Benžamen Konstan – Užas neopozivog rastanka

Benžamen Konstan (1767-1830) je živeo u prelomnom istorijskom trenutku Francuske revolucije. Pripadao je podjednako francuskoj, engleskoj i nemačkoj kulturi, bio je svestrano obrazovan i imao je izuzetno buran privatni život. Smatra se da je njegov roman Adolf u velikoj meri autobiografski. Glavni junak je blazirani potomak bogate porodice, koji iz dokolice zavodi udatu ženu. Njenu ljubav ubrzo doživljava kao teret i kao uzrok svih svojih nesreća i poraza. Tragedija je neminovna.

Međutim, u trenutku kad nestaje biće koje ga je volelo, Adolf shvata da je nestao i deo njega. Kroz tipsku situaciju praznine sa kojom se suočava zavodnik nakon što se „oslobodio” sentimentapnih stega, prikazana je mizerija čoveka koji niti može da prestane da sanja o slobodi niti može da je podnese, jer ga ona suočava sa prazninom i uzaludnošću njegove sopstvene egzistencije.

 

Adolf – melanholija zavodnika

 

Prijatno sam se osećao samo kada sam bio sam, i čak i sada takve posledice ima to moje raspoloženje duše da, i u najnevažnijim okolnostima, kada treba da izaberem između dve strane, ljudski lik kod mene izaziva uznemirenost, te osećam prirodnu potrebu da pobegnem kako bih na miru razmišljao. Međutim, u meni uopšte nije bilo dubokog egoizma koji bi takav karakter naizgled najavljivao: mada sam se zanimao samo za sebe lično, ipak sam sebe tek slabo zanimao.

U dubini duše nosio sam potrebu za osećajnošću koju nisam primećivao, ali koja me je, pošto se nikako nije mogla zadovoljiti, postepeno odvajala od svih predmeta koji bi mi jedan za drugim privlačili pažnju.Ta se ravnodušnost još jače učvrstila kroz misao o smrti, misao koja me je pogodila veoma mladog, i nikako nisam shvatao zbog čega se ljudi tako lako njome zanose. U sedamnaestoj godini video sam kako umire stara žena čiji je duh, izvanrednim i čudnovatim obrtom, podstakao razvoj moga duha.

Ta se žena, poput mnogih drugih, na početku svog životnog puta bacila u svet, koji nije poznavala, sa osećajem ogromne snage duše i zaista moćnih sposobnosti. I poput mnogih drugih, pošto se nije pokoravala izveštačenim, ali neophodnim konvencijama, videla je kako se njene nade izneveravaju, kako joj mladost prolazi bez zadovoljstava; i na kraju ju je sačekala starost, ali se ona nije pokorila.

Živela je u zamku u blizini jednog od naših imanja, nezadovoljna i povučena, imajući kao jedini oslonac svoj duh, i tim svojim duhom analizirajući sve. Tokom skoro godinu dana,  našim neiscrpnim razgovorima razmatrali smo život u svim njegovim vidovima, i smrt je uvek bila kraj svega; i nakon što sam sa njom toliko razgovarao o smrti, video sam kako je smrt pogađa pred mojim očima.

Taj me je događaj ispunio osećanjem neizvesnosti u vezi sa sudbinom i neodređenim sanjarenjem koje me nije napuštalo. Kod pesnika sam najradije čitao ono što je podsećalo na kratkoću ljudskog života. Smatrao sam da nijedan cilj ne zavređuje nikakav napor. Vrlo je zanimljivo da je taj utisak postajao slabiji upravo utoliko što su se godine više gomilale na mojim plećima. Da li je to zato što u nadi ima nekakve sumnjičavosti zbog koje, kada se nada ukloni sa čovekovog životnog puta, taj put postaje stroži, ali i pozitivniji? Da li je to zato što život izgleda utoliko stvarniji ukoliko sve iluzije iščeznu, kao što se planinski vrhovi bolje razaznaju na vidiku kada se oblaci raziđu? (…)

Kada sam stigao nasred polja, usporio sam korak, i skolilo me je hiljadu misli. Kobne reči: „Između svakojakih uspeha i vas stoji nesavladiva prepreka, a ta prepreka je Eleonora” odjekivale su oko mene. Bacio sam dug i tužan pogled na vreme koje je nepovratno proticalo; sećao sam se nada iz mladosti, ubeđenja sa kakvim sam nekada verovao da upravljam budućnošću, pohvala upućivanih mojim prvim pokušajima, osvitu ugleda koji sam video kako je zablistao, a zatim iščezao.

