Ulogujte se / Kreirajte profil

Venac od trnja za Danila Kiša – III

.

Become a Patron!

.

Narcisi koji se ogledaju u supi

Kiš 1987. na terasi pariskog stana / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša”

Milovan Vitezović je za knjigu “Venac od trnja za Danila Kiša”, po kojoj je upriličen i ovaj feljton, svoje svedočenje o “bardu s mansarde” naslovio “Usputnica o Danilu Kišu”. Na samom početku teksta autor kaže: Ovaj naslov za ličnu belešku o Danilu Kišu stavljam namerno i smatram ga najtačnijim.

Ja nisam Danilu Kišu bio saputnik već usputnik. Nismo išli, iako po istom putu, uporedo, tj. barabar, već sam na istom pristajao jer nismo išli ni po godinama niti po estetskim opredeljenjima. Jedino nam je vreme bilo isto. I mi u njemu.

Poimam da je za insistiranje tvorca ove knjige bila najglavnija moja sama prisutnost u Kišovoj epohi i da sam se često nalazio u njegovoj blizini. Sećanje na Danila Kiša uvek me prvo podseti da sam bio mlad pisac, sklon afirmaciji po svaku cenu, i da sam se tražio uz pesnike i prozaiste generacije starije od moje. To vezivanje i nije bilo ni estetsko ni trabantsko, jer sam uvek bio svojeglav ili, tačnije rečeno, samotnjak. Hteo sam da nad papirom budem samo svoj, naravno, prema daru. Takvi su, verujem da se to i pokazalo, bili oni.

Danila Kiša sam poznao prvo po knjigama, po njima svakako i kasnije. Poznao sam ga po Mansardi, satiričnoj poemi, kako je ovaj roman i nazvao. I po romanu Bašta, pepeo. Bio je odmah zvezda srpskih prozaista rođenih u deceniji pred Drugi svetski rat, koji su dolazili, nezadrživo, posle socrealista i modernista, duhoviti, drski i hrabri. Vraćali su, i danas mislim, književnost u normalu. Imali su podršku u rediteljima mnogo čuvenijeg filmskog crnog talasa. Verovatno je da sam se s Kišom i ranije, u nekim usputnim prilikama, rukovao, ali sam prvi put s njim razgovarao u redakciji omladinske revije Susret, u kojoj sam bio urednik kulture. Ne, nije bio naš saradnik. Došao je u posetu zajedno sa slikarom Leonidom Šejkom kod naše lektorke, hrvatske i jugoslovenske pesnikinje na glasu, Marije Čudine.

Dok je Šejka razgovarao s Marijom Čudinom, Kiš je počeo sa mnom razgovor o tome zašto se generacija, uglavnom ratna, novih mladih pisaca, skoro ostrvljava na njegovu generaciju, iako im je da se afirmišu pošteno ostavila studentski književni časopis Vidici. Ta generacija predstavljala se kao “generacija bez milosti”. Tako su i nazvali svoje veliko književno predstavljanje u velikoj dvorani Doma omladine. Ovaj razgovor je bio dosta iskren i neposredan.

Zvao sam ga na saradnju u Susretu. Ljubazno mi je rekao da neće da uzima prostor na kome treba da se afirmišu oni koji dolaze. Nije uzeo učešće ni u rubrici koja je tada bila u svetskom trendu – Markuzea, Makluana, Umberta Eka, a koju je započeo filozof Lešek Kolakovski – “Sto i jedan razlog, u jednoj rečenici koji veliki humanistički pojam nije” – sloboda, demokratija, humanizam, država… Rubriku je u srpskoj verziji započeo psiholog Ljuba Stojić, nastavio Bogdan Tirnanić, produžili Mirko Kovač i Borislav Pekić. Kiš je ostao dosledan – poštuj mlađe, i ne ugrožava njihov prostor!

Pošto su 1968. godine, u vreme studentskih događanja, zabranjivali Susret, i kad su ga početkom 1969. ukidali i konačno ukinuli, Kiš je bio među potpisnicima peticija protiv zabrane i protiv ukidanja.

Kad nije bivao za svojim radnim stolom, za kojim je, pretpostavljam, najviše vremena provodio, sav predan i odgovoran, Danilo Kiš se, bar u mom viđenju tih dana između 1968. i 1974, markirao na planu grada. I sretao sam ga, skoro svakodnevno, bilo na izapodnevnom kafenisanju u “Mažestiku”, gde smo se okupljali oko Stevana Raičkovića i Dušana Radovića: Matija Bećković, Mirko Kovač, Danilo Kiš, Momčilo Milankov, Miodrag Bulatović kad je u Beogradu, i moja malenkost, ili uveče u Klubu književnika, do poznih već jutarnjih sati.

Kada je Gustav Krklec postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije, on je u “Mažestiku” i odsedao kad bi iz Zagreba stigao u Beograd. Tada smo se okupljali oko njega.

Jednog dana Krklec kaže Kišu: “Danilo, da si plavlji, ličio bi na Puškina.” Danilo odgovara: “Puškin je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju.”

Sećam se kad je Kiš tražio naslov za knjigu eseja. Vrtela mu se ideja da to bude neki spoj etike i poetike. Krklec je predložio: “O poetici, etici i tici koja preleće nebo.” Kišu se, činilo nam se, to dopalo. Izgleda da se nije dopalo izdavaču, ili je hteo kraći naslov, pa je dvotomna knjiga izašla sa naslovom: Po-etika.

Valjda pod utiskom Krkleca, a i iz svog uverenja, rekao sam mu jednom da me izgledom, manirima i postupcima podseća na viteza. Rekao mi je da mu ne uvaljujem svoje prezime. Insistirao sam i dokazivao. Pristao je, najzad, i rekao: “Dobro. Ličim na Don Kihota na Pikasovom crtežu iz ko zna koje faze.”

Uveče, kad je ulazio u Klub književnika, koji je onda zaista bio njihov, Danilo je, ako je bio sam, menjao atmosferu, ali i mesta u onom delu kafea i crvenih fotelja kad je znao da skoro za svakim stolom posedi i ponešto pretrese. Kada je ulazio s nekim – tada najčešće sa suprugom Mirjanom Miočinović – onda je sedeo u ona dva dela gde se večeravalo. U većem, s Mirom, ili uglednim gostom, ne praveći izlete. U manjem, s Mirkom Kovačem, Borom Pekićem i njihovim društvom, praveći pritom, ipak, izlete u plišanu prostoriju. Nije bio sklon skandalima, sem kad ga izazovu, kad se nije mogao uzdržati.

Prisećam se, samo smo jednom zajedno ručali. Bilo je to u “Kolarcu”, koji je onda bio upola manji. Sedeli smo Kiš, Kovač i ja, i čekali Branimira Šćepanovića, koji je tada s njima bio nerazdvojan. Brana je kasnio, jer je svoju slavu morao razneti po gradu. Kad je stigao, pun sebe, Šćepanović je pitao: “Šta radite, narcisi?” Kiš je uzvratio: “Ogledamo se u supi!”

Danilo Kiš je plenio šarmom, žovijalnošću i iskrenošću. Kad je počinjao misao, uvek je imao u vidu njen kraj i njen efekat. I kad je odlazio u digresije, vraćao se k sebi, veoma razložno i neporecivo. Nije pretendovao da se pokaže kao superiorni intelektualac, bilo je to spontano. Njegove istine su i bivale neporecive, jer su bile jednostavne.

