Unutrašnje venčanje

Život na zemlji ovoj pripada životnjama i biljkama, svemu što čovek nije. Oni su pravi gospodari planete u ovom delu univerzuma.

Čovek  je višak ovde. Gde noga njegova stane, tu trava uskoro rasti neće.

Kao i za sve što se čovekom ne zove, i što nije usklađeno sa njegovim proizvedenim potrebama. Sa pronalaskom penicilina i vakcine, ljudski rod se naglo umnožio. Gradovi su postali bučni i puni sveta. Od šesnaestog do osamanestog veka, nije bilo neke velike razlike u broju stanovnika. Ali od osamnaestog preko devetnaestog veka, broj ljudi se drastično uvećao. Progres koji se poistovećivao sa napretkom, naglo je počeo da uzima svoj danak; vazduh, voda, zemlja, kao i međuljudski odnosi postali su mnogo zagađeniji, bolesniji.

Bio sam karika u lancu naopakih porodičnih odnosa, bez ljubavi i razumevanja….Posledica, loša karma. Tražio sam neku ženu kako bih prestao da igram, glumim uživljavam se u ulogu karike. Jer sve je to uloga koja se ne bira, koja nam je nametnuta  po rođenju već. Ali i ona je bila karika, beočug u lancu lažnih, zagađenih društvenih odnosa. Da bih bio sa njom, morao sam da budem neko drugi, da igram ulogu, da se pretvaram da se ne pretvaram. Da budem neka druga karika, društvena. Ali ja sam već osećao da je put prilagođavanja put, uloga koju ne mogu, ne umem da igram. Čovek ne stanuje u društvu već društvo u čoveku. Društvo zasnovano na proizvodnji potreba i  poželjnih persona i odnosa. Na proizvodnji roba i usluga. U tom svetu ponude i tražnje, nisam mogao više da izgovorim reč ljubav, jer je nigde nisam video. Postojala je samo požuda, raspojasana čulna strast, opijenost, koja se olako poistovećivala sa pojmom ljubavi.

Nisam mogao da promenim ništa. Ali sam mogao da se preobrazim. Zato sam jednog dana otišao u pustaru. Poneo sam u čuturici onoliko vode koliko sam mogao da ponesem. Nisam imao mapu, ni kompas, osim onaj unutrašnji. U torbici sam imao nešto hrane i jednu knjigu, onu koja me je pozvala da krenem na ovaj put. Ta knjiga je, greškom štampara, imala dosta praznih stranica u koje sam dopisivao ili zapisivao one misli za koje ne znam da li su proizvedene samim ritualom čitanja ili volšebnim sistemom analogija.

Dugo sam tražio mesto koje bi mi odgovaralo. Bilo je leto i uskoro mi je ponestalo vode i hrane. Posle nekoliko dana hoda, ostavio sam grad daleko za sobom, i nisam ga mogao  videti više. Iznemogao od svakodnevnog hodanja, seo sam u hlad nekog drveta i pokušao da se odmorim, možda zaspim. Sanjao sam opet onaj stari san  u kojem padam sa ogromne visine, i pre nego što bih dodirnuo tlo, naglo bih se trgno i probudio.

Osećao sam da me već mori glad i žeđ. Sa velikim naporom volje, ustao sam i pokušao da nađem nešto za jelo, bar kakvu jabuku ili šljivu, izvor pijaće vode. Ali nisam uspeo da nađem ništa. Seo sam ponovo u hlad istog drveta i posmatrao  brda u daljini, iza kojih su se nazirala druga brda zaogrnuta plavetnilom daljine. Bolje je umreti u pokušaju bekstva i traganja, nego živeti u tamnici privida života,došunjala se kristalno jasno odavno začeta misao.Mnogo pre polaska na ovo putovanje Tamo negde iza onih plavičastih brežuljaka, bio je početak, ili bar mogućnost novog početka. Osećao sam da je u meni  još bilo snage da nastavim svoju avanturu. Ustao sam sa velikim naporom i krenuo napred u nepoznatom pravcu.

U hodu su mi kroz glavu prolazili fragmenti slika proteklog nazovi života, pobrkane sa nekim slikama i glasovima koji su se naizmenično smenjivali. U okolnom pejzažu nije bilo ni žive duše, i uskoro sam počeo da pričam sa sobom samim, to jest, sa onim likovima koji su mi dolazili u posetu i postavljali mi mnoga pitanja na koja sam pokušavao da nađem adekvatan odgovor, najčešće dok bih lebdeo u polusnu hlada usamljenog drveta ili obronka obližnjeg brda. Od iznemoglosti, nisam uspevao da se usredsredim na čitanje, već bih se samo opružio po travi, i osluškivao pitanja posetilaca kojih je bilo sve više. Većinu pitanja sam postavljao sebi čitavog života, samo su sada dobijala drugi smisao, kao što su i moji odgovori zvučali drugačije, kao da nisu dolazili od mene već kroz mene. Ono što sam ranije samo naslućivao, sada je dobijalo jasnije obličje. Pitao sam se kako ranije nisam to mogao da vidim,osećam i čujem toliko jasno.

