Великани народне музике – Највећи број људи у Србији и на просторима бивше Југославије мисли да су песме „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „Обраше се виногради“, „Јутрос ми је ружа процветала“, „Текла река Лепеница“, „Стани, стани, Ибар водо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд д’ идемо, Радо“, „Коме шумиш, ој Мораво“, као и „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Стаде се цвијеће росом китити“, „Кад си била, мала Маре“ – из Србије, Босне, Далмације. Оне су, заиста, постале тако прихваћене да су потпуно понародњене. Али, њихов извор се ипак зна – био је то српски песник и певач, крагујевачки геније, Драгиша Недовић.
Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син.
Музика је веома важна у људском животу. Митски певач, Орфеј, њоме је кротио дивље звери, па чак и пакленог пса, Кербера. Од стања музике у држави зависи стање саме државе, говорио је Конфучије. Зато се Настасијевић и прибојавао доба у коме би матерња мелодија могла да ишчезне, а музика би се целом човечанству наметала из неколико емисионих врела. Па ипак, и у најтежа времена било је људи који су чували тајни пламен нашег музичког предања, и који су, у наше име, отпевали дубину србске душе. Међу њима су и јунаци ове повести: Драгиша Недовић и Обрен Пјевовић…
.
Изворне песме? Да, али извор им се зна!
Народна поезија је, пре свега, анонимна (не зна се аутор, преносила се с колена на колено). Али, њени аутори, чија су имена углавном заборављена, били су обдарени појединци, који су, на основу претходног искуства колективног стваралаштва, саздавали нешто ново, што је улазило у општу ризницу и трајно остајало зарад преношења будућима. Вук Караџић нам је то показао, пишући о својим певачима, попут Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, Старца Милије и других… Они су стварали у складу са десетерачким предањем, али заслуга за значајне епске творевине у коначном уобличењу је, свакако, њихова: јер, „Бановић Страхиња“ је песма која има преко двадесет верзија, и у свакој од њих велики јунак кажњава своју неверну жену, а само код Старца Милије, у најлепшој и најпознатијој верзији, он јој прашта… Дакле, јесте народно, али је и песниково, подједнако…
Највећи број људи у Србији и на просторима бивше Југославије мисли да су песме „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „Обраше се виногради“, „Јутрос ми је ружа процветала“, „Текла река Лепеница“, „Стани, стани, Ибар водо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „На Морави воденица стара“, „Ајд д’ идемо, Радо“, „Косио сам сено доле крај Мораве“, „Танкосава“, „Коме шумиш, ој Мораво“, као и „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Из Босне се једна пјесма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Стаде се цвијеће росом китити“, „Кад си била, мала Маре“, „О, липа ти незнанко“, итд. изворне народне песме – из Србије, Босне, Далмације. Оне су, заиста, постале тако прихваћене да су потпуно понародњене. Али, њихов извор се ипак зна – био је то српски песник и певач, крагујевачки геније, Драгиша Недовић.
.
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода.
Обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“. После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики. Стихови су гласили:
„Устај, испрати ме, морам да путујем,
у Србију идем, своме родном граду,
за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,
зашто сам те саму оставио младу“.
После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу „Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева:
„О липа ти незнанко
из којег си града?
А ча ћеш ти у Сплиту?
Ча тражиш тамо врага?“
И дода, патриотски (чак локалпатриотски):
„Ово је наше море,
наши су момци из Сплита,
а не за липу незнанку
што белим светом лута“…
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради. Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима. Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника. Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи. Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.
Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме:
„О мом животу мало когод знаде,
да ли сам сретно проводио век.
Живео сам, друже, у великој беди,
песма ми је била утеха и лек“.
Умро је 1966. у родном граду. Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима. Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
.
Обрен Пјевовић, заточеник Шумадије
Обрен Пјевовић, песник, текстописац и композитор из Мрчајеваца код Чачка, рођен је 1919. године у селу Доња Горевница, а у Мрчајевцима (чије се име, захваљујући њему, „песмом пронело“) живео је од 1941. године до смрти, 1995. Био је пореклом од Пјевовића из Прилика код Ивањице, из музикалне породице, чији је предак, Раја, прозван Пјево због песме којом је тешио косаче и раденике по Златибору, још за „турског вакта“ (субаша је увек, за време радова које му је обављала раја, тражио да им Пјево пева, да их „разговори“).