U žiriju za dodelu Domanovićeve nagrade za satiričnu priču nadmetao se u duhovitosti i sa Ćopićem i s Bulatovićem i s Vasom Popovićem. Kad je Vasa Popović, valjda iz ličnog iskustva, rekao da nema boljeg pića od ruske votke (“Popiješ dva litra i mirno zaspiš!”), Kiš je samo dodao: “I probudiš se u Pragu!” Kad je žiri ozbiljno priveo svoj rad, Kiš je bio uporan i progurao svoga kandidata Dušana Jaglikina s pričom “Jeste”.

Bio je i cinik, toliko vešt da nikoga ne uvredi.

Poslednja loza barda sa mansarde

Poslednji put sam ga sreo (1988) na dodeli Avnojeve nagrade, najveće u Jugoslaviji, koja je tada bila i poslednja. Stajali smo Moma Dimić i ja dok nam je prilazio posle dodele. Pratili su ga Mirko Kovač, Filip David i drugi njemu najbliži, gledajući da teško bolestan ne uzme ni kap alkohola. Čestitao sam: “Srećno, barde sa mansarde!” Uzvratio mi je pitanjem: “Ima li ova zemlja budućnosti, kad ovu najveću nagradu primamo Kusturica i ja?” A onda me je povukao u stranu i prošaptao: “Ne daju mi piće. Samo jedno, bar u ovom času. Poruči za mene, molim te, jedan čaj i uzmi jednu lozu s tacne i sipaj u čaj da niko ne primeti.” Uradio sam to. Kad se vratio da popije, nazdravio je: “Nazdravljam ti loza čajem / i odlazeći ja trajem!”

Nastavljač pradedovskog nasleđa

Kiš 1987. sa učesnicima Evropskog foruma svetskih pisaca / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša”

Predrag Palavestra je u svojoj studiji “Književno nasleđe Danila Kiša” pokazao da se stvaralaštvo ovog pisca, začeto pod komunizmom razvijalo nasuprot vladajućoj ideologiji. Iz ovog teksta prenosimo najznačajnije delove.

Prilikom raznih razgovora ili predavanja o kritičkoj književnosti i njenoj poetici otpora prema zvaničnoj ideologiji, primer Danila Kiša uvek pomaže da se sabesednici uvedu u samo središte te čudne književne pojave, na koju, sve doskora, ni teoretičari književnosti ni književni kritičari nisu bili pripremljeni.

Budući da je srž književnog nasleđa Danila Kiša u osporavanju naturalizma, na Kišovom primeru se lako može pokazati da književnost kritičkog otpora, koja se pod komunizmom začela nasuprot vladajućoj ideologiji, nije nikakva propagandna politička antiteza nasilničkim ideologijama našeg stoleća, nego moralni i stvaralački čin pobune pojedinca stvaraoca protiv totalitarnosti i uravnilovke, tj. istovremeno i jedna društvena etika i jedna stvaralačka estetika.

S obzirom na to da je Kiš u poslednjim godinama života bio pisac svetskog ugleda, čije je ime dosta značilo u svim intelektualnim krugovima sveta, koji su iole držali do sebe, svaka takva rasprava o etici i estetici kritičkog nezadovoljstva imala je obezbeđenu jaku i ubedljivu književnu osnovu. Kišova proza, naročito pripovetke iz knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, pružala je izvrsne, na mahove gotovo nezamenljive, lako prepoznatljive i stilski upečatljive dokaze da unutrašnji otpori savremenog duha i današnjega čoveka pred nasilničkim ideologijama ovog veka nisu samo politika, nego da su uvek jedna etika.

Otpori su izraz ontološkog načela koje, u bezumlju današnje civilizacije, nije ništa više puko prirodno svojstvo umetničkog čina i dela, već spoljašnji znak raspoznavanja slobodnog duha. Po tome znaku vidi se gde neki pisac stoji i kako se opredeljuje u opštem haosu savesti i pometnji uma današnjega sveta…

Poslednji takvi razgovori o piscima budne svesti u vremenima beznađa vođeni su kratko vreme pre Kišove smrti, u vezi s njegovom tada vrlo ozbiljnom nominacijom za Nobelovu nagradu. Na poziv iz Stokholma da obrazložim taj predlog, koji je sve do Kišove smrti bio pod zaštitom nepovredivosti tajne, rekao sam da je Kiš pisac osobenog, istančanog i odnegovanog stila, i da ide u red istaknutih tvoraca mišljenja našega doba. Njegova poetika zasnovana je na jakoj i osetljivoj, pažljivo dograđivanoj i negovanoj individualnosti, koja ga kao stvaralačku ličnost prvog reda u velikoj meri izdvaja iz opštih tokova književne tradicije iz koje je ponikao.

Među svim današnjim jugoslovenskim pripovedačima, on je najviše evropski i svetski pisac, i to ne samo zbog načina na koji su njegova brojna dela primljena u evropskoj književnoj javnosti, nego i po rafiniranom kosmopolitskom duhu i visokom intelektualnom merilu.

Gord individualizam i jak lični pečat oslobodili su Kiša svake želje da se saobražava opštim standardima i da ispoveda kolektivnu svest. Podigli su njegovu tvoračku samosvest i uputili ga da usavršava i isprobava zanat, da obnavlja veru u ruku majstora-zanatlije i u veštinu pripovedanja. To mu je omogućilo da svoje majstorstvo pisca ostvari kao oblik očišćenja savesti i kao slobodnu igru nezavisnog duha. Ta igra priznaje isključivo umetničke i estetske zakone, ali ipak ne lebdi u vakuumu istorije nego opstojava na patosu potisnute i setne istorijske svesti.

Na prvi pogled, Kišova glatka, do besprekornosti dovedena pripovedačka forma – u kojoj ničeg nije ni odviše ni premalo – pažljivo je očišćena od svih tragova klasičnih realističkih uslovnosti i prilagođena tananim merilima ispovedne lirske i meditativne proze. Iz iskustva intelektualnog i lirskog romana XX veka, Kiš je izvukao plodnu nit pretvaranja realističkog detalja u proširenu lirsku metaforu.

Triologija Bašta, pepeo, Rani jadi i Peščanik izvrstan je stilski dokaz o majstorstvu modernog pripovedanja, u kome tuga, patnja i nesreća pojedinca gube svoje istorijske i zemaljske razloge i postaju simboli jedne velike, nadistorijske, metafizičke drame ljudskog postojanja. Od knjige Grobnica za Borisa Davidoviča – koja je sasvim neskriveno rađena prema uzoru na istorijske mistifikacije Horhea Luisa Borhesa – Kiš je modernu istoriju ljudskog roda video i doživeo kao veliku i sumornu istoriju beščašća, progona, nasilja, nepravde i istrebljenja, toliko silnu i dramatičnu da i sama prerasta u gorku metafiziku otuđenja.

Pripovetke iz knjige Enciklopedija mrtvih naglasile su tu sklonost ka metafizici ljudske istine. U tekstu, koji naizgled poštuje sva isprobana i priznata pravila realističkog pripovedanja, iznenadno se otvaraju ponori iracionalnog, čudesnog i fantastičnog.

Priča se preobražava u legendu i magijsko predskazanje, kako bi na nov način, u novoj formi, izrazila nov senzibilitet i novu sadržinu. Na taj način, spregom ideja, stila i postupka, Kiš je uspeo da ostvari visoke književne standarde i da bez napora svoj duhovni svet uklopi u misaoni prostor evropske kulture savremenog doba. On je u današnjem naraštaju srpskih i jugoslovenskih pisaca nesumnjivo prvi koji u evropsku književnost ne ulazi s lokalnom bojom i s balkanskom folklornom ili istorijskom temom, nego s opštim, univerzalnim idejama, po kojima svugde može da bude prepoznat i primljen kao jedan od svojih.

