Prošlo je skoro dve stotine godina od kako je umro lord Bajron. Podlegao je groznici 19. aprila 1824. godine u gradu Misolongiju, na zapadnoj obali Grčke, u svojoj trideset šestoj godini. Kao što nije bilo neobično u to vreme, medicinski radnici su učinili mnogo da ubrzaju kraj koji je trebalo da spreče. Bajronovim rečima: „Postoji mnogo više podinulih od igle nego od koplja.” Standardni deo lečenja su bile pijavice, klistir i namerno izazivanje plikova na koži. Bajron nije bio voljan da mu lekari puštaju krv, koje je omalovažavao nazivajući ih „prokletom skupinom kasapina“, ali se na kraju prepustio njihovim merama. Jedan savremeni stručnjak je procenio da su u poslednjim danima iscedili iz njega najmanje dva i po litra krvi. Iznenađujuće je da je uopšte izdržao toliko.

Bajron je u Grčku došao godinu dana pre toga, isplovivši iz Italije, gde je živeo od 1816. Bio je britanski plemić, a svojim pesmama ušao je u kanon engleske poezije, pa ipak je poslednjih osam godina svog života proveo u egzilu. Njegove simpatije prema liberalnosti su oduvek bile žestoko provokativne, a po dolasku u Grčku se nadao da će svoje ime, titulu, svoju legendarnu slavu i svoje prilično bogatstvo dati za grčku nezavisnost u borbi protiv otomanske vlasti. Pomorski oficir, kapetan Edvard Blakijer (Edward Blaquiere), uveravao ga je da će njegovo “prisustvo poslužiti kao talisman – a (bojno, prim. prev.) polje je previše veličanstveno – previše blisko povezano sa svime što vam je drago, da i dalje stajalo napušteno“. Pa ipak, tu je Bajron umirao, ali ne u slavi, već u delirijumu, sa beskorisnom gomilom lekara i slugu, usred vavilonske mešavine engleskog, italijanskog i grčkog jezika i uz poklič grmljavine napolju. „Napola nasmejan“, izvestio je jedan posmatrač, čovek na samrti je rekao, „Questa è una bella scena“. Ili: “Kakva lepa scena.”

Ta jasna nota teatralnosti – refleksa samo-dramatičnosti, koja odzvanja čak i na umoru, na sumornoj samrtnoj postelji, daleko od kuće – ono je što treba da oslušnemo, dva veka kasnije, dok razmatramo Bajronov slučaj. Retko kada drama prolazi bez poluosmeha. Koliko god bilo usijanja u treutku, i bez obzira da li je ono što radi telesno, kućevno, vojno, meteorološko ili moderno društvena, Bajron, u svom najboljem izdanju, uvek vodi računa da izgleda cool, procenjujući kako će ceo spektakl izgledati ironičaru u prolazu:

U očima njihovim koje su gledale jedne u druge, sijali su se odbijeni zraci Mesečevi. Bela ruka Haidina držala je Žuanovu glavu, a njegova ruka držala je nju po sredini, gubeći se u talasima razasute kose njene. Ona mu je sedala u krilu i kako je izgledalo, oboje su disali jednim duhom, koji se naposletku pretvorio u jedan strasni šapat. Tako su oni predstavljali antičku grčku grupu koja je polugola, puna ljubavi i živa.[1]

Toliko je lepa slika koju pruža junak i njegova ljubavnica (jedna od mnogih) u drugom pevanju Don Žuana, Bajronovog nespornog remek dela. Započeo ga je 1818; petnaesto i šesnaesto pevanje objavljeni su neposredno pre njegove smrti, a fragment sedamnaestog mnogo kasnije. Obratite pažnju kako dosetka na kraju strofe – komičan pandan, mogli biste reći, viziji lepote u Kitsovoj „Odi grčkoj urni“ – pruža nešto drugo osim ciničnog omalovažavanja. Činjenica da se ljubavnici prilagođavaju određenom modelu, svojim uzdasima i dahtajima, kao da podiže, a ne umanjuje, erotsko raspoloženje. Uprkos svom gordom statusu, Bajron ima tendenciju da gleda popreko, a ne s visine. Uvek velikodušan, on nam kao zaveštanje ostavlja svoju žudnju za senzacijom. Samo zato što nema ničeg originalnog pod suncem ne znači da avanturističke duše ne bi trebalo da budu ushićene. Sutra u mirisne krevete, a bitke nove.