Богом обдарен, завршивши основну школу, Обрен Пјевовић је остао на њиви и ливади, али је писао и певао. Препознао га је чувар србских културних огњишта, Драгиша Витошевић, и уврстио га у своју епохалну књигу „Орфеј међу шљивама“, антологију србских песника са села, објављену 1963. године. Било је то доба када је само Гружа имала тридесетак сељака – песника, али и мноштво добрих наивних ликовних уметника, и када се Србство будило из послератне коме џелатског титоизма. Пјевовић је, у то доба, стварао… Иза њега остадоше „Моравско предвечерје“, „Дуга ли је Јелица планина“, „Ој, Мораво, тија реко“, „Кафу ми, драга, испеци“, „Еј, да ми је“, „Шумадија“, “Мрчајевци“ итд. Његове песме су певали Мирослав Илић, Добривоје Топаловић, Снежана Ђуришић, Цуне Гојковић…
Као композитора прославила га је „Девојка из града“, за коју је текст написао још један „Орфеј међу шљивама“, Добрица Ерић, а коју је отпевао Пјевовићев миљеник, Мирослав Илић.
.
Сећања Мишуле Петровића
Мишула Петровић, осамдесетих година прошлог века оснивач прве приватне музичке издавачке куће у Србији, „Звукови галаксије“, данас власник регионалне ТВ Галаскија 32 у Чачку, годинама је певао у чачанској фолклорној групи „Бећари“, са којом је Обрен Пјевовић радо сарађивао и коју је звао „Шумадијске делије“. Његова сећања на чика Обрена, како га зове, и данас су жива и свежа, као да се све јуче дешавало. О великану србске народне музике прича радо, и полетно, наглашавајући да је он, кроз музику, био национални радник, у доба кад се све србско гасило и затирало, или, касније, маргинализовало и потцењивало. Да га чујемо:
„Обрен Пјевовић је, пре свега, био велики Србин. Он се надахнућем напајао из Србије, са њених поља и ливада, са река и планина, са лица њених девојака и младића. Стално је имао у виду целину србске традиције – од ношњи и обичаја, до државотворства. Писао је одличну поезију, и својим песмама је чувао националну свест…
Ево вам једног примера: у доба када су Хаџи Продан и Танаско Рајић били скоро заборављени, осим, што би се рекло, пригодних манифестација, чика Обрен је написао песму са оваквим стиховима:
’Недалеко више града Чачка
где је била та буна горачка,
Ивањица и Јелица знају
шта скривају у свом загрљају.
Имаш момке кршне ко дивове,
све потомке Хаџи Проданове,
а девојке као руже маја,
у ношњама свога родног краја.
Кад се лето предаје јесени,
а трубач се Драгачевац жени,
а момци се и девојке љубе
у част прве драгачевске трубе’…
Пазите, све је обухваћено: и Горачићка буна, она кад су сељаци у драгачевског селу Горачићима гинули, бранећи, од обреновићевске власти, општински печат, па Ивањица и Јелица – ’класична’, непокорена Србија, па Хаџи Продан и његови потомци, младићи, девојачка лепота… И свему је додао Драгачевски сабор трубача, који је шездесетих година прошлог века и покренут као србска манифестација, у црквеној порти у Гучи, и који комунисти, због трубе и шајкаче, уопште нису гледали са симпатијама…
Једном другари и ја певамо ту песму у чувеној чачанској кафани ’Код Шора’, а мени прилази милиционер и пита:
’Петровићу, о каквој то буни певате, где је била буна?’
Ја пробам да ударим на шалу:
’Ма, на Сувом брегу (део Чачка, нап. В. Д.), код Аца кафеџије’.
А милиционер ће мени:
’Немојте да певате ни о каквој буни, јер ћу морати да вас пријавим’.
У тој емисији говорио је и чика Обрен Пјевовић, прилично јасно и гласно. Нису га волели комунисти. Често су га приводили на информативне разговоре.