Tragični junak proze Danila Kiša prepoznaje se po svom unutrašnjem moralnom stavu, kao uspravljen i probuđen građanin ukletoga sveta. Izveden pred inkvizitora, jedan od njegovih junaka ne pristaje na poniženje da prizna svoju jeres i brani se rečima koje, kao svaka molitva, idu pravo ka nebesima: “Ja želim da živim u miru sa samim sobom, a ne sa svetom.” Pretežni deo moralne filosofije Danila Kiša sadržan je u tim rečima. One pokazuju dubinu i ozbiljnost Kišove svečovečanske savesti i pripovedačke imaginacije. U njima se otkriva da je duhovni smisao njegove umetnosti pripovedanja skriven u etici sapatništva i u prkosu saučesništva.

Danilo Kiš nije bio veliki evropski pisac našeg jezika samo zbog toga što je od svih drugih najdalje stigao u Evropi, i što je najbolje stajao u vrhovima evropske intelektualne i književne elite. Naprotiv, on je najdalje stigao i najbolje stajao zato što je u svom naraštaju najdublje objedinio tragično iskustvo svoga maternjeg jezika i što je kao pisac bio dosledan nastavljač pradedovskog nasleđa.

Zla kob balkanske civilizacije

Ljudsku  muku, sakupljenu kroz istoriju u našem čoveku, što su je Andrić i Crnjanski iskazali kao zlu kob balkanske civilizacije, Kiš je učinio modernom dramom otuđenja, preveo je na jedan univerzalni jezik svečovečanstva i tako malu ličnu mistiku pretvorio u sveopšti princip: svaki čovek je središte jednog malog svemira, u kome vladaju nadistorijski zakoni više i mistične ljudske tajne. Kišova pobuna protiv naturalizma bila je oblik takvog iskonskog nagona da se mali pojedinačni svet odupre totalitarnom nasilju istorije i da se u otporu protiv grubosti i prostaštva dosegne dostojanstvo i gospodstvo slobode.

Početak hajke na pisca “Grobnice”

Danilo Kiš 1986. u ateljeu Nikole Radoševića / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

(Književnik Dragoslav Mihailović o aferi nastaloj povodom knjige Danila Kiša “Grobnica za Borisa Davidoviča”)

Kako je 1976. godine došlo do afere poznate pod imenom “književna krađa” ili “epigonstvo Danila Kiša”? Ispričaću prema sećanju ono što znam.

Jednog dana te jeseni došao sam u posetu prijatelju Borislavu Mihajloviću Mihizu u njegov stan na današnjem Trgu Nikole Pašića. (Da li me je ko bio pozvao ili sam naišao slučajno? Je li to možda učinio Mihiz? Ne sećam se.) U njegovom salonu, u srednjoj sobi, zatekao sam s njim glavnog urednika beogradskog dvonedeljnika Duge Velimira Vesovića, koga sam poznavao, i Branu Crnčevića, “gostujućeg urednika” kulturne rubrike tog lista i našeg zajedničkog prijatelja. Oni su bili u nekom živom razgovoru.

“Dobro je što si došao”, kaže Mihiz. “Da nam pomogneš.”

Odmah saznajem šta je predmet njihovog razgovora. Dugogodišnji novinar Duge Dragoljub Golubović, s nadimkom Pižon, doneo je u uredništvo prilog na nekoliko kucanih strana pod naslovom “Niska od tuđih bisera”. U tekstu se tvrdi da je Kiš u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča “pokrao” jednog francuskog istoričara umetnosti i “epigonski” se poslužio sižeima nekih drugih pisaca.

Daju mi polemički napis da pročitam i ja to žureći se učinim.

“Šta misliš?”, pitaju me. “Kako ti Pižonov članak izgleda?”

“Izgleda mi odvratno”, odgovaram. “Nećete valjda da ga objavite?”

Urednici odgovaraju da još razmišljaju i da su Mihizu došli radi saveta.

“Ne misliš valjda i ti”, kažem Mihizu, “da bi ovo trebalo štampati?”

Međutim, u njemu se, izgleda, probudio njegov nekadašnji novinarski nerv i kaže:

“Ali oni bi Kiški dali mogućnost da odmah odgovori. U istom broju! To bi bilo dobro za list!”

“Dobio bi prostora za odgovor”, precizira Vesović, “koliko hoće!”

“Književna krađa je”, počinjem da se raspravljam, “strašna optužba i od nje se napadnuti nikad nije mogao potpuno odbraniti. Ako bi se pretpostavilo da bi javna optužba za pederastiju za nekog čoveka imala teške posledice, kako bi se on mogao u javnosti od takve optužbe odbraniti?”

Rasprava se razgoreva, u kojoj sam sam protiv trojice. Neću da kažem da su oni odlučno za objavljivanje, ali se veoma kolebaju, neprekidno ističući da bi to bilo “dobro za list”.

“Znaš koliko bi time”, dodaje Mihiz koji preuzima ulogu advokata Duge, “listu skočio tiraž! Udvostručio bi se!”

Urednici na to klimaju glavom.

“Ali”, već vičem, “kako bi to bilo za Kiša? Mislite malo i na njega! To bi njega moglo da upropasti!”

“Pa nije ni on mutav”, dodaje Brana. “Ume on da se svađa. Umeo bi on Pižona da natovari!”

I rasprava traje dalje. Uzalud pokušavam da kažem da zlonamerni novinari, opterećeni zavišću, malim znanjem i osećanjima niže vrednosti, umeju neke činjenice u književnosti da shvate glupo i iskrivljeno i da započnu hajke na pisce od kojih ovi teško mogu da se odbrane.

“Pa valjda znate”, dodajem, “kakve su nam nevolje neuki i zlonamerni novinari dosad priređivali. I oni su uvek verovali da su svoje okrivljene uhvatili u lopovluku ili nekom drugom prestupu.”

Moji sagovornici to prihvataju, znaju i oni šta su novinske hajke. I Mihiz i Brana su takva iskustva imali.

“Ne želiš valjda da kažeš”, dobacuje neko, “da Pižon nije kod njega našao baš ništa”.

“Jeste, kako da nije”, odgovaram. “Ali sve je to on shvatio glupo i izvrnuto i prikazao zlonamerno i Kišu bi utoliko bilo teže da se odbrani.”

Našoj raspravi diskretno prisustvuje i Mihizova žena Milica. Jednog trenutka – a već i meni samom izgleda da sam sve svoje kontraargumente iscrpeo, da se ponavljam i da sve više vičem – Milica zastaje kraj našeg stola.

“Ali šta vi, zaboga”, kaže svojim tihim glasom, “ovo govorite? Kakav tiraž lista tu može biti važan? Pa znate li vi šta bi ovakvo sumnjičenje za jednog osetljivog čoveka kakav je Kiš značilo? Znate li vi da su se u istoriji književnosti zbog sličnih optužbi događala i samoubistva?”

I time se valjda sve završava. Čini mi se da se onaj razgovor više i ne obnavlja.

Vesović kaže:

“Dobro, nećemo objavljivati Pižonov tekst. Hvala vam na pomoći, gospođo.”

Odjednom je svima nekako laknulo i zatim sedimo u dobrom raspoloženju. Milica nam donosi piće ili kafu i neobavezno ćaskamo.

Mihiz kaže:

“Sad bih ja pozvao Kiša.”

