U svom eseju iz 1935. godine, „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, uticajni nemačko-jevrejski kritičar Valter Benjamin uveo je termin „aura“ kako bi opisao autentični doživljaj umetnosti. Aura se odnosi na fizičku blizinu između predmeta i njegovog posmatrača. Benjamin je tvrdio da je njen gubitak bio izraziti fenomen 20. veka, uzrokovan nametanjem distance koju vrše masovni mediji između predmeta i posmatrača, iako se čini da oni približavaju umetnost kroz simulaciju intimnosti.

Ovaj esej je i danas izuzetno snažno štivo. Masovni mediji — koji su za Benjamina značili radio, fotografiju i film — pretvaraju nas sve u potencijalne glumce, kritičare i stručnjake, pisao je on, i izmeštaju umetnost iz domena svetog u domen spektakla. Pa ipak, ona zadržava privid rituala. Mi prinosimo žrtve kultovima ličnosti, koji su u naše vreme prošireni na influensere, kao i na obožavane ili prezrene milijardere i političke figure koji se u naslovima bore poput profesionalnih rvača, dok ih unaokolo vodi glavni negativac. Kako Benjamin piše:

„Film na usahnuće aure odgovara veštačkom izgradnjom ’ličnosti’ izvan studija. Kult filmskih zvezda, koji podstiče kapital filmske industrije, ne čuva jedinstvenu auru osobe, već ’magiju ličnosti’, lažnu magiju koja potiče od robe.“

Benjaminov fokus na medij, ne samo kao na sredstvo izražavanja već kao na nešto što konstituiše samo značenje, učinio je njegov esej obaveznom lektirom na studijama komunikacija i teorije medija, odmah uz rad Maršala Makluana. Mnoga tumačenja teže da ostave po strani politiku njegovog epiloga, verovatno zato što je, kako piše Martin Džej — „njegov lek — politizacija umetnosti od strane komunizma — zaboravljen od svih osim njegovih najmilitantnijih marksističkih tumača“, i jedva da se činio kao nekakav lek tokom Hladnog rata, kada je Benjamin postao šire dostupan u prevodu.

Ako ostavimo po strani Benjaminovu specifičnu politiku, njegov esej predviđa krizu autorstva i autoriteta koja se trenutno manifestuje u korišćenju društvenih mreža kao dominantnog oblika političkog spektakla.

„Sa sve većim širenjem štampe, koja je čitaocima neprestano stavljala na raspolaganje nove političke, religiozne, naučne, profesionalne i lokalne organe, sve veći broj čitalaca postajao je piscima — u početku povremenim. Počelo je sa dnevnom štampom koja je čitaocima otvorila prostor za ’pisma uredniku’. Danas gotovo da nema zaposlenog Evropljanina koji, u principu, ne bi mogao naći priliku da negde objavi komentar na svoj rad, pritužbu, dokumentarni izveštaj ili nešto slično. Tako razlika između autora i publike gubi svoj suštinski karakter.“

Benjaminova analiza konvencionalnog filma, naročito, vodi ga do zaključka da je njegova recepcija zahtevala tako malo od gledalaca da oni lako postaju rasejani. Svako je kritičar, ali „u bioskopu ova pozicija ne zahteva nikakvu pažnju. Publika je ispitivač, ali rasejan.“ Pasivna konzumacija i naviknuta rasejanost ne vode ka promišljenom, informisanom mišljenju niti zdravom osećaju za meru.

Ono što je Benjamin nazivao tehničkom reproduktivnošću, mi bismo danas mogli nazvati jednostavno Internetom (i onom grupom „stvari“ koju on pohodi poput poltergeista). Kasniji teoretičari pod Benjaminovim uticajem predvideli su da će naša era digitalne reproduktivnosti u potpunosti ukinuti potrebu za autentičnim objektima, pa i za stvarnim ljudima. Sam Benjamin bi medij koji se može potpuno odvojiti od fizičkog sveta i materijalnih uslova svojih korisnika — medij u kojem svako dobija kolumnu, javnu galeriju fotografija i studio za video produkciju — okarakterisao kao idealno prilagođen ciljevima fašizma.

„Fašizam pokušava da organizuje novonastale proleterske mase bez promene vlasničke strukture koju mase teže da eliminiše. Fašizam vidi svoj spas u tome da ovim masama ne da njihovo pravo, već priliku da se izraze. Mase imaju pravo na promenu vlasničkih odnosa; fašizam teži da im pruži izraz uz očuvanje vlasništva. Logičan ishod fašizma je uvođenje estetike u politički život.“

Logičan ishod pretvaranja politike u spektakl zarad očuvanja nejednakosti, piše Benjamin, jeste romantizacija rata i pokolja, otvoreno slavljena u manifestu italijanskog futurizma Filipa Marinetija i književnim delima nacističkih intelektualaca poput Ernsta Jingera. Benjamin završava esej diskusijom o tome kako fašizam estetiizuje politiku sa jednim ciljem: uništenjem aure trajnijim sredstvima.

Usled uspona fašizma u Evropi, Benjamin je uvideo da je ljudsko samootuđenje dostiglo takav stepen da ono može sopstveno uništenje doživeti kao estetsko uživanje prvog reda. „To je situacija politike koju fašizam estetiizuje.“ Oni koji učestvuju u ovom spektaklu traže masovno nasilje „kako bi pružili umetničko zadovoljenje čulnoj percepciji koju je tehnologija izmenila“. Rasejani i desenzibilisani, oni teže da kompenzuju duboku bestelesnost i gubitak smislenog, autentičnog iskustva.

Izvor: Open Culture

  Društvo, Istorija, Open Culture, Psihologija, Umetnost, Valter Benjamin (Walter Benjamin)

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.