Ali odakle početi? Ako želite da se bavite Bajronom, sada je vreme, jer se približava dvestota godišnjica njegove smrti; ne može se poreći, međutim, da nam njegova sabrana dela stoje kao tvrđava na našem putu. Tvrdio je da prezire čin pisanja: „Doživljavam ga kao mučenje, kojeg se moram osloboditi, ali nikada kao zadovoljstvo. Naprotiv, mislim da je pisanje velika muka.” Pridruži se klubu. Nekako je savladao muku i gurao napred. U odličnom novom oksfordovom izdanju njegove poezije i propratnog materijala, koje su uredili Džonatan Saks i Endru Štaufer, izostavljeni su veliki delovi Bajronovog dela, ali i dalje ima nekih hiljadu i sto stranica. (I košta sto četrdeset pet dolara. Može li se dobiti mali popust možda, s obzirom da postoji pravopisna greška na prvoj stranici uvoda?) Što se tiče njegovih pisama i dnevnika, njegovim ljubiteljima je delovalo da je jezik u njima najnemirniji, ali ovih dana ih treba uzimati na drugu loptu, i, pazite, obuhvataju ukupno trinaest tomova. Direktno ih čitati, to bi vam uništilo san, ugrozilo bi vaše odnose i izazvalo da menjate svoj život za Bajronov. Meni zvuči kao poštena trampa.

Srećom, postoji alternativa. Štaufer mu pruža dvostruki omaž, ne samo kao ko-urednik oksfordovog izdanja, već nam daje i knjigu Bajron: Život u deset pisama (Byron: A Life in Ten Letters). Ovo je kompaktna biografija, elegantno strukturisana oko nekoliko odabranih izbora iz pesnikove prepiske. Svako slovo daje Štauferu mogućnost za ruminaciju o bilo kojem aspektu Bajronove povesti i karaktera koji je bio najblistaviji u dato vreme. Predstavljena je, na primer, gusta i zadihana prepiska Bajrona sa njegovim londonskim izdavačem Džonom Majerom, od skoro tri hiljade reči, poslata iz Ravene 1819. godine i usredsređena na „La Fornarinu“ – Margaritu Konji, temperamentnu suprugu pekara sa kojom je Bajron bio u vezi u Veneciji. Štaufer komentariše: „Stiče se osećaj da je mogao da beskonačno nastavi sa sočnim detaljima, osim što mu je ponestalo mesta.”

Osoba koju poznajemo kao lorda Bajrona došla je na svet 1788. godine sa jednostavnijim imenom: Džordž Gordon Bajron. Majka bebe bila je Ketrin Gordon, škotska naslednica, a njegov otac kapetan Džon Bajron, koji se obično naziva Ludim Džekom (ne treba ga mešati sa njegovim ocem, admiralom poznatim kao Foulveder Džek), rasipnikom koji je dao sve od sebe da spiska nasledstvo svoje žene. Dete je imalo deformisano stopalo i potkolenicu, što mu je izazivalo trajni bol i dalo mu ono što jedna biografkinja, Fiona Makarti, naziva „klizeći hod“. Čak se i ovde javlja trzaj neočekivane komedije: među njegovim poznanicima bilo je neslaganja oko toga koje mu je stopalo zapravo deformisano.

Mladi Džordž je imao tri godine kada mu je otac umro. Dečaka je u Škotsku odvela njegova majka, koja je bila sve samo ne umerena – „ohola kao Lucifer“, kako se kasnije prisećao. Od početka do kraja, u Bajronovoj egzistenciji nema osećaja bezbrižnosti, a kamoli ustajale jednolikosti; ili je forsirao stvari da se dese ili su mu se one same od sebe dešavale, i, dok pratite svaki preokret, stalno morate da se podsećate da je u pitanju stvarna osoba, a ne izmišljeni lik. (Možda je on i sam doživeo istu konfuziju.) Kada je imao šest godina, ponovo se dogodio zaplet. Potomak Foulveder Džeka poginuo je od topovskog đuleta na Korzici, što je rezultiralo time da je sada Bajron postao naslednik njegove titule. Pristao je na to 1798, postavši šesti lord Bajron, a njegov najraniji biograf Tomas Mur nam kaže da je na prozivci u školi reč „Dominus“ stajala kao prefiks Bajronovog imena. Prema Muru, desetogodišnje dete je „stajalo nemo dok su svi njegovi školski drugovi piljili u njega i, na kraju, briznulo u plač“.

Sa promenom njegovog statusa došla je i stara kuća, Njustedska opatija, u blizini Notingema, koja i danas postoji. Veličanstvena i sumorna, sa ruševinama manastira ugrađenim u strukturu, i trista hektara parka, gotovo je parodija na gotička prebivališta; Vašington Irving ju je, nakon posete, opisao kao jednu od „onih čudnih i romantičnih zdanja, pola zamak, pola samostan, koji su ostali kao spomenici starih vremena Engleske“. Ništa manje apsurdna nije ni ideja da je to bio feud jednog dečaka. Pesma pod nazivom „On Leaving N—st—d“, napisana kada je Bajron imao petnaest godina, pokazuje kako je to mesto razbuktalo njegovu zapaljivu maštu:

Kroz pukotine ovih zidina glasni vetrovi zvižde,
Jer dvor mojih otaca je propao.

Preranom sazrevanju tu nije bio kraj. Desilo se i nešto mračnije. Bajron je imao dadilju škotlanđanku Mej Grej; jedan od njegovih staratelja je zabeležio “da ga je ona neprestano tukla i da su ga ponekad od toga bolele kosti; da je u njegove odaje dovodila društvo iz najnižeg sloja.” Bajron je kasnije priznao prijatelju da je, kada je imao devet godina, „slobodna škotska devojka“, što znači Grej, „išla u krevet sa njim i igrala se sa njegovom ličnošću“. Bajron je u svom dnevniku dodao: „Moje strasti su se razvile veoma rano – tako rano – da bi mi malo ko poverovao.” Ovaj ton ovde je veoma karakterističan, u kojem se prepliću perverzna hvalisavost sa traumatičnim strahom. Kao da ta mešavina nije bila dovoljno teška, dečakova zlostavljačica je imala običaj da mu citira Sveto pismo. Mešanje svetog i profanog u Bajronovoj poznijoj poeziji nema jedinstveni osnovni uzrok, ali svako ispitivanje u tom pravcu treba da počne sa Mej Grej.

Bajron je otišao u školu Harou, a odatle, „nedruštven kao vuk odveden iz čopora“, u Triniti koledž u Kembridžu. „Sada sam veoma udobno smešten u superexcellent sobe“, napisao je on 1805. „Juče je moje pojavljivanje u dvorani u plemićkoj odori prošlo sjajno.“ Iza frktavog kurziva, čujete pametnog mladog dečaka koji se previše trudi da se otarasi aristokratskog razmetanja. Pogledajte dve godine kasnije i otkrićete, što je često kod Bajrona, da je oštrica entuzijazma otupela. Prvo pismo u Štauferovom izboru ima ton ogorčenosti: „Ovo mesto je odviše bedno, nitkovski haos kocke i pijanstva, ništa osim hazarda (kockarska igra sa dve kockice, prim. prev.) i burgundijskog vina, lova, matematike i izučavanja tržišta, bančenje i trka.”

Bez obzira na svu nesreću, Kembridž je Bajronu pružio ono što je kasnije nazvao „možda najsrećnijim danima u mom životu“. To mu je takođe omogućilo nova poznanstva, uključujući ono sa studentom po imenu Džon Kam Hobhaus, koji će mu postati doživotni prijatelj; sa mladim horistom Džonom Edlstonom, sa kojim je Bajron zamišljao „nasilnu, iako čistu ljubav i strast”; i tu je zloglasni medved – Bajronovo rundavo sredstvo kojim je vukao za nos vlasti, koje su zabranile držanje pasa. Ali on je iskreno voleo životinje, a medved je bio početak njegovog bestijarija. Godinama kasnije, Persi Biš Šeli otišao je kod Bajrona u Ravenu i na stepenicama susreo „pet paunova, dva zamorca i egipatskog ždrala“.

Na Kembridžu, Bajron nije pohađao predavanja, koliko znamo. Pa ipak, uprkos zahtevnoj raspusnosti, pisao je. Za njega poezija nije bila izolacijska umetnost; više zapaljiva nego eterična, morala je da se održi među suprotstavljenim željama, od kojih bi svaka mogla da ga sagori. Trik je bio da se uhvati i da se zapali kada se za to ukaže prilika, kako je objasnio Tomasu Muru:

Nikako ne mogu da nateram ljude da shvate da je poezija izraz razbuktale strasti i da ne postoji život u strasti kao što ne postoji neprekidni zemljotres ili beskonačna groznica. Osim toga, ko bi se ikada obrijao u takvom stanju?

Do trenutka kada je Bajron napustio univerzitet, stvorio je ne manje od tri toma stihova, od kojih su dva privatno štampana. Treći, rečito nazvan Sati dokolice (Hours of Idleness), dobila je recenziju koja je toliko razbesnela Bajrona da se njegov odgovor na nju pretvorio u zasebnu knjigu Engleski bardovi i škotski recenzenti (English Bards and Scotch Reviewers), koja je prouzrokovala napad na njegove savremenike i hvalu za Aleksandra Poupa, preminulog šezdeset pet godina ranije. U znak poštovanja prema Poupu, Bajron je izrazio svoj spleen u herojskim distisima:

Ali sada, tako bešćutan odrastao, tako izmenjen još od mladosti,
Naučio sam da mislim i strogo govorim istinu;

Fora je u tome što je Bajron imao dvadeset i jednu godinu kada je ovo objavljeno. Kada je postao punoletan, mogao je da zauzme svoje mesto u Domu lordova. Do tada je boravio u Londonu, „zakopan u ponoru senzualnosti“, kako je priznao, iz kojeg je postojao samo jedan pouzdan beg. Tako je krenuo u junu 1809. zajedno sa Hobhausom za Portugal. Novo oksfordsko izdanje, uvek dosledno svojoj dužnosti, počastiće nas pesnikovom iskrenom stancom, sa njegovim strofama ukočenim od čežnje. („I ja ću preći belu penu, / I potražiću tuđi dom“ i „Idem — ali kud god da pobegnem / Niko neće pustiti suzu za mene.“) Nezabavno. Ono što urednici izostavljaju, a što nam daje mnogo puniju sliku o umirućem Bajronu, jeste oproštajno pismo koje je poslao prijatelju Frensisu Hodžsonu. Zamislite da ovo primite poštom:

Sada smo stigli do nje, gle! kapetan
Galant Kid komanduje posadom
Putnici su sada na svojim ležajevima
Neki da gunđaju, neki da bljuju,
Hejdej! zoveš li ti to kabinom?
Zašto jedva tri kvadratne stope
Nije dovoljno da se stavi kraljica Mab unutra,
Koga đavola tamo može utočiti?
Ko, gospodine? dosta
Plemića dvadeset
Odmah je napunilo brod
Jesu li — Isuse!
Kako nas stiskaš
Bože, još uvek su to činili,
Onda bih pobegao od vrućine i reketa
na dobrom brodu, Lisabonski paket.

Ako želite da pratite putanju Bajronovog života, potrebna vam je mapa. Ovo je njegova prva grupa putešestvija: Lisabon, Sevilja, Kadiz, Gibraltar, Malta, Albanija, Misolongi (petnaest godina pre nego što je tamo umro), Atina, Konstantinopolj, Atina ponovo, i nazad u Englesku. Pet godina u Londonu i okolini, toliko prepunih incidenata da bi drugom čoveku popunili ceo život. Konačni oproštaj od rodne zemlje, 1816. Brisel, Vaterlo i vila na Ženevskom jezeru. Venecija, Rim, Venecija još jednom, ovog puta dubinski proučena. Ravena, Bolonja, Piza, Đenova i Grčka. Ukrcavanje za podzemni svet.

