Nova knjiga najznačajnijeg srpskog putopisca Viktora Lazića, Dobre duše Sudana, publikovana je nedavno u sklopu izdavačke delatnosti Lagune. Ovo je deveta knjiga Viktora Lazića a četvrta koju objavljuje Laguna, nakon prethodno objavljenih putopisa ovog autora: Kenija: Damari divljine;Na vratima istoka i U srcu Sumatre. Viktor Lazić je književnik, advokat, filatelista i numizmatičar. Osnivač je i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja.

Putopise Viktora Lazića odlikuje specifičan i izuzetno prijemčiv literalni stil koji se reflektuje kroz raritetnu formu fabularne koncepcije njegovih tekstova sa nizom istorijskih fakata, podataka i nadasve jedinstvenih informacija o stanovnicima i zemljama koje je posetio i pomno tokom višenedeljnog ili češće, višemesečnog boravka u njima, detaljno obilazio. Zalazeći u najnepristupačnije predele, Lazić u svojim putopisima – na osobeni način, ali svakako sa nizom argumenata – prodire u svakodnevni život, kako običnih stanovnika zemalja koje je posetio, tako i u kulturno-istorijske odlike određenih lokacija koje detaljno obilazi. Lazićevi putopisi se odlikuju nizom više nego zanimljivih anegdota, koje tokom svojih dinamičnih putovanja, proživljava i doživljava. U tom kontekstu, Lazić tokom svojih putovanja, zalazeći na lokacije izvan komercijalnih turističkih ruta, dospeva u najzabačenije predele različitih zemalja gde beleži izuzetne detalje koji, izuzev izuzetne vrednosti u kontekstu putopisa kao književne forme, imaju i istaknuti značaj u vidu etnografskih podataka o svakodnevnom životu i dinamici stanovnika zaselaka, sela, gradova, odnosno jednostavno svih lokacija na kojima boravi i gde komunicira sa lokalnim stanovništvom različitih društvenih slojeva.

Obilazeći različite države širom sveta po pravilu lokalnim prevozima uz maksimalnu dozu improvizovanja u kontekstu transporta, prebacujući se sa jedne na drugu lokaciju, spavajući po najčudnijim mestima koje prosečan turista ne može ni da zamisli, Lazić jednostavno ima nagon i permanentni poriv da poseti sve što je moguće (a posebno ono što nije moguće), kako bi kasnije – nakon povratka, a na osnovu načinjenih audio, video i fotografskih zapisa – sve viđeno i doživljeno, pretočio u osobene i jedinstvene literarne forme putopisne književnosti.

Njegovi putopisi su sa jedne strane prožeti ličnim utiscima i dogodovštinama tokom proputovanja, dok se sa druge, odlikuju obiljem informacija o samim konkretnim lokacijama. Ukratko, Viktor Lazić tokom putovanja ne samo da detaljno obilazi predele, već se u izvesnom smislu “inkorporira” u život zemlje i u svakodnevicu lokalnih stanovnika. Prema oceni većine kritičara, Lazićevi putopisi se “čitaju u jednom dahu od korica do korica, praktično bez pauza”.

Verovatno je literarnu formu, odnosno specifičnost Lazićevih putopisa najbolje definisao islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik, profesor dr Darko Tanasković, uporedivši značaj Lazićevih putopisa sa putopisem po Africi, čuvenog Rastka Petrovića. Akcentujući značaj Lazićevih putopisa, kao izuzetno bitnih svedočanstava jednog vremena, profesor Tanasković je na promociji nove Viktorove knjige “Dobre duše Sudana” posebno istakao da će u budućnosti Viktorovi putopisi, imati neosporni značaj kao specifične forme istorijskih izvora značajnih za naučna istraživanja konkretnih zemalja i njihovih stanovnika. Profesor dr Darko Tanasković u pogovoru nedavno objavljenog putopisa “Dobre duše Sudana”, konstatuje i sledeće:

Viktor Lazić nesvakidašnja je, izrazito polivalentna intelektualna pojava i neumoran kulturni pregalac raznovrsnih interesovanja, neobičnih hobija i avanturističkog duha (…) Ovoga puta predmet naše pažnje je Lazićev putopis iz Sudana, kojim se autor potvrđuje kao jedan od naših najsamosvojnijih i najznačajnijih putopisaca prepoznatljivog pristupa i stila. Lazić je u punom smislu reči opijen putovanjima, susretima sa prirodom, društvenim životom, kulturnim nasleđem, svakodnevicom u koju bez ostatka i kalkulacija uronjava, ali je pri svemu tome i dobro obavešten, uzorno racionalan, verodostojan, a samim tim i činjenično informativan, odnosno saznajno pouzdan (…) Putničko hodočašće ogromnom afričkom zemljom, velikom kao tri Balkana, do odvajanja Južnog Sudana (2011) najprostranijom na kontinentu (sada je to Alžir), spojnicom, ali i razdelnicom arapske, većinom muslimanske, i crne Afrike, kolevkom civilizacija, a u novijoj istoriji poprištem takoreći neprestanih građanskih, političkih, plemeskoh, verskih i rasnih sukoba, to prebacivanje iz mesta u mesto, od  severne granice sa Egiptom do obale Crvenog mora, različitim, mahom neuslovnim prevoznim sredstvima, kada se od silne vreline obuća gotovo topi, bio je pravi izazov za Viktora Lazića, strasnog istraživača svega ljudskog u svim mogućim podnebljima planete. I odgovorio mu je u potpunosti, na svoj istovremeno radoznao, vedar, humoran, naučnički i filozofski način, dajući još jednom potvrdu svoje izuzetne moći zapažanja i vreline asocijativnog mišljenja… Dokaz je ovaj izvanredni putopis, koji saopštava mnogo više i dublje svedočenje i saznanje od ilustrativnosti živopisnog akvarela, kakvim bi se na prvi pogled mogao učiniti. Lazićeva umešnost/umetnost i jeste u tome da jednostavno i bez vidljivih literarnih ambicija piše privlačno i pitko, tako da se čitalac opušteno i sa poverenjem prepušta neodoljivom zovu njegovog kazivanja, što bi morao biti cilj svake dobre književnosti (…) Putopis je dinamičan, a knjiga organski objedinjena sveprožimajućim duhom Sudana i doslednošću auorove vokacije da nedostupno sledi unutrašnju moralnu nit čovekoljubivosti i obaveze prema svojim sudanskim domaćinima i slučajnim prolaznicima, da pošteno svedoče svedoče o onome čime su ga darovali (…) U Lazićevom sudanskom putopisu impresionira, kao uostalom i u drugim njegovim zapisima sa putovanja, puna, opipljiva autentičnost, tako da oni čitaoca dovode do horizonta elementarnog u prirodi i čoveku. Svako se u susretu sa njegovim kratko, ali znalački i usmeno komentarisanim slikama predela, prirodnih pojava, arhitekture, ljudi, običaja i događaja oseća kao građanin sveta, u virtuelnom (a zapravo stvarnijem od svake stvarnosti) dodiru sa čitavim čovečanstvom. Bez ikakve patetike, može se reći da njegove Sudance doživljavamo kao braću po ljudskosti. A zatim, neposrednost odnosa th Sudanaca sa prirodom i njihova donekle mistična uronjenost u kosmičko svepojanje dopire do predela stožernih ideja o svetu i njegovim zakonitostima. Primera radi, opisujući spavanje na metalnim krevetima, na otvorenom, u pustinjskom “motelu” Lazić piše: “Zvezdano nebo nad nama obuhvatilo je sve postojanje. Povetarac je rashlađivao topao vazduh. Spokoj univerzuma zavladao je i našim bićima. Činilo se da dišemo sa zvezdama, kao da smo i mi jedna od svetlih magičnih tačaka rasutih po tamnom plišavom platnu beskraja” (…) Zahvaljujući Lazićevom putopisu, oni koji ne poznaju Sudan upoznaće ga u njegovom najvernijem, mozaičkom ili, tačnije, keleidoskopskom liku, a oni koji su imali priliku da se s njim ranije sretnu obnoviće poznanstvo  na najživotniji način (…) Svaki pisac zna koliko je važno, a nimalo lako, pronaći primeren i rečit naslov svome delu. Viktor Lazić je u tom pogledu postigao pun pogodak – Dobre duše Sudana.  Odista, ortakluk dobrih duša i sjajnog putopisca. Može li se zamisliti skladnija koautorska sinergija? Nikako! Ostaje da se čitaoci, nadajmo se u što većem broju, priključe plodotvornim sadejstvu iz kojeg je rođena ova vredna knjiga.

Nakon predhodno navedenih izvoda iz pogovora novog putopisa Viktora Lazića o Sudanu, čiji je autor profesor Tanasković a koji je publikovan u sklopu knjige i naslovljen “Tužna zemlja blagorodnih ljudi”, izlišno je bilo šta pridodati.