Ponavljao sam u sebi imena mnogih svojih školskih drugova, prema kojima sam se odnosio sa nadmenim prezirom, a koji su me, samim tim što su uporno radili i vodili uredan život, ostavili daleko za sobom na putu ka sreći, ugledu i slavi: mene je pritiskao nedostatak delanja.

Kao što za škrtice blaga koja gomilaju predstavljaju sva dobra koja bi ta blaga mogla kupiti, ja sam u Eleonori video lišavanje od svih uspeha na koja sam mogao računati. Nisam žalio nad nekom određenom karijerom: pošto se ni u jednoj nisam oprobao, žalio sam nad svima njima. Pošto nikada nisam upotrebio svoje snage, zamišljao sam da su bezgranične, i proklinjao sam ih; poželeo sam da me je priroda stvorila slabog i osrednjeg, kako bi me sačuvala barem od griže savesti što sam sebe dobrovoljno obezvredio.

Svaka pohvala, svako odobravanje upućeno mom duhu ili znanjima izgledali su mi kao nepodnošljiv prekor: činilo mi se da čujem divljenje prema snažnim rukama atlete pod teretom okova, bačenog u tamnicu. Ako bih poželeo da povratim hrabrost, da sebe uverim da vreme za delanje još nije prošlo, Eleonorin lik dizao se preda mnom kao avet i bacao me nazad u ništavilo; osećao sam izlive besa protiv nje, i u nekoj čudnoj mešavini taj bes nikako nije umanjivao strah koji mi je ulivala pomisao da bih je mogao uvrediti.

Moja duša, umorna od tih gorkih osećanja, odjednom je potražila sklonište u suprotnim osećanjima. Nekoliko reči koje je baron T… slučajno izgovorio o mogućnosti blage i spokojne bračne veze poslužile su mi da sebi stvorim ideal družbenice. Razmišljao sam o odmoru, razumevanju, čak i nezavisnosti koju bi mi pružila takva sreća; naime, spone koje sam već toliko dugo vukao činile su me hiljadu puta zavisnijim nego što bi to mogla uraditi priznata i postojana veza. Zamišljao sam radost svoga oca; osećao sam nestrpljivu želju da u svom rodnom kraju i u društvu sa sebi ravnima zauzmem mesto koje mi je pripadalo; zamišljao sam kako svoje strogo i besprekorno ponašanje suprotstavljam svim optužbama koje bi hladna i lakomislena zloba mogla protiv mene izreći, svim prekorima kojima me je zasipala Eleonora.

„Neprestano me optužuje”, govorio sam, „da sam grub, nezahvalan, nemilosrdan. Ah! Da mi je nebo udelilo ženu koju bi mi društvene konvencije dozvolile da je priznam, zbog koje moj otac ne bi morao da crveni ako bi je prihvatio kao ćerku, bio bih hiljadu puta zadovoljan da je usrećim. Ona osećajnost koja nam nije poznata zato što trpi i što je povređena, osećajnost o kojoj neizostavno tražimo svedočanstva kakva moje srce odbija da dade pred gnevom i pretnjom, kako bih joj se samo slatko predao zajedno sa voljenim bićem, družbenicom u urednom i poštovanja dostojnom životu!

Šta sve nisam učinio za Eleonoru? Zbog nje sam napustio zemlju i porodicu; zbog nje sam ucvelio srce starog oca što još jeca daleko od mene; zbog nje živim u ovim krajevima u kojima moja mladost usamljena iščezava, bez slave, bez časti i bez zadovoljstava: zar toliko žrtava podnetih bez dužnosti i bez ljubavi ne dokazuje šta bih sve tek sa ljubavlju i sa dužnošću bio kadar da učinim? Ako toliko strahujem zbog bola žene koja mnome vlada samo svojim bolom, sa kakvom bih samo pažnjom otklonio svaku žalost, svaku muku od one kojoj bih se mogao uzvišeno zavetovati bez griže savesti, bez ostatka!

Koliko bih samo tada bio drugačiji nego što sam sad! Kako bi samo ova gorčina zbog koje me svi osuđuju, pošto je njen izvor neznan, brzo pobegla daleko od mene! Koliko bih samo bio zahvalan nebu i dobronameran prema ljudima!”