Uskoro sam naišao na neki maleni izvor vode, skriven između kamenja,i naizmenično se polivao i pio iz njega. Ponovo sam seo u hlad ovog puta ispod nekog velikog kamena. Svuda okolo je vladala tišina kakvu nikada nisam čuo, samo je mestimični ptičji cvrkut još dopirao do mojih ušiju. Izvadio sam svoj ni dnevnik, ni vokabular ni knjigu pisca čije ime neću izgovoriti, i zapisao nekoliko redova: “Ono što tražiš, već se nalazi u tebi, ali u usnulom stanju. Tvoj zadatak je da to probudiš. ”Znao sam to odavno, ali ovog puta u ovom okruženju,gde sam disao punim plućima, dobilo je sasvim drugo značenje,kao da sam ga sada, pre nekoliko minuta,prvi put zapisao, i kao da je tek sada zaista doprlo do mene. U blizini nisam našao nikakvo voće koje bi bilo jestivo,a ubrzo više nisam ni osećao glad. Sve ranije je bila navika i naučena potreba,čak i glad,pomislio sam. Onda sam se opet opružio po mekoj travi i ubrzo utonuo, nesvesno u san.

Ovog puta sanjao sam da letim i bio siguran da to nije tek san koji mnogi ljudi sanjaju tokom svog nazovi života. Ja sam zaista leteo. Leteo sam iznad grada i posmatrao njihove stanovnke, i čudio se kako i zašto oni to ne primećuju. Sledećih dana sanjao sam uvek uznova  isti san,  i počeo da shvatam da sam uspevao na neko vreme da napustim svoje telesno obličje, i to u stanju ljubavi koja mi je preplavila moju telesnost. Nisam osećao ništa osim stanja beskrajne lakoće i ovaploćene ljubavi. Na licu mi je titrao smešak protiv moje svesne volje, kao da sam postao njegovo privatno vlasništvo, njegov rob.

Jednog od sledećih dana pored mesta na kojem sam prebivao u hladu, pojavila se devojka čiji profil me je podsećao na profil Korta. Ženski Korto, dakle sa profilom duhovnim, u mojoj blizini činio se nestvarno stvarnim. Možda samo zato što je dolazila iz pravca grada. Ne sećam se o čemu smo tačno započeli razgovor očima, znam samo da sam u njenom prisustvu odjednom zaboravio sve što sam imao da kažem. Sećam se jedino da sam pokušao da joj citiram jedan deo iz Tao Te Đinga, jednostavan i lako pamtljiv, koji sam u njenom prisustvu nekako uspeo da zaboravim. U stvari, namera mi je bila da, odlazeći u pustaru, ostvarim čin ponovnog rođenja, drevni obred o kojem sam do tada samo čitao. Da pronađem ljubav u sebi, kako bih nekome, kada se najzad pojavi, mogao da je darujem. Jer, jasno je, shvatio sam to, pre nekoliko godina, ritualom čitanja, razmišljanja i osluškivanjem glasa koji je dopirao do mene iz unutrašnje sobe, da je to odgovor i jedina revolucija koju svaki čovek za života mora da ostvari.

Ona je uskoro otišla, nekud svojim putem, a ja sam gledao za njom sve dok nije nestala sa horizonta u kojem sam već nekoliko meseci živeo u letećem stanju duha i tela. Sledećih dana nije mi izlazila iz glave, i  nestrpljivo sam iščekivao naš novi susret. Ali ona se nije pojavila, ni sledećih dana, ni sledećih meseci.

Osmeh na mom licu  počeo je da vene, i sve češće sam se pitao gde sam pogrešio. Onda sam shvatio. Toliko sam se odvojio od svog  telesnog obličja, da me ona verovatno nije ni videla. Probrazio sam se, da, ali u biće prozračno. Saznao sam, zapravo, da ljubav ne stanuje u telu već u duhu. Preobrazio sam se, uistinu – postao sam sam u sebi samom – samodovoljan – ostvario sam unutrašnje venčanje, vidljivo samo malobrojnim, onim, retkim, koji stvarno znaju da ono u šta gledaju i zbilja vide. Što je ravno saznanju i svesti koja nije od ovog sveta. Neuslovljenoj socijalnim,usvojenim i ugraviranim u viđenje kulture proseka i masovnosti.

Ostvario sam se. Ali to nije bio kraj.

Moja ljubav postala je bestelesna i, takoreći, platonska.

Vizuelna.

Nisam mogao nikoga da mrzim, ili da mu zavidim, nisam bio nesrećan, ili srećan, ali nisam mogao da osećam ni požudu.

Mogao sam jedino da plačem.

Suze su se slivale niz moje krhko, ni muško ni žensko telo, i natapale travnatu postojbinu.

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović 

  Đorđe Milović, Priče poezija putopisi, Strip