“Veliko ždranje” – Diskretan ukus smrti – Četiri dobro stojeća prijatelja povlače se u napuštenu vilu preko vikenda, kako bi se neometano prejedali do smrti. Tako, uglavnom, ukratko opisuju ovaj film oni koji ga ne cene preterano. Za one druge, filmske sladokusce opčinjene suptilnom misterijom snimljenog, “La Grande Bouffe” je neizrecivo više. Neka vrsta intimnog praznika: De Sadova “Filozofija u budoaru”, oslikana Renoarovom rukom, u Bunjuelovom lenjom nadrealnom maniru. Ukratko.

“La Grande Bouffe” je tipično ostvarenje sa starog kontinenta. Otud možda pometnja, nesklad i nerazumevanje u prijemu van Evrope. Čak je i prevod naziva tema kontroverzi. Film na engleskom jeziku, recimo, ima nekoliko različitih naslova: “The Big Feast” (Velika gozba) ili “Blow Out” (Izduvavanje). Prvi od njih je očekivan, bukvalan, bez dubine.

Drugi je nešto ozbiljniji i aludira na hirovito ponašanje, van društvenih konvencija. Ali, pretpostavlja i poznavanje ranijeg Fererinog ostvarenja “L’uomo dei cinque palloni” (Čovek sa pet balona), u kojem Marčelo Mastrojani tumači bogatog industrijalca iz Milana koji testira izdržljivost balona. Ogled, film i priča, završavaju se samoubistvom.

No, skoro je za ne poverovati da niko nije povezao francuski termin “bouffe” (hrana, jesti), sa još jednom kulturnom referencom iz francuske tradicije – operom bufo (opéra bouffe). Komična opera pojavila se u XVIII veku, kao oblik kroz koji će progovoriti građanstvo. Kasnije postaje instrument socijalne kritike, sa elementima satire, parodije i farse. “La Grande Bouffe”, dakle, može da bude i “Veliki komični komad” ili “Velika farsa”.

Marko Fereri, u sopstvenom maniru, parodira i samu parodiju. Naposletku, red je da se i građanski instrument kritike usmeri ka samom posrnulom građanstvu. Briljantan zaokret! Za samu priču, opet, neretko se tvrdi da nema narativni tok. Neobična konstatacija za radnju sa toliko smernica. Isprva sam čak sumnjao, da je film adaptacija romana.

Priča počinje pedantnim uvođenjem likova četiri prijatelja, kao što se završava njihovom pojedinačnom eliminacijom. Paralele sa “120 dana Sodome”, Markiza de Sada, brojne su. Četiri prijatelja obavljaju neophodne pripreme za temeljno povlačenje iz svakodnevnog okruženja.  Četiri uticajna člana građanskog društva: pedantni kuvar (Ugo Tonjaci) i pohotni pilot (Marčelo Mastrojani), i predstavnici najmoćnijih sila Zapada: letargični sudija (Folip Noare) i žustri TV producent (Mišel Pikoli).

Prispećem prijatelja u izolovanu vilu punu antikvarnih draži, na višednevni “gastronomski seminar”, sve je spremno za pravi početak francusko-italijanske koprodukcije. Fereri je već sarađivao sa sva četiri velikana evropske kinematografije. Dva iz Italije (Tonjaci, Mastrojani) i dva iz Francuske (Noare i Pikoli). Za veliku studiju posrnuća (malo)građanske kulture, Fereri s predumišljajem bira evropski glumački vrh. Dovođenjem popularnih likova u nepopularne, do tada svakako nezapamćene situacije, ispituje se dekadencija na još jednom, zapravo sasvim aktuelnom nivou. Svoj prezir prema filmskoj industriji u opadanju, i prema sveopštem glumatanju, Fereri iskazuje i izabranim imenima junaka. Ugo u filmu glumi Uga, Marčelo glumi Marčela, Filip Filipa, a Mišel, gle čuda – Mišela!

Fererin rad često je poređen s Bunjuelovim (na Fererino zgražavanje). Otud je sasvim neočekivana smelost napraviti film s tragovima Bunjuelove poetike. Naravno, ovi motivi imaju krajnje subverzivnu namenu – da se podvuče beda filmskog stvaralaštva. Parodijom na parodiju buržoazije! Poput nadmenih likova uhvaćenih u nadrealnoj klopci iz koje nema izlaza, u Bunjuelovom “Anđelu istrebljivaču” (The Exterminating Angel) snimljenom dekadu ranije (1962), i Fererini likovi su zlokobnim nevidljivim nitima vezani za svoju sudbinu. Marčelo, veliki zavodnik i ljubitelj luksuznih automobila i ovisnik o seksu, skončaće zaleđen u voljenom sportskom Bugatiju, nakon neuspešnog pokušaja bega.