Tako sam govorio; moje oči vlažile su suze, hiljade uspomena vraćale su se poput bujica u moju dušu; moje veze sa Eleonorom učinile su da mi sve te uspomene postanu odvratne. Sve što me je podsećalo na detinjstvo, dani gde su protekle moje prve godine, drugovi u prvim igrama, stari roditelji koji su me obasipali prvim znacima zanimanja, sve to nanosilo mi je rane i boli; bio sam prinuđen da odbacujem, poput grešnih misli, najprivlačnije slike i najprirodnije želje.

Družbenica koju mi je mašta iznenada stvorila, naprotiv, vezivala se za sve te slike i opravdavala sve želje; ona se vezivala za sve moje dužnosti, sva moja uživanja, sve moje sklonosti; ona je moj sadašnji život iznova vezivala za ono vreme mladosti kada je nada preda mnom otvarala toliko prostranu budućnost, vreme od kojeg me je Eleonora odvojila provalijom. Najsitnije pojedinosti, najsitniji predmeti ponovo su se ocrtavali u mom pamćenju; ponovo sam video stari zamak u kojem sam stanovao sa ocem, šumu koja ga je okruživala, reku koja je kupala podnožje njegovih zidina, planine koje su oivičavale njegov vidik; sve te stvari delovale su mi toliko prisutno, toliko pune života, da su me terale da zadrhtim tako da sam to jedva mogao podneti; i moja je mašta kraj njih smestila bezazleno i mlado stvorenje koje ih je ulepšalo, koje je u njih nadom udahnulo život. Bludeo sam utonuo u te sanjarije, još bez nekog određenog plana, uopšte ne govoreći sebi kako bi trebalo raskinuti sa Eleonorom, imajući o stvarnosti samo neku prigušenu i zbrkanu predstavu, u stanju u kakvom se nalazi čovek koga je pritisnula muka, koga je utešio neki san i koji predoseća da će se taj san završiti. Odjednom sam otkrio Eleonorin zamak, kojem sam se i nehotice primakao; zastao sam; krenuo drugim putem: bio sam srećan što odlažem trenutak kada ću ponovo čuti njen glas.

Dan je gasnuo; nebo je bilo vedro; polje je opustelo; čovek je završio svoje poslove; prepustio je prirodu samu sebi. Moje su misli postupno dobile ozbiljniiju i veličanstveniju boju. Senke noći koje su se iz trenutka u trenutak zgušnjavale, ogromna tišina što me je okruživala i koju nije remetilo ništa osim retkih šumova iz daljine, doveli su namesto moga uzbuđenja neko smirenije i svečanije osećanje. Šetao sam pogledom preko sivkastog vidika čije granice više nisam nazirao, i koji mi je samim tim davao, na izvestan način, osećaj ogromnosti. Odavno nisam osetio ništa slično: neprestano uvlačen u neka uvek lična razmišljanja, života uvek usredsređenog na svoj položaj, bila mi je postala strana svaka opšta ideja; mislio sam samo na Eleonoru i sebe; na Eleonoru, koja je u meni izazivala jedino sažaljenje pomešano sa umorom; na sebe, koga više nisam nimalo cenio. Bio sam se smanjio, da tako kažem, u nekoj novoj vrsti samoživosti, u samoživosti bez hrabrosti, nezadovoljan i ponižen; znao sam da bih voleo da se u meni ponovo rode drugačije misli i da iznova postanem kadar da zaboravim na sebe kako bih se predao nekoristoljubivim razmišljanjima; moja duša kao da se dizala iz dugog i sramnog poniženja.

Tako je protekla gotovo cela noć. Koračao sam nasumice; prolazio sam kroz polja, šume, preko brežuljaka, gde je sve bilo nepomično. S vremena na vreme bih u nekoj kući u daljini uočio bledu svetlost koja bi probila tamu. „Tamo“, govorio sam sebi, „možda se neki nesrećnik previja od bola, ili se bori protiv smrti; to je neobjašnjiva tajna u koju svakodnevno iskustvo izgleda još nije uverilo ljude; neizbežan kraj koji nas ne teši i ne olakšava nam muke, predmet uobičajenog nemara i prolaznog užasa! Pa i ja“, nastavljao sam, „i ja se predajem toj nerazumnoj nedoslednosti! Bunim se protiv života, kao da život ne mora da se okonča! Širim nesreću oko sebe kako bih iznova osvojio nekoliko bednih godina koje će mi vreme ubrzo oteti! Ah! Odreknimo se tih uzaludnih napora; uživajmo što vidimo kako vreme prolazi, kako moji dani žure jedan preko drugog; ostanimo nepomični, ravnodušni posmatrači postojanja koje je napola prošlo; neka se ljudi hvataju za njega, neka ga kidaju, neće mu time produžiti trajanje! Vredi li uopšte raspravljati?”