Rečenica zvuči kao pitanje, ali pitač ne čeka našu saglasnost. Zove telefonom. I nisam siguran da Kiš nije upravo zbog toga zaključio da mu se hajka i tu kao i drugde pripremala, iako javno ništa slično nigde neće izraziti.

Danilo uskoro dolazi.

“Kiška”, kaže Mihiz pomalo slavodobitno, zaboravljajući da je do maločas dozvoljavao i drugu mogućnost, “novinar ‘Duge’ Dragoljub Golubović Pižon, poznat kao dugogodišnji saradnik Udbe, napisao je jedan odvratan članak protiv vas. Mi smo ga sada čitali i savetovali uredniku da ga ne objavi. I urednik je doneo takvu odluku. Evo, pogledajte šta je Pižon napisao.”

Kiš uzima tekst i od prvog pogleda na naslov počinje da bledi. Baca listove na okrugli sto za kojim sedimo.

“Đubre komunističko!”, viče. “Šljam udbaški!” Uzrujano šeta po sobi. “Znao sam da mi se ovo priprema! Znao sam da ćete mi nešto namestiti! Ničem se drugom nisam ni nadao!”

“Mi smo vam namestili!”, uzrujava se Mihiz. “Šta vam, čoveče, pada na pamet? Pa ovde su vaši prijatelji! Pa mi smo tu intrigu onemogućili!”

“Ali otkud to uopšte kod vas!”, viče Danilo. “Vi ste odlučivali o meni! Ali ko ste vi uopšte! Kako vi o meni možete odlučivati! Svi ste vi ovde komunisti!”

Mihiz se krsti, a Velja Vesović pokušava da objasni.

“Znate Kiš”, kaže, “Pižon radi u redakciji ‘Duge’, gde sam ja glavni urednik. Brana je urednik kulturne rubrike. I Golubović je tekst doneo nama kao svojoj redakciji. Morali smo da vidimo šta u njemu piše, a Mihizu smo došli da se konsultujemo.”

“Šta vi sa bilo kim”, viče ovaj, “imate da se konsultujete! Zar niste i sami – vi i vaš urednik kulture – mogli da vidite da je ovo govno!”

“Zaboga, Kiška”, dobacuje Mihiz, “pa svi ovde su vaši prijatelji! Šta to govorite?”

Brana Crnčević, koji je sa njim, čini mi se, već imao neke nesporazume, ćuti, a ćutimo i Milica i ja. Vesović i dalje pokušava da objasni:

“Videli smo. Ali, Pižon je naš saradnik i imamo obavezu prema njemu. I hteli smo da vidimo šta o tekstu misle i drugi ljudi.”

“Niste videli da je govno!”, viče Kiš. “A niste videli zato što ste komunisti! I što se vama, komunistima, ovakva govna sviđaju!” Nasumice uzima da čita jednu rečenicu. “Zar je ovo rečenica?”

Priseda i prosto trči pogledom preko teksta. Odjednom ustaje, besno šeta i psuje, baca članak na sto. Onda nanovo priseda i, dok mu ruke podrhtavaju, opet ga uzima i pokušava da čita.

Sve mi se to nimalo ne dopada, vidim da mu niko ništa ne može objasniti – pogotovu bi mi bilo neprijatno da mu govorim da sam od početka bio protiv tog prljavog napada, jer bih time denuncirao ostalu trojicu – i izlazim.

Faza izbora neprijatelja

Kada je pročitao tekst “Niska od tuđih bisera” Danilo Kiš je dospeo u onu fazu kad pri izboru neprijatelja ne bira mnogo, koju sam već upoznao, i hoću da idem. On za to vreme okreće neki telefonski broj:

“Dođi da vidiš”, viče u slušalicu, “šta mi ovi ljudi rade! Mene ovde ubijaju! Mene ovi komunisti vešaju! Ovde su svi komunisti i oni sada odlučuju da li će me streljati ili obesiti!” – zabeležio je u svojim sećanjima Dragoslav Mihailović.

Velika afera srpske književnosti

Danilo Kiš još 1965. u Beogradu / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Jednog prepodneva petnaest-dvadeset dana, posle razgovora sa urednicima Duge u stanu Borislava Mihajlovića Mihiza,povodom teksta novinara Dragoljuba Golubovića “Niska od tuđih bisera”, kod mene na udaljenoj Karaburmi, kuda se retko zalazilo, iznenada ulazi Borislav Pekić. Onako visok i mršav – Mihiz ga zove gospodin Štakara – stoji na vratima moje sobe kao uplašena kokoška gološijanka. Prosto mu se perje na leđima narogušilo.

“Dragoslave”, kaže uzbuđeno, “jesi li video onaj napad na Danila u zagrebačkom Oku? Šta ćemo da radimo, Dragoslave?”

Ne mogu odmah da se priberem.

“Kakav napad?”, kažem. Ono kod Mihiza gotovo da sam zaboravio.

“U zagrebačkom Oku”, ponavlja on. “U današnjem broju izašao je jedan užasno prljav napad na Kišovu poslednju knjigu. Kažu, sve je ukrao! A ono što nije ukrao, ne valja pet para. Valja samo ono što je ukrao!”

Ne mogu da se setim da li sam mu o onome kod Mihiza već govorio.

“Jesi li mi broj doneo?”

“Da”, odgovara.

“Pa ovo sam”, kažem kad članak pogledam, već video. “Velja Vesović i Brana Crnčević došli su pre dvadesetak dana Mihizu da se konsultuju da li da tekst objave ili da ga bace. Zadesio sam se tu i ja. I, ko bajagi, dogovorili smo se da se članak ne štampa. Naročito je u razgovoru bila dragocena Milica Mihizova. Takoreći, ona je i presudila da Duga članak ne štampa. Otkud sad on u Oku?”

“Ne znam”, kaže Pekić. “Ali mi, kao Danilovi prijatelji, moramo da ga branimo! Mi, a ne da se brani sam! To bi bilo mnogo ubedljivije.”

“O boga ti, kume”, kažem. “Ja uopšte nisam koncentrisan za neku polemiku. Mislio sam da smo to tamo, kod Mihiza, završili. Otkud sad ovamo?”

“Naročito bi, kume”, kaže Pekić, “bilo važno da ga ti braniš. Mene oni gledaju kao reakcionara, iako ja nisam reakcionar” – on je voleo da ističe da je u mladosti bio uhapšen kao socijaldemokrata – “i od mene kao antikomuniste i očekuju da ću ga braniti, ali ti… Tvoja odbrana bi posebno bila važna.” Shvatam da hoće da kaže da bi odbrana knjige o gulagu bila posebno ubedljiva ako bi to radio neki golootočanin. “Jel’ me razumeš, kume?”

Zbunjen sam i iznenađen. Taman sam, mislim, u svojim glupim, iškrabanim rukopisima, bio na pragu nešto važno da rešim!

“Ali, Boro”, odgovaram, “potpuno sam dekoncentrisan. Ko zna gde se nalazim! Nemam pojma šta bih mogao da kažem. Branio sam ga zajedno sa Milicom još tamo, kod Mihiza, i mislio sam da smo to završili. Sad nemam pojma šta bih napisao.”

“Kume”, ponavlja Pekić, “samo mi, njegovi prijatelji, možemo ga dobro odbraniti. Pa, ako bi se ovako ocenjivalo”, dodaje smejući se, “ja bih bio najveći plagijator na svetu. Molim te, razmisli, tvoja odbrana može da bude posebno bitna.”

I on uzbuđeno izlazi.