Па онда она чувена песма коју пева Мирослав Илић:
’Негде у Србији, на брду Љубићу,
тамо где је спомен Танаску Рајићу
што га жарко сунце умилније сија −
дотле се простире моја Шумадија’.
И онда набраја места шумадијска – само то набрајање буди у човеку родољубље…
’Сваком своје село умилније сија – а село је моје цела Шумадија’…
Кроз своје песме он је упозоравао шта се дешава са Србијом и Србима. Узмите само ону ’Мрчајевци, моје родно село,/ твоје име песмом се пронело’. Обратите пажњу на стихове:
’На обали покрај реке наше,
колибе нам све празне осташе,
све је мање скоро сваког дана
крај Мораве вредних баштована.
Све је мање воденица, удавача, љубљеница,
па се бринем, мила мати,
ко ће са мном још певати’…
Мишула Петровић наставља о Пјевовићевој озбиљности у чувању нашег музичког предања: „Он је форсирао певање изворних певачких група из његовог краја – Мрчајеваца, Катрге… Увежбао их је у четворогласном појању, све по ’пе-есу’, као код Мокрањца: основни тон, терца, квинта, октава…Чланови његових мушких група певали су у црквеним хоровима…“
И опет се наш саговорник враћа на почетак своје приче:
„Обрен Пјевовић је био велики родољуб. Године 1987. он компонује песму ’Отаџбино наша драга’, у којој помене имена двадесет осам србских јунака, са рефреном ’Отаџбино, теби хвала/ за витезе што си нама дала’. Песму је снимио само свештенички хор Жичке епархије… У то време, чика Обрену се учини да је и Слободан Милошевић један од тих јунака, па каже нама, кад смо са Срећком Јововићем имали концерт у Краљеву, да додамо: ’И видара наших дана,/ Милошевић Слободана’. После месец дана, зове ме и каже: ’Мишула, није оно нако, немој више то да певате’. Како ли је знао, не знам ни сам. Нека шумадијска интуиција, шта ли…
Од свог рада је могао да се обогати, да ’намлати’ пара и пара… Није хтео. Кад се разболео од тумора, није имао од чега да се лечи, па су му пријатељи слали помоћ. Кад сам му ја послао 1000 марака, он узме колико му је требало за лекове, а остало врати…
Такав је био Обрен Пјевовић – велики Србин и велики човек!…“
.
Шумадијство као свечовештво
Шумадија је била „класична“ Србија: у њу су динарци, оштри и љути као црногорско-херцеговачки камен с кога су стизали, улазили као у постељу, да се одморе од мука које су преживели, и као у плодну њиву, у којој је увек имало шта да се ради и од чега да се живи. Шумадија их је припитомљавала, али у њима није убијала устаничку будност – само јој је додавала свест о општем, „пијемонтском“, свесрбском. До јуче племенски аутистични, Срби са динарских планина у Шумадији постајали су државотворни Србијанци: није нимало чудно да је ту почело 1804,а наставило се 1815; да смо, шумадијско коло играјући, дочекали 1867, кад је кнез Михаило примио кључеве Београда од турских окупатора, и 1878, кад смо постали независна држава, и 1912, кад смо осветили Косово, и 1918, кад смо се вратили са Солунског фронта, као победници (чија елита, на несрећу, није умела да победу сачува, него ју је утопила у „јутопију“). Шумадија је, својом лепотом, била стуб великог храма светосавског народа и тврђава за одбрану идентитета. Зато је Брозови комунисти нису волели, и зато су је маргинализовали и ругали јој се, зовући њене солунце „солунашима“ и бунцајући о „великосрбском хегемонизму“.
Каква је била та домаћинска, „аполонска“ Шумадија, туђа сваком распојасаном дионизму (који се, мутантски, појавио из „пастирског рока“ и претворио у турбо-фолк), данас мелодијски знамо, између осталог, из песама Драгише Недовића и Обрена Пјевовића.
„Обраше се виногради доле крај Тополе
дошло време да се узме који кога воле“… „
Јесен дође, ја се не ожених
често мајка говорила мени:
’Сине Раде, девојака доста,
ти ми, сине,неожењен оста’…“
„На Морави воденица стара,
у њој има цура помељара“…
„Девојке из Груже лепе су ко руже
Оне носе, нано, јелек и опанке
Лепе ли су, нано, Гружанке сељанке.
Кад фрула засвира и коло заигра
у колу је, нано, играти милина“…
„Ноћ силази низ гране ор’ове,
свици пале села и шорове…
Ој, Мораво, песмо преодавна,
за час тиха, за час водоплавна,
сватове си многе превозила,
извор-водом бистром напојила“…
„Волесмо се ја и она, ја и она
сиротица и сирома.
Сиротица нема дара, нема дара,
ја сирома немам пара…
Ој, Мораво, тија водо – то остајеш, а ја одо’“…
„Еј, да ми је да јутарња будем роса,
ти по роси газиш боса“…
Задрхтимо на те песме, затреперимо – те смо мајке синови… Мајке Шумадије, лепотице наше усталасане, чедне и чаробне, која, као Милица из лирске народне песме „Српска девојка“, „нит’ је луда, нит’ одвише мудра/ нити вила да збија облаке,/ већ девојка, да гледа преда се“… Шумадијско коло, древна игра у којој се саборно преплиће ногама и крочи онако како сунце небом иде, као и шумадијски славски колач, који се окреће у славу Божју онако како сунце путује, младићи – дивови, спремни да и да живе и да мру за завичај и отаџбину, девојке – цветови, домаћини жуљевитих руку у белим кошуљама и њихове смерне кућанице, старци и старице очију влажних од тужне мудрости овог света загледаног у онај: све то, слухом, читамо из стихова Недовићевих и Пјевовићевих… Кад томе додамо шумадијско свечовештво, које је Недовића одвело у Босну, да запева „Вишеграде, граде, где је моја драга?“ или „Прођох Босном кроз градове,/ ал не нађох срцу мира“, и у Далмацију, да изрази медитерански дух лепршавости под сунцем које трепери и позива у таласе − добијамо пуну слику о овој двојици заточника земље Орашца и Опленца, нежној као пелуд са пуцета грожђа и, кад затреба, оштрој као команда „За мном, јунаци!“
Драгиша Недовић и Обрен Пјевовић били су шумадијски Орфеји, који су кротили таму и зверство у временима тамним и озвереним, у којима су Срби присуствовали многим својим поразима и пропастима. Високо носећи стегове звучне лепоте, они су у слуху својих земљака, где год се чује лепи србски језик (макар га, до апсурда, искривљавали и преименовали они који би да забораве своје порекло), подизали уточишта и прибежишта, за одмор од страве свакодневице и поглед у славу Србина, човека Божјег, ратара и ратника, који је, у суштини, био и остао велико дете, каткад неваспитано и бучно, али увек наивно, спремно да заплаче над туђом муком и да се жртвује за вишње. Крагујевачки и мрчајевачки славуј, Драгиша и Обрен, стегоноше античког уметничког идеала (Добро је Лепо је Истинито), с правом очекују да им се, кад их се сетимо, запали свећа за покој душе. Заслужни су то шумадијски – самим тим, и свесрбски − синови… А такви се не смеју заборавити.
Владимир Димитријевић
Извор: Расен, geopolitika
Радосно читам и ишчитавам опет и опет поново ово подсећање на Драгишу Недовића и Обрена Пјевовића, наше Орфеје који вечну Еуридику негују у нашим срцима.
Добри и скромни, оставили су нам духовно наслеђе које оплемењује и патњу претвара у лепоту којом нас је Бог обдарио рођењем. Али лепота вене ако је не негујемо у себи, међусобно прожети мелодијом која нас испуњава и повезује.
Музика родног краја је лековити звук који буди истину у души, а истина нас враћа молитви и Цркви, благотворној Речи Божијој која нас све прожима.
Савремени живот је попут буке која заглушује самилост и захваљујући песницима на које нам је надахнуто указао Владимир Димитријевић, уз чије смо песме стасавали, ми пунимо душу љубављу и једримо ка Богу.