A spisak onih koji su sudelovali! U inostranstvu je bio jedan tinejdžer koji je Bajrona podučavao italijanski — „Ja sam njegov ’Padrone‘ i njegov ’amico‘ i Bog zna još mimo toga“, rekao je Bajron – i Grk sa „loknama od ambrozije koje visi niz njegova ljupka leđa“. (Jasna nit biseksualnosti provlači se kroz Bajronovu karijeru.) U Engleskoj je postojala lejdi Kerolajn Lemb, sa kojom je Bajron imao slabo skrivanu aferu, a čiji je muž kasnije, kao lord Melburn, postao premijer. Bajron je takođe uživao u epistolarnoj bliskosti sa Karolininom svekrvom, koja je bila daleko diskretnija; 1815, nakratko i katastrofalno, oženio se nećakinjom ove potonje, Anabelom Milbank. Jedan od uzroka bračnog razlaza bila je Anabelina osnovana sumnja da je Bajron imao seksualne odnose sa sopstvenom polusestrom, Augustom, čija je treća ćerka možda bila njegova. Ako je tako, sledio je primer svog oca, Ludog Džeka, koji je opštio sa svojom sestrom. Fiona Makarti primećuje da se incesti „gomilaju u porodicama“. Bez šale.

Za svakoga ko voli da intimne muke iz davnih dana budu raspakovane i razjašnjene kao da su aktuelne teme, Makarti je vodič za vas. U vezi sa time što se Bajron razdvojio od Anabele, na primer, Štaufer mudro sugeriše da je „potpuni narativ nespoznatljiv, možda kao što bi bio kod bilo koje veze koju toliko mnogo uključenih strana stavlja pod tako intenzivnu kontrolu“. Tomas Mur aludira na „neko nejasno nagovešteno priznanje nedefinisanih užasa“. Mekarti, međutim, odbacuje nejasnost:

Da je skandal bio samo to što mu se brak raspao, Bajron bi, da je tako odlučio, mogao da savlada oluju. Incest kao dodatni element i još kritičnije sodomija, ono su što je njegov odlazak učinilo neizbežnim.

Bajron je, sa svoje strane, zauzeo staložen pristup glasinama. „Da su istinite, ja bih bio nepodesan za Englesku, kao što je lažna Engleska nepodobna za mene“, zapisao je. Naglavce upadamo u Bajronov problem – to nije pitanje šta je s kime radio ili je mogao raditi i kada, već nemilosrdan način na koji su, tokom njegovog života i nakon njega, ono što biste mogli nazvati višim tračevima zgrabili Bajrona svojim kandžama. U tom procesu on je istovremeno bio idealizovan i omalovažavan. Moglo bi se reći da ovaj postupak čeka sve velike pesnike; osuđeni su da se o njima više priča nego čita, a, čak i kada se čitaju, poezija se raščlanjuje kao kodirana transkripcija života. Bajron, međutim, ostaje najekstremniji slučaj. Ljudi koji se nikada nisu susreli ni sa jednim njegovim stihom će verovatno znati da citiraju kritiku Kerolajn Lemb na njegov račun („lud – loš – opasno ga je poznavati“), i, kao i Makijaveli, on je imao tu uznemiravajuću čast da dobije svoj pridev. Guglajte reč „Byronic” i pri vrhu će se ovo pojaviti: „mameće mračno, misteriozno i ćudljivo”. Đavo da ga nosi!

Ali Bajron je bio Bayronic. Za jednu vinovnicu, ledi Mildmej, kaže se da je osetila punu snagu toga:

Jednom, kada joj se obratio na vratima, njeno srce je zakucalo tako snažno da je jedva mogla da mu odgovori. Rekla je da ono što je izazvalo takav efekat na nju nije samo njeno strahopoštovanje prema njegovim velikim talentima, već i posebna vrsta nekog pogleda kroz polu spuštene kapke koji je imao.

