one ispred i one iza kamere, da se priključe njegovoj igri i pristanu na njegove uslove. Kao dete, ubrzo shvatite da ne možete samo da kažete drugoj deci šta treba da rade i da očekujete da će ona zbog toga hteti da se igraju. Bolje je da nađete način da ih ubedite da se priključe zato što baš to žele. Igra proizvodnje filmova podrazumeva da morate biti prilično manipulativni. Mislim da sam u poslednje vreme postao bolji u ubeđivanju ljudi da mi se pridruže u igri. Posebno kada su u pitanju glumci sa kojima je saradnja tako bitna. Ipak, to je i dalje moja igra koju svi igramo na svoj način.

Da li vas je knjževnost inspirisala na sličan način? Postoje li umetnička dela ili knjige koje žive u vašem sećanju poput tih filmova[1]?

 Mnogo sam čitao dok sam bio mlađi, naročito Strindberga. Mada je umetnost za mene možda bila važnija. Očarao me je TV dokumentarc Pitera Votkinsa o Edvardu Munku, bio je pravo otkrovenje. Kad sam ga odgledao, jednostavno sam morao da počnem da slikam i grebem boju drškom četkice.

Strindbergovo i Munkovo ludilo za mene je tada pretstavljalo vrhunac umetničkog romantizma. Zanimljivo je da su obojica dolazili u Kopenhagen kod profesora Jakobsena, koji je važio za najvećeg danskog psihijatra. On je bio ekscentrik koji se šetao okolo u plaštu. Jednom sam sreo Šveđanku, toliko staru da ju je on lečio. Međutim, Strindbergove drame postale su dosadnije, a Munkove slike manje interesantne posle susreta s njim, tako da on za mene predstavlja zločinca. Možda su se oni osećali bolje posle njegovih terapija, ali njihova umetnost bila je zaista ugrožena. Svakako su njihova najbolja dela nastala pre nego što su ga upoznali. Mislim da je umetnicima suđeno da pate, jer patnja donosi mnogo bolje rezultate!

***

Gledate li mnogo filmova ovih dana?

Ne, u tome i jeste poenta. Jedva da odgledam neki film, naročito one „u trendu”. Brazil od Terija Gilijama – užas! Onaj Francuz sa Delikatnom radnjom je toliko izveštačen da ga uopšte ne razumem. Groteska bez boje, ukusa i mirisa prave groteske kakvu imamo kod Felinija. Brazil nisam mogao da odgledam do kraja. Slično je i sa filmovima Pitera Grinaveja – nisu tajanstveni. Estetika je toliko naglašena i očigledna da ih jednostavno prikuje za pod. Ipak, i dalje me s vremena na vreme porede sa tim rediteljima.

***

Rekli ste da ste uvek pri ruci imali knjigu de Sada ili Priču o Polin Reaž, za slučaj da vam u školi postane dosadno.

To je verovatno tačno. Jednom sam napisao scenario za Filozofija u budoaru od Markiza de Sada. Velika drama u tri čina, veoma vulgarna. Mislio sam da je koristim za vežbu, ali je Gert Fredholm, nastavnik režije, naredio da je uništim. Nije bilo dovoljno što ne mogu da snimim film, već je bilo potrebno uništiti svaki dokaz da je takav scenario ikada napisan u školi filma. Umesto toga, napravio sam kratki film po Bokačovoj priči. Većinu stvari na početku škole radio sam u inat. Zadaci koje su nam davali bili su tako glupi da sam se ponekad osećao kao u dečjem vrtiću.

***

Svoj rad ste nazvali metodom za suočavanje sa sopstvenim strahovima i fobijama. Možete li reći nešto više o tome?

Fobije od kojih ja patim mogle bi se ponekad iskoristiti i kao prednost. Npr, osoba koja se plaši mraka verovatno će napraviti bolji horor film. Fobije uglavnom stvaraju neprijatnost. Trenutno sam opsednut zamišljanjem svoje smrti po pet-šest puta dnevno, i to je baš patetično… Pričao sam nekoliko puta o ovome sa Ernst-Hugom Jeregordom. Obojica smo prestravljeni od smrti. Ja se najviše plašim samog procesa umiranja, a njegov strah je sasvim drugačiji. On ne može da zamisli da će ovaj svet postojati i posle njegove smrti! Jednom sam mu rekao da ćemo biti spremni za susret sa smrću, kada zaista dođe, jer smo toliko propatili svake noći dok smo probali umiranje. Najgore je to što ne dobijam ništa od sve te anksioznosti. Iako poseduje snagu kojom bih mogao da se popnem na vrh planine, ona mi ne daje ni trunku, već često zahteva krv, suze i znoj dok prolazim kroz teške noći. Ujutru sve nestaje, bez vidljivih tragova borbe i bez zastavice na planinskom vrhu. To je vrlo patetična predstava.