“La Grande Bouffe” nagovestio je, ako ne do izvesne mere i inspirisao, poslednje Pazolinijevo remek-delo: “Salo ili 120 dana Sodome” (Salò o le 120 giornate di Sodoma), snimljeno samo dve godine kasnije. Pazolini se ne libi da gledaoce izloži krajnje brutalnim scenama, dok je kod Ferere sve još uvek na neki način suptilno. Oba filma prikazuju i golotinju i prejedanje i scene sa gomilama (rekama) izmeta. Iako erotične scene ponekad prete da pređu prihvaćenu granicu pristojnosti, Ferera nikada nije napadan.

Možda najuočljivija paralela (a svakako najuticajnija), neizbežno asocira na tadašnju holivudsku produkciju. Bravuroznom veštinom Ugo imitira / parodira Marlona Branda u ulozi Vita Korleonea. Italijan glumi amerikanca koji glumi italijanskog mafijaša! Italija uzvraća udarac. Inače, Kum (The Godfather), snimljen je samo godinu dana ranije (1972)!

U zapuštenom dvorištu vile, nekako opstaje znamenito limunovo drvo; sa malom spomen-pločom u dnu, posvećenom francuskom piscu, teoretičaru književnosti i pesniku iz XVII veka, Nikoli Boalou. Lokaciju, na kojoj je Boalo navodno tražio odmor i inspiraciju, posećuju đaci lokalne škole predvođeni punačkom ali senzualnom učiteljicom, godišta samih prijatelja, koju glumi Andrea Fereol (Andréa Ferréol), i koja se nekim čudom u filmu zove, eto, baš Andrea.

Na Marčelov vapaj starog mačora, prijatelji pozivaju i tri prostitutke. Jedino Filip uz večeru ne želi družbenicu (naravno, ne usled nekakvih moralnih obzira, već stoga što je njegova infantilna seksualnost još uvek pod posesivnim protektoratom dadilje iz detinjstva).

Lake dame predstavljaju oštar konstrast društvu u vili. One su sasvim drugačije: drugačijeg pola, drugačijih godina, drugačijeg zanimanja. I ponovo, Ferera pogađa u centar. One, sa dna društvene lestvice kojom naši prijatelji gospodare, jedva uspevaju da u vili izdrže jednu noć, bežeći zgađene od zatečenog besmisla, već sledećeg jutra.

Konzervativna socijalna struktura u malom, ostaje neprobojna i dobro učaurena. Ali perspektiva te čaure nije razvoj i transformacija, već odlazak sa scene i uvenuće. Koliko je samo Ferera “vidovit” kad instruira Filipa da odbije ponudu nameštenja u Kini, koristeći Vergilijev citat “timeo Danaos et dona ferentes” (bojim se Danajaca i kad darove nose). Stari kontinent!

Andrea ostaje i nakon večere. Filip u Andrei prepoznaje istreniranu čvrstu ruku negovateljice i naprečac je prosi. No, to ne sprečava ni podatnu vaspitačicu, ni poročne prijatelje, da se povremeno prepuste grehu. Teoretičar medija Mekluan, kaže da je uloga inteligencije u posredovanju između starih i novih vladara. Andrea saoseća sa posrnulim stanarima vile, i pomaže im da što lakše i lepše odu, ispunjavajući spremno svaki njihov hir. Lik učiteljice je kompleksan, ambivalentan. Andrea je nešto poput anđela istrebljivača, ali krajnje milosrdnog. Zato će  i ona preživeti poprište degradacije i rasula.

Mišel je oličenje buržoaske kulture; vežba baletske pokrete u trikou i povremeno pokušava da odsvira jednostavnu temu na klaviru. Pati od zatvora, jer u društvu ne pušta vetrove. Prijatelji čine sve da ga oslobode sitnoburžoaskih nazora. Nakon Marčela, i on umire: upravo od nekontrolisanog ispuštanja gasova. Naglo odbacivanje malograđanštine je fatalno.

Obroke prikazane u filmu pripremili su pravi kulinarski znalci, a opet, ništa ne izgleda preterano ukusno. Vrhunac je Ugovo ultimativno ostvarenje, kao neprevaziđeni kič i šund, u obliku čuvene kupole sa bazilike Svetog Petra u Vatikanu. Poigravanje sa simbolima vere i moći. Kupola je ukrašena kuvanim jajima. Ugo tvrdi da je jaje jevrejski simbol smrti. Tradicionalno je u većini kultura jaje simbol plodnosti i obnove i života. Izvrtanje i parodiranje značenja i značaja prepoznatljivih simbola, simboli su kraja vremena.