Pomisao na smrt oduvek je imala snažan uticaj na mene. U najživljim bolima ona je oduvek bila dovoljna da me smesta smiri; na moju dušu ostvarila je uobičajeni uticaj; moje raspoloženje prema Eleonori postalo je manje ogorčeno. Sva moja ljutnja nestala je; od utisaka iz te noći samo mi je ostao sladak i gotovo spokojan osećaj: možda je fizički umor koji sam osećao doprineo tom spokojstvu.

Samo što nije svanuo nov dan: već sam razaznavao predmete. Shvatio sam da se nalazim daleko od Eleonorinog stana. Bio sam prožet njenim nemirom i požurio sam da stignem do nje, koliko mi je umor to dozvoljavao, kada sam sreo konjanika koga je ona poslala da me traži.

Ispričao mi je kako ona već dvanaest časova najživlje strahuje; kako je bila u Varšavi i obišla okolinu, i vratila se kući u stanju neizrecive brige, i kako su se meštani razišli na sve strane po poljima da me nađu. Ta priča najpre me je ispunila prilično mučnim nestrpljenjem. Ljutilo me je što vidim da me Eleonora podvrgava neumesnom nadzoru. Zalud sam sebi ponavljao da je svemu tome uzrok samo njena ljubav: zar ta ljubav nije bila i uzrok sve moje nesreće? Ipak, uspeo sam da savladam to osećanje, koje sam sebi prebacivao. Znao sam da je uznemirena i da pati. Uzjahao sam konja. Brzo sam prešao rastojanje koje nas je razdvajalo. Ona me je dočekala sa radosnim oduševljenjem. Potreslo me je to njeno uzbuđenje. Naš razgovor bio je kratak, jer je ona ubrzo pomislila da mi je možda potreban odmor; i ja sam je napustio, barem toga puta, a da nisam rekao ništa što bi joj moglo ucveliti srce. (…)

Bio je to jedan od onih zimskih dana kada sunce kao da tužno obasjava sivkasta polja, kao da sa sažaljenjem gleda na zemlju koju je prestalo da greje. Eleonora mi je predložila da izađemo.

„Baš je hladno”, rekao sam joj. „Nije važno, želela bih da se prošetam sa vama.“

Uhvatila me je pod ruku; dugo smo koračali ne izgovorivši ni reč; ona se s teškom mukom kretala, i gotovo se celom težinom oslanjala na mene.

„Hajde da stanemo na trenutak.” – „Ne“, dodala je, „uživam u tome da još osećam kako se oslanjam na vas.“

Ponovo smo zaćutali. Nebo je bilo vedro; ali, drveće je bilo bez lišća; nijedan dašak nije pomerao vazduh, nijedna ptica nije proletela kroz njega: sve je bilo nepomično, i jedini šum koji se čuo bila je zaleđena trava koja se mrvila pod našim koracima.

„Kako je sve tiho“, reče mi Eleonora. „Priroda kao da se pomirila sa sudbinom! Zar i srce ne treba da nauči da se tako miri sa sudbinom?“

Sela je na neki kamen; odjednom, spustila se na kolena i, oborivši glavu, položila je u šake. Čuo sam kako je izgovorila nekoliko reči tihim glasom. Shvatio sam da se moli. Na kraju je ustala:

„Vratimo se“, rekla je, „postaje mi hladno. Bojim se da mi ne pozli. Ne govorite mi ništa; nisam u stanju da vas razumem.”

Od toga dana, gledao sam kako Eleonora slabi i kopni. Sa svih strana sam joj dovodio lekare: jedni su mi saopštavali da bolesti nema leka, drugi su me uljuljkivali u praznim nadama; ali mračna i ćutljiva priroda nevidljivom rukom nastavljala je svoj nemilosrdni posao. Na trenutke je izgledalo kao da se Eleonora vraća u život. Ponekad bih rekao da se gvozdena ruka koja ju je pritiskala povukla. Pridizala je svoju malaksalu glavu; obraze su joj prekrivale malo življe boje; oči bi joj živnule; ali odjednom, surovom igrom neke neznane sile, to lažno poboljšanje bi nestalo, i nikakva veština nije tome uspevala da pronađe uzrok. Tako sam je gledao kako se korak po korak približava propasti. Gledao sam kako se na to plemenito i izražajno lice utiskuju predznaci smrti. Gledao sam, i to je bio žalostan i ponižavajući prizor, kako njen žustar i ponosit karakter usled telesne patnje prima hiljade zbrkanih i nepovezanih utisaka, kao da se u tim jezivim trenucima duša, povređena onim što se u telu dešava, menja u svakom pogledu, kako bi se sa što manje bola prilagodila propadanju organa.

Samo jedno osećanje nije se nikada menjalo u Eleonorinom srcu: to je bila njena nežnost prema meni. Njena slabost retko kada joj je dopuštala da razgovara sa mnom; ali, ćutke bi uperila u mene pogled, i tada bi mi se činilo da očima od mene traži život koji joj nisam mogao dati. Strahovao sam da kod nje ne izazovem neko žestoko osećanje; izmišljao sam izgovore kako bih se udaljio; nasumice sam šetao po svim mestima na koja sam odlazio sa njom; suzama sam zalivao kamenje, podnožja drveća, svaki predmet koji bi mi je vraćao u sećanje.

Nije to bio žal ljubavi, bilo je to neko mračnije i tužnije osećanje: ljubav se toliko poistovećuje sa voljenim predmetom da u njenom očajanju čak ima i neke ljupkosti. Ona se bori protiv stvarnosti, protiv sudbine; žestina njene želje zavarava je kolike su joj snage i uzdiže je sred boli. Moja je ljubav bila sumorna i usamljenička; uopšte nisam želeo da umrem zajedno sa Eleonorom: živeću bez nje u ovoj pustinji kakva je svet, kojom sam toliko puta poželeo da prođem sam.

Uništio sam biće koje me je volelo; slomio sam srce koje je bilo drug mome, koje je bilo istrajno u svojoj odanosti prema meni, u neumornoj nežnosti; već sam osećao da sam usamljen. Eleonora je još disala, ali više nisam mogao da joj poverim svoje misli; već sam bio sam na zemlji; nisam više živeo u onoj atmosferi ljubavi koju je ona širila oko mene; vazduh koji sam udisao izgledao mi je grub, lica ljudi koje sam sretao ravnodušnija; cela priroda kao da mi je govorila da nikada neću prestati da je volim.

(…)

Dugo sam ostao nepomičan pred beživotnom Eleonorom. Uverenost u njenu smrt još mi nije bila prodrla u dušu; moje oči posmatrale su njeno mrtvo telo sa glupim čuđenjem. Jedna od njenih žena je ušla i raširila kroz kuću kobnu vest.

Oko mene je nastao žamor i izvukao me iz letargije u koju sam bio utonuo; ustao sam: tada sam osetio razdirući bol i sav užas neopozivog rastanka. Toliko uzrujanosti, toliko radnji koje spadaju u svakodnevni život, toliko brige i trčanja koji se nje više nisu ticali, raspršili su onu iluziju u kojoj sam još verovao da postojim zajedno sa Eleonorom. Osetio sam kako se kida poslednja veza, i jeziva stvarnost zauvek se smešta između nje i mene. Koliko mi je samo teško pala ta sloboda za kojom sam onoliko žalio! Koliko je nedostajala mom srcu ona zavisnost zbog koje sam se često bunio! Nekada su svi moji postupci imali nekakav cilj; bio sam uveren da ću svakim od njih poštedeti drugoga neke muke ili da ću pružiti neko zadovoljstvo: tada sam se žalio; smetalo mi je što neko prijateljsko oko posmatra svaki moj korak, što je za sve to vezana sreća drugog. Sada ih više niko nije gledao; nikoga to više nije zanimalo; niko nije tražio moje vreme ni moje sate; nijedan glas nije me dozivao kada nekuda pođem. Bio sam slobodan, a u stvari, više nisam bio voljen: za sve sam bio stranac.

 

Piše: Benžamen Konstan

Prevela sa francuskog Aleksandra Mančić

Izvor: Fenomeni

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments