Ljuba Tadić – veliki vladar scene

Milan Grol, jedan od pionira naše teatrologije, napisao je da je glumac Pera Dobrinović bio veći od svoje slave, a iz Grolovog eseja o Dobrivoju – Dobrici Milutinoviću može se zaključiti da je Dobričina slava bila veća od njegovog talenta. Ako Grolova teatrološka merila primenimo na glumca Ljubu Tadića (1929-2005), možemo zacelo zaključiti da su glumačka veličina i glumačka slava Ljube Tadića bile u idealnoj proporciji; ova konstatacija pomoći će nam da Ljubi odredimo mesto u glumačkoj hijerarhiji u Srba.

Ljubina glumačka slava neosporna je; danas postoje video-zapisi pozorišnih predstava u kojima je ostvario vrhunske uloge, igrao je na filmu i televiziji i taj zbir njegovih blistavih uloga trajno je sačuvan i biće mogućno ocenjivati njegovu umetnost i u nekim budućim vremenima. Istovremeno, ove filmske i video trake pružaće dokaz o Tadićevom glumačkom umeću, čime će se izbeći priča o efemernosti glumačkog poziva.

Radoznalog duha i ogromne energije, Ljuba Tadić je bio glumac po rođenju. Sam talenat, razume se, nije dovoljan da bi se dospelo do najviših vrhova, i Ljuba je to znao. Brusio je talenat ne samo neprekidnim radom, već i neprestanim promišljanjem i traganjem za suštinom glumačke umetnosti. Pozorište je poznavao u svim njegovim detaljima, ali sam nikada nije hteo da režira. Želeo je da bude glumac, ali ne od onih koji čekaju da im se pruži prilika da ostvare željenu ulogu; svoje uloge je odabirao vodeći računa o ostvarivanju određene pozorišne poetike ili programa. Nije se zalagao za samo jednu estetiku, nije delio pisce na strane i domaće, čini se da ih je klasifikovao na one koji pišu kako njemu odgovara i one druge.

Za Televiziju Beograd snimao je mnogo, za razne programe, ali izdvajaju se njegove uloge u televizijskim dramama i igranim serijama. U mojoj drami “Glineni golubovi” igrao je, razume se, glavnu ulogu, porodičnog tiranina i nekadašnjeg političkog moćnika koji je sada na biološkoj granici života. Ulogu je rešio osnovnim stavom, sakrivanjem očiju od sagovornika, a kao pomoćno sredstvo koristio je potmuli glas i nejasno izgovaranje rečenica. Na snimanju sam bio iznenađen Ljubinim rešenjem, jer glumcu su oči uvek jedno od najznačajnijih izražajnih sredstava. “Slušajte, Radomire, kamera će dovoljno da prikaže moje oči. Ali, partneri ih neće videti, iz dva razloga: prvo, on (junak) ih prezire i uopšte neće da ih vidi i drugo, junak se istovremeno od svih njih stidi.”

U televizijskoj verziji “Koštane”, u Ravasijevoj režiji, tumačio je lik Mitka. Bio je uzbuđen, jer je smatrao da je našao put do nekog drugačijeg Mitka. Dok je, kostimiran, čekao da uđe u studio objasnio mi je kako vidi legendarnog Stankovićevog junaka: “Mitke je lažov! On je slab! Izmislio je priču o Redžepovici koja ga čeka i koju muž ubija zbog neverstva. U Mitku nema herojstva, već samo zaklanjanja iza reči i pesme. Ali, osnovno je da je lažov, mitoman koji nema snage…”

Godinu dana pre “Koštane”, 1975, kada smo pripremali snimanje poezije Vaska Pope, pitao sam Vaska koji bi glumci najbolje govorili njegove pesme. Vasko je nekoliko trenutaka razmišljao i rekao da bi on voleo da stihove tumače Rada (Đuričin) i Ljuba (Tadić). Preneo sam Vaskov predlog reditelju Šijanu i on je pozvao Ljubu. Ljuba je odmah prihvatio zadatak; snimalo se u kamenolomu u Rakovici i Šijan je dobro namučio glumce zahtevajući da poeziju govore u pokretu. Emisija je snimana pod rđavim vremenskim uslovima, ali je naišla na lep prijem kod gledalaca i kritike.

Sreli smo se i u jednom pozorišnom poslu. Dramatizovao sam deo četvrte knjige Dobrice Ćosića “Vreme smrti” i na osnovu ove dramatizacije Petar Zec režirao je predstavu pod naslovom “Bitka za Beograd” u Sava centru. Ovim pozorišnim poduhvatom obeležena je 75. godišnjica bitke za oslobođenje Beograda i bilo je predviđeno da se predstava prikaže samo jednom. Zec je zamislio spektakularnu predstavu sa više od trideset glumaca, mnoštvom statista i raznim efektima. Ljubi Tadiću poverio je ulogu Nikole Pašića. Pašić se pojavljuje u središnjem delu predstave i ovaj lik je nosilac njene političke dimenzije. Iako je za kratko vreme trebalo da savlada veliku količinu teksta, Ljuba je sa zadovoljstvom gradio lik legendarnog političara, tragao za valjanom intonacijom Pašićevih različitih razgovora sa poslanicima velikih sila, ali i za fizičkim gestovima koji upotpunjuju Pašićevo delovanje.

“Slušajte, Putnik, tu predstavu trebalo bi da igra Narodno ili Jugoslovensko dramsko pozorište”, veli Ljuba. “Sumnjam, Ljubo, da će bilo koje pozorište prihvatiti predstavu s toliko izvođača”, odgovaram. “Ja sam smislio način”, nastavlja Ljuba, “sveo sam priču na osam glumaca, statiste i orkestar sam izbacio, šta će nam tu kafana i pevačica. Hajde da vi to lepo štrihujete, dijalog rasporedite na osam likova, pa da mi to igramo. Tu su dobri glumci, Mrgud (Radovanović), Miša (Žutić), Voja (Brajović) i još nekoliko. Imamo predstavu!” “Voleo bih da ste u pravu, ali… Koja će pozorišna uprava prihvatiti tuđu predstavu, pa još dobru? Nema te uprave koja će uzeti gotovu predstavu sa sjajnim glumcima, jer će se onda postaviti pitanje zašto je sama nije pripremila. Ako to učini, izmakla je sebi tle ispod nogu”, odgovaram. Malo je poćutao. “Velika šteta, imamo gotovu predstavu. Razgovaraću i ja sa nekim pozorištima”.

Tadić je osporio tezu jednog teatrologa da je gluma efemerna rečima: “Umetnost glumca trajno ostaje u svesti gledalaca, baš kao što ostaje i utisak o pročitanom romanu ili viđenom filmu. Ta senzacija jeste razlog zašto postoji stvaralaštvo. Dok je gledalac živ pamtiće kreaciju glumca, pa se zato ne može govoriti o prolaznosti glumačke umetnosti.”