Kako je zatim baš bilo, ne sećam se, međutim, ja sam isto to poslepodne odgovor na članak sročio i odmah poslao preporučeno u Zagreb. Naravno, nisam ni sanjao da bi se moglo desiti ono što će se kroz tri dana desiti. Pekić, uglavnom, posle toga nije ni pomislio da se i sam javlja Oku, i uopšte da piše o tom ružnom događaju, a meni se godinama izvinjavao što me je svojom intervencijom uvalio u nevolju.

Naknadno tek mi ćemo saznati, ili rekonstruisati, kako je afera započela. (Iz dva pisma koja mi je uputio, vidim da je Kiš od samog početka to uglavnom znao i da je poznavao i ulogu dvojice pisaca u njoj).

Izgleda, dakle, da je, možda i nehotice, započeo jedan naš zajednički prijatelj i prevodilac, koji je prilikom prevođenja Kišove pripovetke “Mehanički lavovi” primetio da su u njoj preuzeta dva pasusa od jednog francuskog istoričara umetnosti. On je to poverio, prema Kišovim pismima, “drugom piscu”, Miodragu Bulatoviću. A Bulatović, zao duh srpske književnosti, koji u njoj nije spletkario samo protiv onoga za koga nije nikad čuo, pronašao je novinara sklonog intrigama i prljavštinama da “uhvaćenog lopova ganja”.

Međutim, ni u daljem razvoju ove afere za Pekića i za mene nisu izostajala iznenađenja. A najveće je, svakako, bilo kad smo, možda sa zakašnjenjem, saznali da je pesnik Josif Brodski u predgovoru francuskog prevoda Grobnica za Borisa Davidoviča napisao da je afera oko te knjige proizašla – “iz srpskog antisemitizma”. (Tu besmislicu će u predgovoru Grobnice na engleskom jeziku ponoviti i Suzana Zontag, što će zaslugom prevoditeljke Milice Mint i uredništva Književnih novina doći do nas).

Nikad Kiš nama, svojim prijateljima, ništa slično nije izrekao, niti je dotle, ako smem da dodam, koketovanje sa jevrejstvom uopšte voleo. I zato ga ni ja, a, mislim, ni Pekić do kraja njegovog života nismo o tome upitali.

Miodrag Perišić, bivši glavni urednik Književnih novina, međutim, jeste.

Najpre je Josifu Brodskom, kad je ovaj gostovao u Beogradu, rekao da je njegova kvalifikacija da je napad na Kišovu knjigu proizašao iz antisemitizma, za sve bila veliko iznenađenje, jer se ovde smatra da je motiv za aferu bila – zavidljivost nekih pisaca. Zapitao ga je odakle mu takvo obaveštenje.

“Pa, od Kiša”, odgovorio je Brodski. “Kiš mi je kazao.”

Perišić je zatim, prilikom nekog susreta, ispričao i Danilu šta mu je Brodski na njegovo pitanje odgovorio.

“Je li to”, pitao je, “bilo tako?”

“Ma to je rečeno”, odgovorio je zbunjeni Kiš, “da bi se knjiga bolje prodavala…”

Kiš o literaturi koja uznemirava

To da se jedna priča zabranjuje i s njom jedna antologija, jer tobože ta priča “predstavlja selo u jednom idejno promašenom svetu” i jer “sadrži lažne vesti koje imaju za cilj uznemiravanje i obmanu javnosti” jeste pojava koja svedoči o tome da oni koji čitaju priče i sude njima ne znaju šta je priča i ne znaju čitati beletristiku. Kada se priča uzdigla do milosti uobličenja, prestaje biti nosiocem bilo kakve eksplicitne idejne poruke, priča nije vest i ne donosi vesti, ni lažne ni istinite (priče nisu novine): priča je jedno od mogućnih viđenja i osećanja sveta, a ta mogućnost viđenja sveta iz raznih rakursa, iz raznih osvetljenja, u različitom moralnom i pikturalnom svetlu, to je zapravo – ta mogućnost – elementarni oblik stvaralačke slobode. Svaka intervencija na tom planu, pogotovu ovakva drastična i nezgrapna intervencija (“treba povesti akciju i protiv knjige Đure Damjanovića Magla u rukama”) može jedino da izazove uznemiravanje književne i neknjiževne javnosti i da naš labilni i frustrirani književni naraštaj navede na neopreznu i po literaturu pogibeljnu selekciju palete, gde će tamne boje sve više nestajati a zameniće ih ružičasta boja anđeoskih zadnjica i idilični cvrkut slavuja u kičerskim rajskim (seoskim) naseljima. Kič je pak najpogibeljniji idejni promašaj, kič dovodi do slatke dremeži, umesto da uznemirava, kič je opoj i opijum, i za buđenje iz te opijumske dremeži literatura koja uznemirava jedini je još mogući palijativ…(1977)

Crni dosije kruži Beogradom

Danilo Kiš iz vremena “Ranih jada” / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

S jeseni 1976. godine, kada je nagoveštavana afera oko Grobnice za Borisa Davidoviča, Danilo Kiš je poslednjeg dana septembra uputio pismo Miroslavu Krleži:

“Jako mi je žao što prilikom svog nedavnog boravka u Zagrebu nisam mogao da Vas posetim: bio sam uveren da ste još uvek u Sloveniji. Čujem, međutim, od Predraga (Matvejevića), da ste bili kod kuće i da se sad dobro osećate, što me jako raduje. (Znam da ne volite ovu vrstu razgovora, oprostite mi.)

Pišem Vam, dragi Krleža, kao čovek u teškoj nevolji i sa osećajem nelagodnosti što moram da Vam se obraćam sa svojim problemima i da Vam oduzimam vreme. No stvar je isuviše ozbiljna da bih mogao svoju obazrivost i učtivost da stavim na prvo mesto. Obraćam Vam se, eto,kao jednom od retkih ljudi kojima se u ovom teškom času mogu obratiti, i ja Vas molim da me razumete.

Dragi Krleža, mene su, povodom moje poslednje knjige Grobnica za Borisa Davidoviča optužili za plagijat, klevetom i ljagom koja se ne može sprati ničim. Priča je možda suviše dugačka, no ja ću Vam je pokušati dati u najkraćim crtama, makar da ovo pismo ostane kao svedočanstvo naših običaja i naravi.

Novinar, i jedan od urednika Duge, Dragoljub Golubović zvani Pižon (Pig – eon), poznat po svojim ranijim, srećom po književnost ne-književnim skandalima (i po nekim drugim prljavim rabotama), već nekih dvadeset dana nosi po redakcijama beogradskih listova i po izdavačkim kućama, praćen nekolicinom književnika, “crni dosije” i članak u kojem dokazuje da je pomenuta moja knjiga “Niska od tuđih bisera” (to je i naslov članka i u njemu reč plagijat kao dugo odlagana poenta).

Duga odlaže već drugi broj tu svoju skandaloznu hroniku, a pomenuti članak, kao i “fotokopije”, članovi redakcije nose tzv. ekspertima na ekspertizu kako bi ovi, kao u kakvom krimiću, otkrili otiske mojih prstiju, da tako kažem. Neki ljudi od znanja i ugleda pokušavaju da uvere pomenutog novinara da to što radi je besmislica i opasna rabota, ali on, kao novinar, huškan i potplaćen od nekih pisaca i ko zna još od koga, naravno nema nameru da ispusti tu “aferu stoleća” iz svoje ruke. (Vidite, odjednom mi pridaju suviše velik značaj.) Te famozne “fotokopije” koje kolaju kao siguran dokaz i corpus delicti moje “krađe” jesu:

1. dve stranice iz neke francuske istorije ruskog slikarstva i umetnosti, stranice koje sam preuzeo, skoro in extenso, sa neznatnim izmenama, u opisu Svete Sofije Kijevske, no koje sam, u sledećem poglavlju, na izvestan način stavio u usta “istoričarki umetnosti Lidiji Krupenik”, koja svoj daljitekst (a povodom Erioove posete crkvi) izgovara na “besprekornom francuskom jeziku”. Uzalud sam mu i ja, prilikom jednog susreta, dokazivao činjenicu da nepripovedački tekst (kao što je onaj o Katedrali ili, recimo, odlomak iz nekog kuvara) u pripoveci zadobija onakvu funkciju kakvu joj je autor namenio – pripovedačku:

2. dve-tri stranice iz knjige Medvedeva Le stalinisme. Medvedev je, kao što Vam je poznato, objavio u pomenutoj knjizi mnoga svedočanstva, snimljena na magnetofon, preživelih žrtava staljinskih čistki ili članova njihovih porodica. U svojoj sam knjizi bar na desetak mesta naglasio da se služim dokumentima, a jedan od njih jesu i pomenuta svedočanstva koja sam koristio, kontaminacijom i uz znatna preinačenja, opisujući poslednje, zatvorske i logoraške, dane Borisa Davidoviča Novskog.

“Crni dosije” je međutim otvoren i kruži Beogradom kao prvorazredna senzacija, inkriminisana se knjiga skida s tzv. bestseler liste Večernjih novosti, Politika obustavlja objavljivanje mog kratkog razgovora u rubrici “Premijera knjige”, član žirija Andrićeve nagrade (gde je sve dotle moja knjiga figurirala kao najozbiljniji kandidat) izjavljuje na poslednjoj sednici žirija da se o knjizi D. K.-a “ne može razgovarati iz moralnih razloga”, pokretni čvor se steže oko moga vrata”

I tako, dragi Krleža, dvadeset i šest godina mog života za literaturu i u ime literature, dvadeset i šest godina lišavanja i žrtvovanja u ime literature briše se jednim potezom njihove prljave krpe, na mene pokazuju prstom kao na čoveka čije su sve knjige (a ima ih, nažalost ili srećom, svega pet-šest) pod znakom duboke sumnje, a o budućnosti, mom i moje žene – i tu ne mislim na “hleb svagdanji”, njega sam se lišavao lako i do sada – da i ne govorim.

Poštovani Krleža, ja Vam ovo pišem pre kao ispovest nego kao molbu, jer ne znam šta Vas mogu moliti i šta se tu može učiniti. (Svemoć čaršije osetili ste i Vi, toliko puta, na svojoj koži.) Članak za Dugu je spremljen, verovatno će se pojaviti kroz petnaest dana. Ima li se tu smisla i načina boriti?! Ima li smisla tu išta činiti? Ja sam okružen fantomima. Ne znam tačno odakle i ko podstrekava tu stvar. Čujem da se negde u pozadini svega pojavljuju i neki Francuzi, od kojih jedan nosi prezime Tolstoj, radi u Francuskom kulturnom centru u Beogradu: to Vam je neka vrsta crivain manqu (između ostalog!). Vidite, dragi Krleža, Francuzima je izgleda dodeljena svuda uloga Hakern i Dantes!

Oprostite mi, još jednom Vas molim, ovo moje opširno i plačljivo pismo i kažite mi šta da činim, šta da se čini.

Sa najdubljim poštovanjem, uvek Vaš Danilo Kiš

Samo šest dana kasnije,5. oktobra Miroslav Krleža odgovara Kišu:

Dragi Danilo,U vezi s Vašim pismom od 30. 9. 1976, molim Vas, prije svega, ne dramatizujte stvar samu po sebi sasvim naravnu i logičnu.

Svojim perom Vi dražite svijet oko sebe, više od toga, Vi ga razdražujete namjerno, pa šta se čudite tome kao Pop Jocina Frajla?

Pustite tu olujicu (u čaši vode) neka prohuji, a da se požurite ispred ruda, na vrat na nos (Prcipitamment) nemasmisla!

Kao za utjehu, doviđenja, srdačno Vaš M. K.

Borislav Pekić Danilu Kišu

Dragi Danilo,

Nema potrebe da ti pričam sa kakvim sam zadovoljstvom pročitao “Grobnicu za Borisa Davidoviča.” Ma koliko i svi kažu, i ja osećam da je upravo ta priča i najsnažnija, moram priznati da sam lično najviše uživao u “Mehaničkim lavovima”, verovatno stoga što njen zajedljivi humor na račun zapadnih intelektualnih saputnika (ima) nečega što tim ljudima stvarno nije poznato, diže moj duh i što bih jednu takvu priču i ja na taj način (ne tako dobro, svakako) napisao. Iskreno ti čestitam na uspehu kod kritike i neuspehu kod izvesnih ljudi, jer je upravo to dokaz da je knjiga dobra. Ovo poslednje čak i više nego ono prvo. Ja se nadam da ćeš dobiti jednu od dve predstojeće nagrade. Lično bih više voleo da to bude “Andrićeva”, jer o “Oktobarskoj” i sam znaš, treba uvek misliti u nekim relacijama koje nama nisu najbliže. Čuo sam, međutim, za neke tvoje neprilike. Slutim da su one aranžirane upravo zato da se za te nagrade diskvalifikuješ. To je stari trik svih umetničkih čaršija sveta, tamo, naravno, gde svi odlučujete ispred zemlje. Ja te molim da sačuvaš nerve i da se ne daš provocirati, jer takvi postupci, intrige i olajavanja i nemaju drugi cilj nego da časne ljude izvedu iz takta i spuste na nivo provincijske literarne politike. Postupaj sa njima kao sa psima pored kojih prolazi karavan. Ujede nećeš moći izbeći, ali rana zaraste, jedino se čovek ne izleči od besnila koje ti takvi ljudi ucepe ako nisi imun. Znam, takođe, da je lako govoriti iz perspektive moje londonske usamljenosti, ali tolike sam godine i z g u b i o u takvom mizernom društvu, prema kome su majmuni čudo intelektualne superiornosti i građanskog takta, da mogu ovakve primedbe sebi da dopustim. Hrabrosti, dakle, ali više od svega prezira. (London, 10. okt. 1976.)

Čitao je samo s nalivperom u ruci

Danilo Kiš je živeo veliki san / Foto: Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

U utemeljenju svake privatne biblioteke, pa i biblioteke pisca, i slučajnosti imaju izvesnu ulogu, kod Kiša se, u najvećoj meri, radi o namernom, selektivnom pristupu bezobalnom moru literature i metaliterature. Teško je poverovati da bi Kiš svaku knjigu do koje bi došao ili ju je dobio na poklon decenijama vukao sa sobom tokom čestih selidbi, i nosao je od Beograda do Pariza ili Bordoa, i natrag u Beograd preko Dubrovnika i Cetinja. Zadržavao je knjige koje imaju značajniju funkciju u profilisanju njegove (auto)poetike i uobličavanju njegovih teorijskih stavova o književnosti, umetnosti i društvu.

Kiš je čitao s olovkom ili nalivperom u ruci. Svoje utiske neposredno je stavljao na marginu: negde čitave pasuse, koji put samo uskličnike ili znakove pitanja… Da je bio pažljiv čitalac, i da nije uvek bilo privilegija imati svoju knjigu u Kišovim rukama, vidi se i po tome što je ispravljao ne samo stilske i jezičke već i štamparske greške u delima drugih autora.

