Vim Venders, ugledni nemački režiser koji je imao dve velike premijere u Kanu ove godine, govorio je o “razočarenju” zbog dominacije mejnstrim rimejkova i stalnom ponavljanju filmskih franšiza.

“To mi izaziva mučninu”, rekao je Venders, sada 77-godišnjak, najpoznatiji po dramama Pariz, Teksas (1984) i Nebo nad Berlinom (1987), kao i po muzičkom dokumentarcu Buena Vista Social Club (1999).

“Imam osećaj da se sva imaginacija svela na to ‘Kako da napravim varijaciju ovoga?’, a ne na ‘Kako da smislim nešto novo?’ Za mene to nije pripovedanje. Pravljenje rimejka nije pripovedanje. To je kao da prepričavate već ispričanu priču, a moja jedina želja je da smislim kako da priču ispričam. I onda na nju zaboravim”.

Vendersovi filmovi su, izgleda, otporni na rimejkove zbog njihove vizuelne i estetske jedinstvenosti. Ali režiseru je žao što to nije svaki put bilo dovoljno da nekoga odvrati od namere: “Snimili su rimejk Neba nad Berlinom kao Grad anđela. Ali su oni kao zamajac koristili zaplet, iako je Nebo nad Berlinom lišeno zapleta onoliko koliko je to moguće. Od tog malog zapleta koji je ostao u njemu oni su napravili zamajac”.

Vendersovo novo delo, Savršeni dani, o duboko emotivnom čistaču toaleta u Japanu, snimljen je za 17 dana u Tokiju i premijerno će biti prikazan u Kanu. Ako prođe dobro kod žirija, Venders bi mogao da očekuje svoju drugu Zlatnu palmu, skoro 40 godina nakon trijumfa sa filmom Pariz, Teksas.

Već je prikazan i njegov atmosferični dokumentarac o nemačkom slikaru Anselmu Kiferu, u kom je koristio 3D fotografiju da bi oživeo snagu Kiferovih monumentalnih, često uznemirujućih radova.

Venders smatra da je 3D potcenjeno sredstvo, a on ga je odlično primenio režirajući muzički dokumentarac o nemačkoj igračici i koreografkinji Pini Bauš.

“Pokušao sam više puta da pokažem poetske mogućnosti pripovedanja u 3D, da pokažem koliko mnogo se time proširuju mogućnosti alata koje koriste sineasti; koliko možete da zađete u nečiji svet dublje nego ikada ranije”, kaže on.

“Podstičem studente i mlade sineaste da ga koriste, ali njih to iz nekog razloga plaši. A još više ih plaše distributeri, ili vlasnici bioskopa, jer su ti ljudi navikli na 3D samo u akcionim ili filmovima namenjenim deci. Svako ko ozbiljno pravi i prikazuje filmove sada misli da ne može da koristi takve stvari jer će to uništiti njihovu vezu sa publikom. I tako je to izašlo na loš glas. I postaje sve teže i teže”.

Složeno nasleđe rata takođe je jasna veza između Vendersa i slikara u središtu njegovog dokumentarca. Obojica su rođeni 1945. i odrastali su među ruševinama ostalim nakon Drugog svetskog rata.

“Anselm i ja smo smo se oslanjali na zajedničku prošlost, i rat, sa veoma različitih strana. Anselm je zaista radio na svojoj, zaista je zašao do samog njenog dna i zaista se borio sa njom”, rekao je Venders. “Što se mene tiče, ja sam samo hteo napolje. Otišao sam iz Nemačke. Bio sam svestan činjenice da se niko od odraslih nije gledao unazad, da je nešto tamo bilo pogrešno i da su svi pokušavali da učine da to nešto nestane. Ali nisam se tome suprotstavljao onoliko koliko Anselm jeste”.

Kifera su napadali zbog toga što je koristio nacističku ikonografiju u svojoj umetnosti, dobrim delom podsticanoj njegovim dugogodišnjim interesovanjem za opus pesnika Paula Celana. Venders je uveren da su ti napadi neumesni: “Znam na kakva je sva osećanja i na kakav odijum je naišao sa svojim prvim poduhvatima”.

Venders kaže i da se Kan mnogo promenio od 1984. godine, kada je osvojio glavnu festivalsku nagradu. “Niko ovde više nije toliko orijentisan na kinematografiju. Sada je ovde mnogo ljudi zaljubljenih u filmski biznis. A glavni fokus ne bi trebalo da bude na biznisu, iako to ide jedno s drugim. Danas biznis pokreće sve. Serije, franšize, rimejkove ili “recepte” za filmove. To me razočarava, uspeh filmova snimanih po receptu”.

Piše; Vanesa Torp
Izvor: The Guardian
Preveo; Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Glif, Kan, Vim Venders