Ipak s obzirom da se moj način putovanja prema koncepciji u izvesnoj meri podudara sa načinom putovanja Viktora Lazića, odnosno onim segmentom da i on i ja zalazimo u potpune “betragije” zemalja koje posećujemo, a i sam čitajući rukopis pre objavljivanja, odnosno proveravajući istorijske činjenice u formi “stručnog savetnika” zajedno sa koleginicom (arheologom i egiptologom) Tamarom Berger iz Zavoda za zaštitu spomenika u Regionalnom savetu Štutgarta, moram istaći da sam čitajući tekst, praktično upijao svaku rečenicu, iako iskreno nisam obožavalac putopisne forme književnosti.

Takođe, ovom prilikom u formi digresije kako bi čitaoci barem donekle mogli da shvate  – kako je to prof. Tanasković istakao – karakter Viktora Lazića kao nesvakidašnje, izrazito polivalentne intelektualne pojave i neumornog kulturno pregaoca raznovrsnih interesovanja, neobičnih hobija i avanturističkog duha, pridodaću samo jedno kratko lično sećanje.

Provodeći deo puta zajedno u Alžiru tokom 2023. godine, limitirani sa vremenom, sećam se kako smo Viktor i ja, odnosno svako za sebe, praktično trčali kroz nepregledan lavirint uličica, prolaza i privatnih dvorišta fantastične Kazbe Alžira. U više navrata smo se susretali u zamršenim uličicama suštinski neobraćajući pažnju jedan na drugog, već upijajući svaki detalj ovog urbanističko-arhitektonsko dragulja, celine još uvek nenarušene komercijalnim turizmom koja odiše fantastičnom dinamikom njenih stanovnika. Tek nakon nekoliko sati, sedeći i sumirajući utiske, konstatovali smo sa smehom, da smo zapravo jednostavno na izvestan način bili “izgubljeni i zaneseni u prostoru”, kako bi videli što više, praktično zaboravivši jedan na drugog. Slična situacija se ponovila i u jednom od pentapolisa Gradaje u dolini Mzab u Alžiru. Ja sam tada, apsolutno svojom krivicom uprkos upozorenjima domaćina, navalentno fotografišući ono što ne bi trebalo da se fotografiše s obzirom da se suštinski radi o lokalitetu sa izuzetno naglašenom sakralnom dimenzijom, zašavši u jedno od privatnih dvorišta, vaspitno bio poliven vodom verovatno od strane vlasnika istog, dok je Viktor doživeo nešto drugo, više se ni ne sećam šta tačno.

Uostalom, o tome će svakako veštije u svom stilu pisati on, kada se odluči da napiše putopis o Alžiru a za sada, iskreno preporučujem “kontemplativno čitanje” fantastične Viktorove knjige “Dobre duše Sudana”, čiji odlomak možete pročitati na sajtu njenog izdavača.

za P.U.L.S.E: Kristijan Obšust

O AUTORU:

Viktor Lazić (1985), književnik i advokat, autor Lagune i RTS-a, prevodilac sa licencom turističkog vodiča, filatelista i numizmatičar, proveo je petnaest godina na putovanjima obilazeći stotinu zemalja na šest kontinenata – od džungli Indonezije, divljina Amazonije, vulkanskih kratera Afrike do metropola Amerike.

Autor je devet knjiga, među kojima se izdvajaju: Tumaranje zemljom osmeha, o Tajlandu, Kenija: Damari divljine, dve knjige o putovanjima svetom ladom nivom – Velika avantura, štampana u 20.000 primeraka, i Na vratima istoka, a knjiga U srcu Sumatre nalazi se u izbornoj lektiri beogradskih srednjih škola. Objavio je više od hiljadu autorskih tekstova u različitim medijima i napisao putopise o šezdeset zemalja. Lazić je osnivač i počasni predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, direktor Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti u okviru ovog udruženja. Deveta je generacija upornih posvećenika kulturi u svojoj porodici, u kojoj se već 250 godina čuva i neguje pisana reč. Lazić na putovanjima sakuplja knjige i predmete za muzeje Adligata.

Zahvaljujući njegovom angažovanju spaseno je više od milion knjiga i formirano je više od stotinu legata značajnih ličnosti u Udruženju Adligat. Za donacije knjiga drugim institucijama i formiranje biblioteka u kovid bolnicama pripala mu je državna nagrada Dobročinitelj.

Održao je više od šezdeset predavanja o kulturnoj diplomatiji, međunarodnim odnosima, putovanjima i Srbiji u dvadeset država. Autor je trideset i dve izložbe. Dobitnik je nagrade Đurin šešir, nagrade Rodoljub Nićiforović i Zlatne medalje Aleksandar Dubček Udruženja slovačkih velikana za razvoj međunarodnih odnosa i unapređenje kulture. Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja turističkih vodiča Srbije i Udruženja novinara Srbije. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski, indonežanski, poljski i makedonski jezik.

Promocija knjige

Književnik Viktor Lazić izjavio je na promocije svoje nove knjige “Dobre duše Sudana”, da je ta zemlja jedna od najstarijih civilizacija planete sa istorijom dugom sedam hiljada godina i da su Sudanci ”večiti optimisti”.

Lazić je na svečanoj promociji u knjižari Delfi SКC-a, istakao da je pisanje putopisa doživeo kao način da ispravi istorijske i savremene nepravde prema toj zemlji.

“U ovom momentu tamo se događa najveća humanitarna katastrofa posle Drugog svetskog rata. O broju od 20 miliona izbeglica i tri miliona dece niko i ne priča”, objasnio je Lazić.

Lazić je ocenio da su Sudanci pravični i da pamti njihova “dela i čistotu duše”.

“Pored katastrofe koja im se događa, nikad nisam čuo da se žale”, kazao je Lazić.

Jedan od protagonista putopisa, počasni konzul Srbije u Sudanu, Ahmed Abdel Moneim Abdel Mouti, istakao je da Srbe doživljava kao “braću i prijatelje”.

“Svima nam je Srbija jako bliska srcu, a Sudan je zemlja gde odlaziš u suzama jer znaš šta te čeka tamo, ali se i vraćaš u suzama jer ti je žao što se rastaješ od prijatelja”, rekao je on.

Autor pogovora, profesor dr Darko Tanasković pohvalio je delo kao informativno, duhovito i pitko štivo koje čitaoca “edukuje i oplemenjuje”.

Urednica izdavačke kuće Laguna Dubravka Dragović Šehović zaključila je da je reč o “snažnom, emotivnom i nesvakidašnjem putopisu”.

Izvor: Telegraf.rs

Knjiga Viktora Lazića – Dobre duše Sudana

Na bini je uz autora i urednicu Dubravku Dragović Šehović delo predstavilo i petoro junaka Lazićeve knjige. To su Sudanci koji se osećaju kao Srbi zbog svojih srpskih korena, ali i naši ljudi koji su radili ili živeli u Sudanu.

Profesor dr Darko Tanasković uporedio je Lazićev književni talenat i značaj novog putopisa sa Rastkom Petrovićem i Zukom Džumhurom, istaknuvši da vrednosti koje stvaraju savremenici treba ceniti i kad se pojave, a ne samo posle dugog proteka vremena.

Urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović istakla je da je u pitanju neuobičajeni putopis pun emocija koji, uz obilje javnosti nepoznatih istorijskih podataka, pruža uvid u dušu Sudana i naroda koji tamo živi.

Uz sudanske zvuke koje je na gitari izvodila Milica Milović, ali i srpske pesme koje su u Kartumu svojevremeno puštali Sudanci, skup je nastavljen čitanjem odlomaka iz knjige i govorom Ahmeda Moneima Abdela Moutija, počasnog konzula Srbije u Sudanu. Ahmedu je kuća uništena u nedavnim ratnim događanjima, a Ahmed i njegova porodica su bili domaćini stotinama Srba koji su prethodnih decenija dolazili u Sudan.

„Prešao sam osam hiljada kilometara od krajnjeg severa do krajnjeg juga Sudana i zavoleo sudansku pustinju i te ponosne, hrabre i čestite ljude koji su me naučili šta znači gostoprimstvo. Četiri i po hiljade godina burne prošlosti o kojima svet malo zna približili su mi dobrodušni Sudanci, koji u mojoj duši i danas svetle kao zvezde nad širokom beskrajnom pustinjom.

Sudan je tokom srednjeg veka bio jedna od najvećih pravoslavnih država sveta. Danas postoji zajednica Sudanaca toliko vezanih za Srbiju da se sa pravom nazivaju srpski Sudanci.

Ova knjiga je nastala u dahu, na početku novog građanskog rata koji je raselio većinu Sudanaca, kao zahvalnost ljudima koje sam tamo sreo i koje smatram najboljim ljudima na planeti, ali i kao odraz divljenja kulturnom blagu kojem nema premca“,

reči su Viktora Lazića koji je istakao da je Sudanu u toku najveća humanitarna kriza na svetu posle Drugog svetskog rata sa 20 miliona raseljenih lica u pustinji i sa tri miliona neuhranjene dece, dok su sve škole i većina bolnica zatvoreni već dve godine.

Knjiga Viktora Lazića je u prodaji u knjižarama Delfi i Lagune.

  D.O.M.I.N.E, Kristijan Obšust, putopisi, Sudan, Viktor Lazić