Kada bismo svi znali unapred šta će nam se dogoditi posle neke odluke koju donesemo, verovatno nikad ne bismo pravili greške. A pošto nemamo pojma, često pravimo greške – nekad manje, nekad veće, a ponekad kobne. Uostalom, ko još donosi pametne odluke u 4 sata ujutru? “Victoria” je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći u Berlinu. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno.

Film je premijeru imao u glavnoj takmičarskoj sekciji 65. Berlinskog međunarodnog filmskog festivala, gde je osvojio tri nagrade, a najvažnija je svakako Srebrni Medved za kameru. To je izuzetno napet film, krimi-triler koji odlično koristi svoje lokacije, gradske ulice i Berlin sa svojim klubovima. U središtu priče je devojka koja se noću vraća sama kući, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu.

Naša glavna junakinja Victoria (Laia Costa, glumica iz Barselone, ovde blista u punom sjaju) je lepa, mlada i ljubazna devojka, koja se nedavno preselila u Berlin. Tu sada radi kao konobarica za minimalac, ne poznaje nikoga, a nemački još uvek nije naučila (govori engleski). Negde oko 4 sata ujutru, Victoria napušta noćni klub u kojem je bezbrižno plesala celu noć, a na izlazu upoznaje četiri mladića, koja su čuvari kluba upravo izbacili napolje.

U većini slučajeva samo to bi već bio dovoljan signal da su Sonne (Frederick Lau), Boxer (Franz Rogowski), Blinker (Burak Yigit) i Fuss (Max Mauff) ekipa za izbegavanje. Međutim, što zbog alkohola, što zbog usamljenosti, Victoria će prihvatiti njihov poziv za nastavak druženja. Nakon kratkog razgovora s njima, postaje jasno da se Victoria i jedan od mladića sviđaju jedno drugom. Njih dvoje zajedno pokušavaju da se odvoje od grupe kako bi bili sami, puno šetaju i razgovaraju, a reditelj Sebastian Schipper i kinematograf Sturla Brandth Grøvlen lagano kruže kamerom oko ovog simpatičnog para. Njihovi razgovori izgledaju iskreno i dirljivo, posebno razgovor u kafiću kojeg drži Victoria, međutim, uskoro sledi pravi pakao. Trenutak kada je prihvatila poziv za druženje pokazaće se da je to bila najgora odluka u njenom životu.

Do skoro polovine filma stiče se utisak da se radi o nekom totalno drugačijem žanru, a ne o krimi-trileru visokog kalibra u koji će se pretvoriti. Saznajemo da ti momci imaju neke opasne planove za to veče. Vraćaju se ostali u kafić i govore kako im je potreban još jedan čovek da odrade jedan posao, pa pitaju Victoriju da li bi htela da pomogne oko tog posla, naglašavajući više puta samo da im je potreban još jedan čovek, ništa konkretno o kakvom poslu se radi.

Victoria je osoba koja pristaje na sve, previše dobra i neiskvarena, i s širokim osmehom konstantno. Victoria pristaje da im pomogne, ne znajući apsolutno ništa, iako su je svi ubeđivali da nije ništa čega se treba plašiti, upravo je suprotno. Iznenađujuće, “Victoria” odjednom postaje pravi pljačkaški film jer naša junakinja mora biti vozač za bekstvo. Schipperovi pokreti kamere postaju brži, film ubacuje u petu brzinu i pretvara se u napetu akciju koja oduzima dah.

Njihova romansa prekinuta je na pola puta jer je Sonneu i njegovim prijateljima naređeno da se sastanu sa profesionalnim gangsterom kojem su ostali dužni, pa sad treba da odrade taj dug. Victoria ih prati do parkinga, gde muškarci dobijaju zadatak da opljačkaju banku. Ono što će uslediti promeniće život svima, a neki više nikad neće ugledati svetlost dana.

Koliko brzo stvari u životu mogu da krenu po zlu možemo videti u ovom filmu, ako to već do sad nismo naučili na svojoj koži. Međutim, ako naša junakinja preživi – verovatno će biti najbogatija devojka u Berlinu. To je na kraju, doduše, možda i najmanje važno, s obzirom na to šta će joj se sve izdešavati u životu. Nemački reditelj (čak je i glumac) Sebastian Schipper, radi besprekorno svoj posao i za taj posao je adekvatno nagrađen. Ali, glumica Laia Costa (danas ima 36 godina, a u filmu manje od 30) je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je fenomenalna, od prve scene u kojoj pleše u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do nesigurnosti i straha, pa sve do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere (DP Sturla Brandth Grøvlen snima iz ruke i često juri za glumcima koji trče, voze bicikl, prati ih niz stepenice, u automobile i najimpresivnije prikazuje scene pune akcije) glavni razlog za gledanje.

Prosto neverovatno da je Schipper snimao neprekidno više od dva sata na 22 lokacije sa 150 statista i nekoliko pomoćnika koji su radili na filmu, zar nikome nije bio potreban čak ni kratak predah da ode, recimo, u toalet? Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru, to smo već videli više puta, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već ozbiljan poduhvat. Zanimljivo je da je reditelj Sebastian Schipper glumio u “Run Lola Run” (1998), koji je sličan ovom filmu. U “Victoriji”, zajedno sa bandom, posmatramo grad sa krova, lutamo praznim trotoarima i skrivamo se u dvorištima – sve na početku deluje kao san, ali ćemo nakon nekog vremena upasti u ozbiljne probleme.

Kada se svede račun na kraju, “Victoria” je tehnički perfektan, na glumačkom planu izuzetan, i nezaboravan film. „Jedan grad. Jedne noći.“ Tokom 138 minuta. Snimljen u jednom kadru. Pored svega toga, ovo je jedna real story priča i jedan od onih filmova o kojem ćete razmišljati još dugo nakon što se završi.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Film, Marko Jovanović, Victoria