Virdžinija

Lenarde, Ne traži me. Otišla sam predaleko.

Jedna me je misao proganjala, uporno, kao kap vode, kao raštimovana dirka. Tražila sam reč, uzaludno, da je opišem, osećala sam se beskorisno i glupo od tapkanja u mraku. I sad, kad se pena na površini razišla, gledam, ne samo u reč, već u njen smisao, kao u svetlost koje sam bila željna ceo moj paralelni život, gledam, i očajna sam, Lenarde, jer sad mene nema da tu reč smestim na mesto koje joj pripada.

A sve je počelo tako nevino, bila sam jutros tako sigurna u svoju sumnju. Mrvila sam ostatke prošlogodišnjeg vresa u džepovima kaputa i zajedno sa ostacima mirisa izvlačila i priznanje. I osudu, ujedno. Pravdaš me sad, znam, bespotrebno, umoran si već od vraćanja šina u kolosek, znam, odano moje pametno, bestidno sam ti podvodila svoju senku umesto svoje duše. Lenarde, ne znaš, ne znaš kako je kad u sebi svaki dan gledaš dželata svoje slobode, ispovednika svojih laži, goniča svojih ćutanja, vojskovođu reči koje su priznale kukavičluk. Pokušavala sam da se otresem života, kao peruti. Uzalud, neverovatno je bio uporan, vukao se za mnom, kao napušteno kuče. To je jednostavno moralo da prestane.

Ne prizivaj Boga, nas dvoje se ionako nismo baš poznavali. Onaj golubije plavi mantil daj kuvarici, podseća je na jedan april u Kornvolu, levi rukav je malo ućeban, sredi to, da ti ne zamere. Mamin broš čuvaj i ne nosi u zalagaonicu, ma koliko loše vreme bilo, a znam da hoće, obećaj mi, on je kao ono posebno mesto na koje se uvek vraća, i seme drugog sveta. Pazi na sto u bašti, izvukao se jedan ekser, zamalo da pocepam čarape. I umij se, zaboga, ne znaš da primaš loše vesti.

Sećanja su zavodljiva, Lenarde, kikoću se kad ne treba i samo nas sramote. Prošlost je jedna nepristojna usedelica koja sve zna i svugde zabija nos. Spotičem se o nju kao o noćnu posudu. Ti si morao da primetiš te momente kad mi umesto mleka nežno i čujno kapnu u čaj, ili se ljuljaju na trepavicama baš onda kad treba da prepoznam prisebnost, ili, kad zastanem na trećem stepeniku kao da sam se nečeg setila, a ja, želeći da ih ubijem, zapravo pokušavam da ih preskočim. Uvuku mi se pod nokte, i Tobi, najbolji od nas, još uvek misli da volim da radim u bašti.  Kad zatvorim vrata uveče, to ti nikad nisam rekla, ja čučnem i pevušim pesme trave, i taj zvuk, trudan od svih mojih tišina, curi sa brade na kolena, grize haljinu i cepa san. Ta kopilad vremena prose svu moju pažnju, rugaju mi se što ih je nekako uvek više nego što uspevam da ih udomim u tekstovima. Ujutro, i pre nego što razgrnem zavese, vidim kako dolaze po mene, točkovi škripe, otvaraju se vrata automobila, jedna, pa druga, izlaze neke uglancane stonoge s polucilindrima obesti, šljunak se drobi pod tim pogrebničkim koracima, ulaze u kuću, na spratu se već oseća eter i amonijak, muka mi je, sve večere od Sent Iva, preko Kesingtona, do Blumberija penju se nazad, u jednjak, konstipacija emocija, dijareja bola, refluks inspiracije, čir iskustva, ciroza svesti, sad će početi da mi se tresu ruke, da mi igraju jagodice, vlažna sam, ne od uzbuđenja, već od tuge, na čelu paperjasti oreol znoja, strah je egzorcist prve klase i klanjam mu se, podanički, dok kuća još spava, a London oblači svoje upeglane osmehe.

Hoću da pobegnem od pristajanja.

Tvoja dobrota je, Lenarde, kao oblog od gaveza, iskra iz kamina, miris citrusa i štamparske boje. Redak trenutak mog mira je i onaj kada te posmatram s vrata radne sobe kad ti se pleća nadimaju od posvećenosti, kad ne osećaš da je prevruće, kad dolazim u iskušenje da ispravim to ukovrdžano teme, a puštam da trenutak prođe. Ili onaj kad jedno drugog gorljivo prekidamo tumačeći novu ideju ili nesavršenu rečenicu. Ili onaj kad mi nežno i bespogovorno uzimaš iz prstiju nezapaljenu cigaretu. Ta mala količina bledog mesa kojom si prekriven, toliko je ubedljivo snažna, da tebe ni zub nevolje ne može oglodati. Tvoja strpljivost, Lenarde, jednaka je veri koju nikad nisam imala. Ružan je ovo svet, prepun zlobe, pohote i plagijata, nemoćan da svari sve slabosti i krivice, mržnju i licemerje. A ja sam kao morska trava na pesku posle plime, daleko od talasa da je vrate kući, neugledna i zgužvana, čekam da se osušim i spržim, da me pokupe. Ne znam šta vidiš u tom mom ljigavom zelenilu. Ja sam poput cveta u vazi, otkinuta od korena, jednokratna, da bih postojala za druge, nešto više za one koji znaju da mi stabljiku odseku ukoso. Nedovršena permutacija slobode. Silovana pustoš.

Ta religija osame, u kojoj ti nisi ni trebao da budeš žrtva, dovela je sveštenicu putenosti, tajnu ženske obrve, blagonaklonost bradavice, uzdah mek poput uspavanke, igru bez pravila, lepotu koja se stvara u trenutku, ukus sušenog grožđa i bezazlenost mladog vina, zlatni odsjaj čežnje. Kao korekcija mog snobizma i razređivač krivice, ljubav, koja je u sukobu sa svetom, taj svet stavlja gde mu je i mesto, na policu s trećerazrednim primercima. Žena je brod, velelepna tek kada slobodno zaplovi. Biti sam svoj admiral je teško. Još teže, Lenarde, biti ponosan na  to.

Uvek sam smatrala da sreća živi samo u lingvističkim naseobinama. Reči su društvena bića, i poput nas, sočna ili zlovoljna, divlja ili pristupačna, povlače se, ljute se, bore se, sklapaju porodice. Svaki dan ja se bavim provodadžisanjem reči, njihovim usvajanjem i brakorazvodnim parnicama, rođenjem i sahranama smisla. Stojim iznad njih, kružim, sagledavam ih iz više uglova, razbacam ih pa ih ponovo skupim. Kupam ih, oblačim, merim, krpim. Ta neuhvatljivost, ta nekonvencionalnost, to opiranje i višestruka semantika, taj izazov da od svega formiram jedan red, jedan naizgled nonšalantni poredak čija snaga drži ovaj svet da se od bezizlaza ne raspadne, to ustrojstvo mira, ugradnja bića u tanane vibracije slova, to je iktus mog srca, metronom mog bivstvovanja. I kad se to klatno umiri, ja izbora više nemam.

Dubina je manje važna, važno je ko koliki pritisak može da izdrži. Uz je zato sasvim dovoljan, Uz će sada biti moja soba u kojoj ću konačno smeti da se ogledam u samodovoljnosti, zajedno sa šarenim jedrima Sent Iva.

Budi srećan, najdraži. Život je lako prekinuti, ali iluzije su otpornije.

Za P.U.L.S.E  Tatjana Venčelovski

(iz zbirke priča “Isidorin šal”, Biblioteka Danilo Kiš, Vrbas, 2012)

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Priče, Priče i pesme, Tatjana Venčelovski