 Možda postanete besmrtni kroz svoje filmove…

Da postanem besmrtan kroz svoje filmove… (Smeh) To me trenutno ne zadovoljava. Besmrtnost je prejaka reč, mada možda neko u budućnosti iskopa moj film i zaista pomisli da je našao nešto zanimljivo. Da bi se nešto smatralo vrednim mora da nosi energiju koja nije samo negativna. Bar ja tako mislim.

***

Kroz filmove ponavljate neke elemente i motive koji ponekad postižu hipnotičke efekte.

To jeste tačno, mada ne razmišljam o njima u smislu upotrebe u određenu svrhu. Imati ideju je jedno, ali sa filmom to je teško, s obzirom na to da je veoma tehnički medij. Ako slikate, birate da koristite tanju ili deblju kičicu ili da „grebete” boju kao Munk. U filmu birate izmeću „kadrova prisećanja” i linearnog pripovedanja. Da li da potencirate lokacije ili rekvizite – ili možda glumce. Stalno ste suočeni sa izborima u vezi sa trenutnom scenom ili kompletnim filmom. Teško je odgovoriti, zaista. Možda bi bilo lakše da sam sve vreme radio jedan žanr, da je sve bilo podređeno prvom i osnovnom cilju da, na primer, uplašim gledaoca. U tom slučaju, bilo bi lako odabrati kadrove i tehnike koji provereno zastrašuju.

Međutim, filmovi koje sam pravio nisu imali tako jednostavnu nameru, bar koliko se sećam. Teško mi je da vam dam jasan odgovor na pitanje zašto filmovi izgledaju baš tako kako izgledaju.

 Otvorena struktura vaših filmova dopušta nam da ih tumačimo onako kako želimo.

Tačno, ili da ih ne tumačite uopšte! To je uvek dostupna opcija.

***

Evropa govori o strukturama moći koje ste obrađivali u Kraljevstvu i u Kroz talase. Ovde je u pitanju ekonomska moć, u Kraljevstvu medicinska, a u Kroz talase religijska moć. Šta vi mislite o konceptu moći?

Pa… (Dubok uzdah.) Zaista nisam razmišljao o tome. Ne mogu da kažem da sam svesno tretirao moć kao temu, zato što ja ne razmišljam na taj način. To je neobično s obzirom na to da sam pripadao DKO[2]. Peter Olbek Jensen je takođe bio član. Ali nikada nisam imao ambicije za političku analizu koncepta i posledica moći. U Evropi me je najviše zanimalo kako je taj uniformisani, bezlični glavni junak dospeo u tako zapaljivu situaciju. Evropa je, kao što znamo, treći deo trilogije, i priča istu priču kao Element zločina i Epidemija: idealista sa najboljim namerama dospeva u katastrofalnu i nerešivu situaciju, i baš on pokreće katastrofu. Eto, to je ta priča! Uz to, Katarina Hartman postavlja zanimljivu teoriju kada tvrdi da su pravi zločinci oni ljudi koji nisu odabrali stranu, to jest neutralci. Iz tog ugla posmatrano, većina humanista su zločinci, jer uvek zadržavaju neutralnu poziciju. Za njih ne postoji čisto dobro, kao ni čisto zlo, dok oni koji se bore za sebe rezervišu sve dobro, budući da je kod protivnika sve zlo. Ovo se takođe razmatra u sceni u kojoj sveštenik razgovara sa Leom i Katarinom. Sveštenik kaže da je Bog na strani boraca u ratu. Na Leovu opasku da postoje dve, sukobljene grupe boraca, sveštenik odgovara da je Bog na strani onih boraca koji zaista žele da ih On čuje.  Bog podržava one koji veruju u svoje postupke, bez obzira na kojoj su strani. Mogli bismo reći – „Bog demokrata”, ali  Leo to ne može da razume.

Erik Merk je bio jako dobar kao sveštenik. Za razliku od mnogih danskih glumaca, njegov nemački je bio solidan.

Priredio: Danilo Lučić

Izvor: Glif

[1] Misli se na filmove Lažov Bili Deca Kapetana Granta, prim. D.L.
[2] Danska komunistička omladina (prim. prev.).

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments