Film italijanskog reditelja Paola Sorentinija „Velika lepota”  kritikuje viši društveni sloj i kvaziumetnike kao što to čine Felini u „Slatkom životu”, odnosno Antonioni u „Noći”. „Velika lepota” nastavak je takvog filmskog manira, ali ne kao kopija pomenutih, već kao jedno novo viđenje prilagođeno savremenom dobu. Stari Rim je poznat po razvratu o čemu svedoči mnoštvo filmova, ali i literature toga doba. Primera radi navešću Petronijev „Satirikon”. Takvog ga je predstavio Felini šezdesetih godina dvadesetog veka u „Slatkom životu”, ali i Sorentini u drugoj deceniji 21. veka. Po godinama junaci „Velike lepote” mogu biti deca junaka „Slatkog života”. Velelepnost grada u kome su nastanjeni akteri, priroda i luksuz nisu nešto za šta su se oni pomučili. Rim je život, život je „servirano jelo”, a njihovo je samo da ga nabodu na viljušku, približe ustima i pojedu. Koliko su pasivne rimske statue toliko su pasivni i junaci filma.

„Velika lepota” nema klasičan uvod, zaplet i rasplet, već je komponovan kao nekoliko scena međusobno nepovezanih gde je vezna tačka glavni junak. Reč je o urbanoj pikarskoj storiji koja nam nudi nekoliko događaja nakon Đepovog šezdeset i petog rođendana. I kroz situacije u kojima se on nalazi mi formiramo sliku rimskog visokog društva u drugoj deceniji dvadeset i prvog veka. Đep je ironičan i prema drugima, ali i prema sebi. Iako uspešan novinar, duboko je nesrećan i lamentira nad svojim protraćenim životom, jer se odrekao dveju ljubavi: prema ženama (nesrećna ljubav iz mladosti ga je inhibirala i on je ostao neženja ostvarujući sa ženama isključivo čulne odnose) i prema stvaranju (nakon jednog romana prestao je da piše, ali je nastavio da igra ulogu pisca). Ta uloga podrazumeva odlaske na partije, predstavljanje „Ovo je pisac Đep” i društveni ugled.

Žurka sredovečnih ljudi u maniru tinejdžera sa početka filma u trajanju od deset minuta povodom Đepovog šezdeset i petog rođendana, na ogromnoj krovnoj terasi njegovog stana sa pogledom na Koloseum nam govori da su junaci duhovno zacementirani u tinejdžerskoj dobi. Lepota koju junaci ovoga filma mogu da načine je površna i mimikrična, pa čak i u takvom vidu stvaranja sudeluju pasivno. Najveća briga im je kako i spolja očuvati mladolikost ne praveći razliku između mladolikosti i nedoraslosti.

Izvanredna scena gde veliki broj „pacijenata” čeka da bude prozvan kod hirurga da im ubrizga botoks, te on to uradi rutinski i potom uslugu naplati medicinska sestra, prožeta je rafiniranim humorom gde je pokazano koliko je ljudima primarna spoljašnost, valjda sledeći misao da čvrsta spoljašnost bolje čuva prazninu, odnosno vakum.

Život u Rimu i luksuz samo su izgovor za njihov snobizam, a suštinski se ne razlikuju od prosečne srpske domaćice (i domaćina) koja pomno prati u tabloidima sukob Soraje i Stanije i začinjava veče sa Zvezdama granda. Lepota guši njihove ljubavi i talente.

Imamo u filmu nekoliko veoma efektnih parodičnih scena. Jedna je performans ugledne konceptualne umetnice koja gola sa naslikanom zastavom SSSR-a na vagini trči ka zidu i udara glavom u njega. Na Đepov pokušaj da je intervjuiše a da tema bude umetnost, nailazi na negodovanje „umetnice”, jer ona želi da priča o tričarijama, od toga sa kim spava i kakav je život imala. Na Đepovo insistiranje da se drže teme umetnosti ona se patetično rasplače i negoduje. Odmah mi je pala na um precenjena Marina Abramović i sijaset „umetnika” čija se umetnost sastoji u šokiranju tričarijama i u mućenju vode da izgleda dublje.

Scena sahrane psihički bolesnog mladića Andree koji se ubio i Đepove opservacije na temu sahrane takođe su ironične i idu u prilog površnosti gde se zanemaruje tuga, a sahrana doživljava kao „hepening”, gde je osnovna dilema šta obući i na koji način ispoštovati etikeciju.

U jednoj sceni kada Đep ulazi u sukob sa spisateljicom Stefani, on joj zamera da stalno govori „ja, ja, ja” što se može primeniti na gotovo sve junake. Psiholozi kažu da ljubav nastaje kada se Ti stavi ispred Ja. Junaci „Velike lepote” su pobornici onoga „u se, na se i poda se” dok Ti postoji samo u ogovaranjima i u onom najbanalnijem, življenjem tuđih života. Suštastven je, ali ne i sadržinski nastavak scena u kojoj Đep odlazi kod nekog čoveka koji mu pokazuje zidove oblepljene sopstvenim portretima gde imamo impozantnu paletu portreta sebe samog od malih nogu pa do odrasle dobi. Divna ilustracija za ego kult u punini besmislenosti.

Parodijsko je prisutno i u liku kardinala koji je gost na žurkama sve sa govorom o receptima, udaljen od boga i duhovnosti kao bilo koji drugi junak ovog filma.

Nakon rođendana Đep saznaje da je devojka koju je u mladosti voleo umrla i taj događaj izaziva u njemu niz zapitanosti. Momenti u kojima se čuje duhovna crkvena muzika su momenti koji pocrtavaju Đepova osećanja i duboko zakopanu duhovnost kojoj teži, ali koja je zakržljala. Svi likovi u filmu imaju svoje skrivene boli.

Što se tiče glume, Toni Servilo (Đep) za moj ukus zapada u sentimentalnost. Zamerke imam i na neautentičnost godina. Glumac ima 55, a junak 65, što nije mala razlika, uzevši u obzir da nema neke posebne maske. Ostali glumci imaju naglašenu komičnu notu i u fizičkom smislu liče na karikature, što sveukupno služi ideji filma.

Naglasila bih da je Rim, osim što je divan grad, odličan ambijent za snimanje filma čiji su artefakti prigodna scenografija. I ta krasota kod Sorentinija nije kompenzacija za loš film (kako se to često dešava u filmovima snimanim u lepim predelima), već čini jedinstvo na planu opšte lepote.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra M. Lalić, Film, Umetnost