Ugo umire na voljenom kuhinjskom stolu, dok ga Filip hrani i testira koliko paštete može stomak da primi pre nego što eksplodira (“L’uomo dei cinque palloni”?). Andrea ga za to vreme zadovoljava rukom. Vrhunac svih buržoaskih zadovoljstava pretače se u neumitnu smrt.

Nezreli Filip preferira slatkiše, pa Andrea za poslednji obrok priprema roze puding u obliku dojki. Hrana i seks, pa smrt, ispod čuvenog limunovog drveta. Pesnik Boalo je savetovao razboritost, skromnost i zdrav razum u svim stvarima. Eto mrtvog Filipa, kao zrelog ploda sa Boaloovog drveta lažne građanske smernosti! Eto i de Sada kao većeg proroka od Boaloa! Poslednje scene su opet bunjuelovske ili čak dalijevske: dostavljači razbacuju životinjska trupla po dvorištu, dok čopor pasa juri jato gusaka. U hladnoj ostavi su mrtvaci: Marčelo i Mišel.

Toksična praznina koja je lagano izjedala junake iznutra, ostala je nepopunjena i pored ogromne količine unete hrane. Teška priča i nimalo lak zadatak za glumce, koji su bravurozno odradili posao. Štaviše, izgleda da je uz vrcavog energičnog Fereru, atmosfera na snimanju bila zarazno poletna. Dobro raspoloženje kompletne ekipe nastavilo se i na Kanskom festivalu iste godine. “Svi ih prave!”, uzvikivao je veseli Ferera na konferenciji za novinare, nakon pitanja otkud toliko prdeža u filmu. Postavka je jedva dočekala izjavu predsednice žirija, Ingrid Bergman, da je osećala mučninu tokom projekcije. Eto dodatne pometnje i farse.

Film je imao sreću da je uprava festivala, nakon uspeha “Poslednjeg tanga u Parizu” iz prethodne godine, odlučila da u program uvrsti i filmove sa erotskim motivima. Film je imao (ne)sreću da na premijeri bude izviždan. Film je imao sreću da u Kanu te godine ipak osvoji prestižnu nagradu FIPRESCI koju uručuje Međunarodno udruženje filmskih kritičara. Uprkos tome, film je imao (ne)sreću da se Italijani odreknu Ferere i proglase ga Francuzom…

Film je obnovljen 2015, za DVD izdanje. Kadrovi podsećaju i na Matisove slike lenjih odaliski koje uživaju na gomilama mekanih jastuka, u simfoniji boja. No, preovlađujući je ipak utisak Renoarovske prozračne, zrnaste, impresionističke palete. Razlika je u osvetljenju, koje je ovde prigušeno, tako da samo mestimično iz tame izranjaju zlatne draperije ili masivni abažuri lampi ili skromno osvetljenje.

Mačoističku ležernost i modu i frizure iz “veselih sedamdesetih”, i rasipništvo generacije naših roditelja iz doba famozne “države blagostanja” na svom vrhuncu, novo vreme surovo je pregazilo. Reganova administracija i čelična vladavina  Margaret Tačer i pojava prvih računara, početkom osamdesetih, nepovratno su razvejali romantične snove jedne dotrajale epohe. Nova, digitalizovana verzija filma, ipak deluje sveže. Ni slojevita poruka nije izgubila na značaju. Naprotiv.

Ukratko komentarišući film, na granici negodovanja, Vinsent Kenbi (Vincent Canby) 1973. u Njujork tajmsu jetko zaključuje da je najubedljivija rečenica celokupnog ostvarenja: “Prejeo sam se”. Ovih nekoliko reči verovatno najbolje opisuju njegovo iskustvo nakon projekcije, kao uvređenog patrijarhalno vaspitanog gledaoca iz puritanskog srednjeg građanskog sloja.

Za razliku od Vinsentove generacije, prezasićene kulinarskim i kinematografskim poslasticama, današnji filmski gledaoci gladuju, ispošćeni nedostatkom sličnih đakonija, na bioskopskim menijima sa jednoličnom ponudom. Ukratko, moj utisak je da “La Grande Bouffe” nedvojbeno koketira sa smrću, ali tokom gledanja, u ustima se ipak oseća neodoljivi, nostalgični ukus slatkog obilja života. Tokom dva (pre)kratka sata. Probajte, zato, da se opustite, zanemarite barem privremeno lažnu smernost, i uživajte u oprobanim specijalitetima iz Fererine prefinjene filmske kuhinje!

za P.U.L.S.E: Jovan Pavlović

  Film, Jovan Pavlović, Marčelo Mastrojani, Marko Fereri, Veliko ždranje