Frensis Bejkon – Umetnik krvi i mesa

Ulogujte se / Kreirajte profil

Frensis Bejkon – Umetnik krvi i mesa

.

Become a Patron!

.

Detinjstvo i bolest

Frensis Bejkon rođen je 1909. godine u Dablinu. Otac mu je bio trener trkačkih konja koji kao ni Frensisova majka nije prihvatio seksualnost svoga sina. Zbog Bejkonove homoseksualnosti otac ga se odriče i Bejkon napušta roditeljski dom. Svoje detinjstvo je često opisivao kao hladan i tvrd komad leda. Bio je odbačen i često fizički kažnjavan -bičevan. Na nizak nivo samopoštovanja uticala je i njegova astma, koja je razvila stidljivu ličnost koja nije mogla da obavlja normalno svakodnevni život. Bolest je imala izuzetan značaj u procesu njegovog stvaralaštva. Ovaj problem je isplivao kroz Frensisove slike. Njegovi portreti često izgledaju kao da se bore za vazduh, razjapljena usta vape za vazduhom koji kao da ne dopire do njih. Izgledaju kao da su zarobljene u platnu i bespomoćno i halapljivo udišu vazduh koji je polako ali sigurno usisan iz prostora u kojem ostaju. Kako je bio odbačen od najbližih i često fizički kažnjavan, Bejkonovu ličnost obuzima mazohizam i uživanje u fizičkoj boli. Napuštanje roditeljskog doma sa samo 17 godina vodilo ga je ka potpunom oslobađanju najmračnijih poriva. Bejkon obilazi Berlin, potom Pariz i London i postaje značajan član u gej i intelektualnim krugovima.

 

Buđenje umetnosti

Pariz i 1928. godina, predstavlja prekretnicu, gde se Bejkon nakon posete Pikasovoj izložbi odlučuje na smeo iskorak u svet umetnosti. U njemu se rađa potreba za stvaranjem. U svojoj najranijoj fazi blizak je nadrealizmu, a  kasnije se vezuje za apstraktni ekspresionizam iako se ne može sa sigurnošću svrstati ni u ovaj pravac. Glavna tema Bejkonovih dela je ljudsko telo, koje pak stvara na osnovu sopstvenog života i iskustva. Međutim njegovo prikazivanje čoveka bilo je nešto apsolutno novo. Ono nije imalo dodira sa realnim. To su divlja tela, brutalna i agresivna lica bliža životinji nego čoveku. Njegovi portreti odišu bestijalnošću i sirovim porivima. Kako je bio svestan svog nedostatka- bio je loš crtač, veoma vešto i lukavo ga je nadogradio koristeći umesto sopstvenih skica fotografije atleta i boksera.

 

Nasilnik i žrtva

Nakon grubog oca, Frensis traži grubog ljubavnika. Bio je to Piter Lejsi, ratni pilot. Pored toga se bavio muzikom, svirao je klavir i pevao je. Frensis je apsolutno bio očaran njime. Međutim Piter je imao slabe živce i povišen nivo agresivnosti. On je Bejkona redovno tukao, a jednom prilikom ga je bacio sa drugog sprata kroz zatvoren prozor i tom prilikom je Bejkon zadobio ozbiljne povrede lica i tela. Proživljeni teror je predstavio na triptihu.

Fransis Bejkon, Tri studije za figure ispod raspeća, 1944.

Prvi deo prikazuje veću naređivački nastrojenu figuru koja goni i tera manju koja je prikazana inferiorno i slabašno. Već na sledećem platnu na krevetu je gomila mesa i krvi, brutalna i morbidna predstava proživljenog straha, terora i nasilja.

Bejkon je govorio da slika portrete ljudi koje dobro poznaje, koje je godinama analizirao. Telo je glavna tema njegove umetnosti, prvenstveno muško telo ali je i žena i žensko telo generalno igralo bitnu ulogu u njegovoj umetnosti tako što je tolilo prirodnu želju za porodicom koju nikada nije imao.

 

Zapanjujuće novo i tradicionalno

Njegove figure su gotovo uvek izolovane i otuđene, same u praznini i dubini platna, izopačenih tela i grotesknih lica, one su deformisane i devastirane grubim i agresivnim nanosima boje. Njegova platna puna su krvi i mesa, sirova su i divlja i teže da svojom surovošću uznemire i razbude posmatrača. Bejkonova umetnost je prožeta egzistencijalnim krizama koje se javljaju nakon II svetskog rata, ali Bejkon akcentuje isključivo lični horor i traume lične prirode.             

Bio je hirovit, uživao je u divljaštvu i nasilju koje je ispoljavano nad njime, ali je način na koji je slikao i nanosio boju, a pred kraj života sekao i uništavao sopstvena dela bio čist sadizam.

Bejkon je živeo bez pravila i preterivao je u svemu. Odlikovala ga je promiskuitetnost i mazohizam, konstantno opijanje i besomučno strastveno kockanje. Bio je netradicionalan i disident u svakom smislu te reči, jedino što preuzima iz klasične umetnosti jeste triptih i zlatni ram, ali u te okvire smešta nešto apsolutno novo, brutalno i nekonvecijalno. Bejkon umire u Madridu 1992. kao jedan od najcenjenijih umetnika svoga doba, a njegova umetnost ostaće simbol večnog previranja nasilja, patnje, brutalnosti i najmračnijih seksualnih, ekstatičnih poriva i želja.

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.