Od knjigaA svojih beogradskih kolega i prijatelja, koje je verovatno obilato dobijao, Kiš je sačuvao relativno mali broj iz pera onih koji su mu po nečemu bili bliski. Posvete Kišu, kao i Kišove njima, govore o prirodi tih veza. Tu takođe nema mesta slučajnostima.

Najpre, indikativna je lista pisaca čije se knjige ne nalaze u ovoj povlašćenoj biblioteci: nema Bulatovića, Pavića, Ćosića, Ž. Pavlovića, V. Stevanovića, Basare, čak ni Albaharija… U jednom iskazu koji nije kafanski, Kiš je Pavića smatrao hvalisavcem bez pokrića; kad je Hazarski rečnik postigao svetski uspeh kod čitalaca i kritike, Kiš je kiselo napomenuo prijateljima kako je od njega pozajmljena ideja o “izgubljenom narodu”. Dobrici Ćosiću Kiš nije oprostio nekadašnje putovanje “Galebom” (1961), o čemu je ispisao efektnu satiričnu poemu. S današnje tačke gledišta, može se kazati da je Kiš prevideo činjenicu da Ćosić nije mogao znati šta ga sve čeka na “Galebu”; kad je video raskoš i atmosferu na predsedničkom brodu, počeo je da se postepeno distancira. Posle tog putovanja, Ćosić je od titoiste postao antititoista (to što je zloupotrebljen i od jednih i od drugih, zasebna je tema).

Posvete ljubavi i prezira
 
Danilo Kiš sačuvao je u svojoj ličnoj biblioteci dve vrste knjiga: one s posvetama, ispisanim rečima prijateljstva, ljubavi i odanosti, i one koje su mu bile potrebne za njegov književni i prevodilački rad. Od prvih, među najtoplijima su posvete ruske pesnikinje Bele Ahmaduline i hrvatske pesnikinje (koja je neko vreme živela u Beogradu), Marije Čudine. Na primerku knjige Vreme čuda, objavljene kod “Prosvete” 1965, Borislav Pekić piše Kišu kako je uveren “da će biti isto tako neuništiv i veliki kao njegov veličanstveni otac Eduard”. U posvetama koje je sam pisao, Kiš se seća ranijih druženja i iznosi stavove o raznim pitanjima, ponekad polemišući s onima kojima knjigu poklanja. Tako, npr., u posveti Drašku Ređepu na Ranim jadima iz 1970, Kiš podseća novosadskog kritičara i prijatelja na davnu pozitivnu recenziju romana u rukopisu i nesebičnu pomoć da knjiga, posle mnogo peripetija, izađe iz štampe (kao i na slučajnost da Ređep živi u ulici u kojoj je za vreme Drugog svetskog rata stanovao Kiš).

Od prozaista, najzastupljeniji su, s raskošnim posvetama, pisci njegove generacije i prijatelji (Pekić, David, Kovač, D. Mihailović, Danojlić). Od pesnika, najviše je Bećkovićevih knjiga, s posvetama koje se mogu tumačiti i kao skriveni vid epistolarne književnosti. Poemu Reče mi jedan čovek (1970) Bećković posvećuje Kišu “u ime ujčevine”; šest godina kasnije, knjigu Međa Vuka manitoga Bećković daruje Miri i Danilu Kišu s opaskom da je reč o “plagijatu u kome nema nijedne moje riječi”.

Roman Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića Kiš je dobio s posvetom od slikara Radomira Reljića, koji je autor ilustracija i rešenja omota. Na zadnjoj strani korica, među citatima iz kritičarskih ocena, Kiš je podvukao i označio upitnicima dve rečenice. U prvoj, NIN-ov kritičar piše da je ovaj roman “vrhunsko delo, posle kojeg čitalac ostaje s utiskom da je sve njime rečeno”. Drugi fragment je iz pera takođe neimenovanog recenzenta švajcarskog lista L”essor: “Kritika jednodušno smatra B. Šćepanovića jednim od najboljih slovenskih pisaca ove generacije.”

Na primerku Šćepanovićevog romana Iskupljenje, objavljenog kod “Prosvete” 1980. godine, podvlačenja, upitnici, uskličnici i, čak, psovke, nalaze se na skoro svakoj stranici. Npr. na strani 113, gde junak frkće jer je izgubio neku dragocenost, Kiš dopisuje na margini: “Šta bi radio da je izgubio Bagdad?” Na margini strane 229, nezadovoljan opisom neke scene, Kiš zapisuje: “Aoj, Brane, jabuko sa grane?!”

Mnogo su povoljniji komentari na primerku knjige Politikinog novinara i satiričara Vlade Bulatovića Viba Šta je pisac hteo da kaže (1982), koju mu je autor uručio 24. marta iste godine u Parizu, potpisavši se sa: “V. Bulatović Vib – čovek koji je doneo Kišu knjigu”, i s napomenom ispod naslova: “Svaka sličnost s romanom Sola Beloua je namerna.”

Brojne Vibove aforizme Kiš je podvukao ili komentarisao s odobravanjem, na primer ovaj sa strane 165:

Divno je imati svoje ljude, znaš tačno ko će te sahraniti.

Da je oproštaj s ovim svetom, kako je karcinom napredovao, bila Kišova opsesivna tema, vidi se i iz maksima o smrti podvučenih u knjizi Ekermanovih razgovora s Geteom (izdanje zagrebačke “Zore” iz 1950).

Dramatično o tome svedoče i obeležene misli u knjigama Ive Andrića, koga je uvažavao kao pisca, i čiji je prodor ka francuskoj publici pomogao pišući 1986. pogovor izdanju Gospođice kod pariskog Belfona. U tom romanu se, smatrao je Kiš, “buka istorije najmanje čuje”.

Na Andrićevim romanima, pričama i esejima pisac može da brusi sopstveni književni stil, ponavljao je Kiš, posebno na Znakovima pored puta, koje je, kao i Miro Vuksanović danas, smatrao vrhunskim kratkim pričama, uprkos esejističkom “erosu prekoračenja”. U ovim zapisima uočljive stilske i tematske nesrodnosti, plodovi imaginacije zadobijaju status dokumenta, a stvarna arhivska građa, pa i obični novinski mali oglasi, bivaju artikulisani na način koji će im doneti ironijsku ili parodijsku višeznačnost.

Na primerku Znakova sačuvanom u Kišovoj biblioteci (sarajevsko izdanje iz 1978), posebno su naznačeni delovi koji se mogu uzeti i kao fragmenti slike o epohi u kojoj je umrla zemlja čiji je Kiš poslednji veliki pisac koji se smatrao jugoslovenskim umetnikom, i za koga Jugoslavija nije bila relikt jedne potrošene opsene.

Smrt, još jedna tema o kojoj se mora pisati bez ličnog iskustva.

Na strani 213, sad već pomalo izbledelim flomasterom, uokvirena je ova Andrićeva misao, nastala, po svemu, u času dok, bolestan, očekuje “udarac kome neće odoleti”:

Samo mrtav pesnik dobiva pravi i konačni lik, a retko se dešava da ga savremenici još pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Zato je nestanak njegova prava meta.

Prema jednom iskazu koji se, možda apokrifno, raširio među Kišovim pariskim i beogradskim prijateljima, on je 15. oktobra 1989. umro zaklopivši upravo stranicu s ovom maksimom. Andrićevski rečeno, svi geni Kišove lektire, posebno pred kraj života, potvrdili su životvornost uverenja da misao o smrti vreba na krajnjim izdancima “svakog velikog sna”.