Zatim, tu je bila ledi Fokland, udovica jednog prijatelja. „Ne nudim vam srce bez ljubavi, već srce u kome svaki otkucaj kuca u skladu sa vašim sopstvenim“, napisala je Bajronu 1812, nakon što je Putovanje Čajlda Harolda, njegov prvi hit, bio odštampan. „Jednog jutra sam se probudio i shvatio da sam poznat“, priseća se on, a ta slava je, čini se, ubrzala nastanak pisama obažavalaca. Da biste osetili damar, nije bilo potrebe da budete dama, pa čak ni da upoznate pesnika uživo. Njegovo prisustvo na papiru bilo je sasvim dovoljno, kao što pokazuju izlivi jednog drugog čitaoca: „Gospodine, upravo sam završio sa pregledom vaših nesravnjivih dela — impuls zahvalnosti, a podjednako neizdrživ, tera me da priznam da je vaše pero prizvalo najizvrsnija osećanja koja sam ikada doživeo.”

Istina, veliki deo Bajronove rane poezije – uključujući Putovanje Čajlda Harolda, sa svojim protagonistom koji luta Evropom, gonjen neprekidnim podstrekivanjem nezadovoljene čežnje – ostavlja čoveka da se pita oko čega se digla tolika prašina. “Korsar”, burna priča o piratima, prodata je u deset hiljada primeraka na dan objavljivanja, 1814. („Pročitala sam “Korsar”, popravila podsuknju i nemam šta drugo da radim“, napisala je Džejn Ostin u jednom pismu.) Marej je rekao da je svaki čovek na ulici ili pročitao ili čuo za nju. Kako to? Autobiografski elementi su pomogli, svakako. Činjenica da je Bajron bio poznat po tome što je otišao daleko igrala je na kartu mondenske žudnje za „egzotikom“, a on je, zauzvrat, pristao na to, pozirajući za sliku „Portret plemića u albanskoj odeći“.

Za savremeni senzibilitet, „Korsar“ pruža težak dašak orijentalizma:

    U Koronovom zalivu pluta mnogo galija,
    Kroz Koronove letve lampe svetle,
Jer Seid, Paša, večeras pravi gozbu:

Čitanje ovoga sada je kao da stojite ispred bogato kolorisanog i šljašteće nalakiranog starog ulja na platnu. Dakle, u eri masovnog turizma, kada možemo da pogledamo Koron (sada Koroni, u južnoj Grčkoj) na Instagramu, i kada slavne ličnosti – koncept koji je Bajron, kao i mnogi drugi, stvorio – izazivaju pomamu, ali gube lični sjaj, kako možemo prizvati šokantnost bajronizma? Savetovao bih da se njegovi koraci prate unazad ne do stihova, već do njegovih pisama i dnevnika, gde čuda zauvek prestaju da bi se napravio prostor za antiklimaks. Hrabri Lord nikada nije više svoj nego kada juriša u šumu crtica, kao u ovim švajcarskim zapisima iz 1816:

Stigao do Grindenvalda – večerao – ponovo osedlao konja i odjahao do višeg glečera – sumrak – ali jasan – veoma fin glečer – kao zaleđeni uragan – svetlost zvezda – prelepa – ali đavolska staza – nema veze – bezbedno stigao – malo sevanja – ali ceo dan fin po pitanju vremena – kao dan kada je raj napravljen.  – Prošao čitave šume sasušenih borova – svi sasušeni – debla ogoljena i bez kore – beživotne grane – nastale nakon samo jedne zime – njihov izgled me je podsetio na mene i moju porodicu.

Kao alternativa tome, sedite i pročitajte Don Žuana. Imam ga u starom mekom povezu u Pingvinovom izdanju koje se može ubaciti u džep kaputa, nositi okolo i progutati kao roman iz XIX veka. Što, na mnogo načina, on i jeste.