Smrt neizbežna tema romansijera

Sahrana Danila Kiša / Foto Iz knjige “Venac od trnja za Danila Kiša

Autor ovog feljtona, bez ambicije da uvede u pojednostavljena ili vulgarna zaključivanja, svedoči da mu je Kiš, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, 1989, kad se opaka bolest s pluća prenela i na grlo, prozuklim glasom govorio kako, uprkos jakim bolovima, za samoubistvo nema snage. Jedan drugi njegov bliski prijatelj tvrdi da zna kako je Kiš bio pozajmio pištolj i držao ga pod jastukom, za situaciju u kojoj bi ga bolest naterala da prekrati sebi život…

“Romansijer na umoru treba da razmišlja i o smrti, a ne samo o romanu”, odgovorio je Kiš tada, na pitanje o novim rukopisima i izdanjima starih knjiga po Francuskoj i svetu.

Gledajući smrti u oči, svestan da, kao ni toliki njegovi književni junaci, ne može da je prevari niti da je izbegne, Kiš u julu u pratnji Paskal Delpeš dolazi u Jugoslaviju poslednji put. Obilazi prijatelje u Beogradu, Dubrovniku, na Cetinju i u Herceg Novom.

U razgovorima, kao i u njegovim knjigama, bolest i smrt su neizbežna tema. Bilo je i mučnih pitanja, poput onog koje mu je, sudeći prema jednoj belešci, postavljeno u Crnoj Gori: “Danile, đe ćemo te kopat?”

Znajući za posmrtne neprijatnosti oko mesta sahrane nekih drugih velikih pisaca (Andrić, Meša Selimović, Skender Kulenović), Kiš je po povratku u Pariz – gde su onkolozi konstatovali da se rak pluća preneo i na kičmu – svojeručno pred svedocima ispisao testament:

“Ovo je moja poslednja želja.

Ja, dolepotpisani Danilo Kiš, književnik, pri potpunoj svesti, izjavljujem moju poslednju volju koja je sledeća:

– Sva moja autorska prava iz inostranstva (na knjige, članke, adaptacije itd.) dele se ravnopravno u odnosu pedeset odsto između moje bivše žene Mirjane Miočinović iz Beograda (Ranka Tajsića 40/III) i moje sadašnje životne saputnice Paskal Delpeš iz Pariza (16, rue Arthur Groussier).

– Sva moja autorska prava u Jugoslaviji (na knjige, članke, izbore, adaptacije itd.) dele se na tri ravnopravna dela između neograničenih naslednika kojima se sa jednom trećinom pridružuje kao naslednik moja sestra Danica, udata Mitrović (Herceg Novi, Bokeških brigada 17), odnosno njena deca Ivica i Dejan Mitrović.

– Staranje o mojim delima za sve prevode i izdanja u inostranstvu, o njihovom kvalitetu, izgledu, adaptacijama itd. poveravam mojoj životnoj saputnici Paskal Delpeš.

– Staranje o mojim delima u Jugoslaviji, na sva izdanja, izbore, adaptacije itd. poveravam mojoj bivšoj ženi Mirjani Miočinović.

– Moj udeo suvlasništva u stanu 16, rue Arthur Groussier ustupam bezrezervno Paskal Delpeš, koja stanuje na toj adresi.

– Knjige, slike, rečnike u Bgd-u i Parizu podeliti sporazumno između Paskal D. i Mirjane M.

– Medalje, odlikovanja, odličja ustupam SANU, kao i korespondenciju i rukopise.

– Pisaću mašinu, erika, – Mirjani M.

– Moj portret, rad Slobodane Matić, za Paskal.

– Želim da budem sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom crkvenom ritualu. Bez govorancije.

– Šted. knjižice, dve Beobanke i dve Ljubljanske banke, po podmirenju duga sa Ameriken ekspresa, podeliti (tj. suma koja je preostala) na tri ravne časti: Paskal Delpeš, Mirjani Miočinović i mojoj sestri Danici Mitrović.

Danilo Kiš, u Parizu, 7. septembra 1989.”

Nepun mesec kasnije, 15. oktobra oko 18 sati, Kišov se život ugasio. Staranjem dveju dama kojima je testamentarna oporuka ponajpre bila namenjena i angažovanjem nekadašnjeg Kišovog profesora Dejana Medakovića, tada u funkciji generalnog sekretara SANU, posmrtni ostaci pisca s razuđenim tanatološkim idejama sahranjeni su u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, u četvrtak, 19. oktobra 1989. godine.

Posle prigodne besede arhipastira iz stada u koje je uveden po majčinoj želji – što mu je, po davnom priznanju, spaslo život u novosadskom pogromu januara 1942. – Kiš se pridružuje “društvu mrtvih pesnika” i odlazi, “sa ove strane dana”, u “golem spokoj bez sporova, u mir mahovine!”, kako je 1973. preveo epitaf Marine Cvetajeve, nesrećne pesnikinje koja je takođe ispisivala “nekrolog unapred”.

Po toplom jesenjem danu, nekoliko hiljada poštovalaca, pristiglih sa raznih strana tada jedva živuće Jugoslavije, oprostilo se od poslednjeg iz Kišove loze s uverenjem da će vreme koje dolazi bar prema njegovom delu biti milostivije nego prema njegovim opadačima i sudijama.

NAD ODROM DANILA KIŠA

Neću držati posmrtno slovo Danilu Kišu, krstonoscu jovovskog kova, retkom tragatelju za znamenjima duše i života našeg doba. Njegovo poslednje zaveštanje o ćutanju nad njim na dan pogreba dublje od svih reči, i za mene je svetinja. Želim samo da mu kažem:

Sa ljubavlju i poštovanjem ispunjavamo Tvoj amanet, sahranjujemo Te molitvom Pravoslavne crkve, koja Te primila u svoja nedra kroz Tajnu krštenja. Sahranjujemo Te u njeno večno pamćenje. Da bismo Te sačuvali ne prosto “u jeziku i postojanja i umiranja”, kao Ti Hanu Kšiževsku i druge Tvoje tragične junake, nego u jeziku – Reči večnoga života.

Ono što si slutio, za čim si ognjen čeznuo, sad znaš, postao si i ostaješ svedok toga:

Mera patnje je mera znanja. Smrt je najdublja patnja, ali ona je i celosno smirenje ljudskog bića, zato daruje i najdublje spoznaje, ovostranih zagonetki i onostranih tajni.

Poslednja reč zapisana u predsmrtnom zaveštanju mera je svake ljudske izgovorene i zapisane reči. Zato je i Tvoj testament provera i mera Tvoga dela i Tvoje reči. Na osnovu njega i mi sada znamo.

Jeste ti bio jezik otadžbina, ali ovaj neućutni na kome Te, evo, ispraćamo, kao česticu prašine u okean bezvremenosti.

Očevidno, onaj “pramen dima”, ona grobnica skrojena Tvojom veštom rukom za Borisa Davidoviča, nije Ti bila po meri. Zato si hteo da Te sahranimo, tj. sačuvamo u Reči koja nije zemlja i “enciklopedija” mrtvih nego zemlja živih, da budeš sačuvan u živonosnom grobu.

Stoga, kao ni ono iskušenje Borisa Davidoviča Novskog, tako ni ovo Tvoje poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju si pisao pedeset i četiri godine zemnoga života – krvlju, rečju, jadom i nadom. Ono je zbir Tvoga življenja, “zaključak na kojem sve počiva”. Sve ostalo je bilo, divno si nam to rekao, samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja svemu sporednom daje smisao… Večan Ti spomen, dostoblaženi i prisnopamjatni naš Danilo.

Milivoje Pavlović

Prethodni nastavak:

Venac od trnja za Danila Kiša – II

Izvor: Večernje Novosti

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.