U septembru 1818. Bajron je Muru pisao o svom novom poduhvatu: „Zove se Don Žuan i trebalo bi da bude pomalo prikriveno razuzdan u vezi sa svim stvarima. Ali sumnjam da nije možda – barem kako za sada napreduje – suviše slobodno za ove veoma skromne dane. Međutim, izvešću eksperiment, anonimno, a ako ne uspe, biće prekinut.” Može se reći da ga je nastavio, iskoristivši slobodu da u pesmu nagura skoro sve što mu padne na pamet: brodolom, kanibalizam, jastoga, oblačenje u odeću suprotnog pola, besne psovke vojvode od Velingtona. U smislu nivoa smucanja po svetu, Don Huan čini da Čajld Harold izgleda kao da je nepokretan, a Bajron, kao pripovedač, neprestano prekida njegovu priču i vraća se u red: „Živela, muzo! itd.“, ili „Ali, skrećem sa teme“.

Sve u svemu, rezultat je najkonverzativniji ep ikada napisan, i svakako jedini sa punch line-om. Tolika je njegova šekspirovska gabaritnost da Bajron uspeva da upotrebi i talog sopstvenog iskustva. Njegovi biografi su možda zaokupljeni netrpeljivošću koja je preplavljivala njega i Anabelu, ali Don Žuan iz cele katastrofe izvlači jednu svetlucavu frazu („taj moralni kentaur, muškarac i žena“) i predlaže ovo:

    Brak iz ljubavi, kao sirće iz vina…
    Tužno, kiselo, trezveno piće – s vremenom
Pretvara se od visokog nebeskog ukusa
U veoma kućevnu aromu domaćinstva.

Zapazite kako drugi red zahteva od nas, posebno ako čitamo naglas, da usporimo i da se sladimo žalobnošću. Stranice koje slede su prepune sličnih sažetaka, previše promišljenih da bi bili gegovi, previše lagani za sentencioznost: „Misliš, da je Laura bila Petrarkina žena, / da bi ceo život pisao sonete?“ Ili: „Žene u odsustvu svojih muževa postaju suptilnije / a ćerke ponekad beže sa batlerom.

Šta se dešava ovde? Pesma, kako kaže njen tvorac, „ono što je nekada bilo romantično pretvara u burlesku“, sustižući brbljiv i šaljiv ton koji od samog početka pokreće Bajronova pisma. Ali kako je, tačno, uspeo da pređe sa ovoga, iz Putovanja Čajlda Harolda, 1816:

    Ko nije voleo, ovde bi stekao taj nauk,
    I svoje srce ispunio duhom; onaj ko poznaje
tu nežnu misteriju, voleće više,
Jer ovde se ljubav povlači, gde su ga sujetne muške muke,
I otpad sveta, oterale daleko od njih,
Jer njegova je priroda da napreduje ili mre.
On ne stoji mirno, već ili propada, ili raste
U bezgranični blagoslov, koji se može nadmetati
Sa besmrtnim svetlima, u svojoj večnosti!

— na ovo, iz Don Žuana, samo tri godine kasnije?

     U ovakvim mislima može se uočiti prava mudrost
    Čežnje uzvišene, a težnje visoke,
Sa čime se neki rađaju, ali većina uči
Da se ​​muči, ne znajući zašto:
„Bilo je čudno da neko tako mlad mori
Svoj mozak onime što nebesa čine;
Ako mislite da je ovo bila filozofija,
Ne mogu da ne pomislim kako je pubertet pripomogao.

Jedan odgovor je tehnički. Prvi odlomak je spenserovska strofa, duga je devet stihova, a drugi je aleksandrinac – sastoji se od šest stopa i stoga je metrički za stopu duži od jambskih pentametara koji mu prethode. Efekat je da se marširanje stihova razvuče i da se primeni smirenje ili uzlet. Nasuprot tome, Don Žuan je, osim nekoliko interludija, u ottava rimi: osam stihova jednake dužine, zaokruženih zvučnim udarom. Manje-više često, udar je podvučen, sasecajući krutost u korenu. Bajron smišlja rime sa lukavstvom i iskrenošću koje su posebno dizajnirane da potresu: „mučenici dlakavi“ / „Devica Marija“, „uskrsnuće“ / „seciranje“, „gubitak nje“ / „filozof“ ili sjajno nestašni „intelektualac“ / „sve vas je kokoška kljuvala“. I Čajld Harold i Don Žuan su nemirne lutalice, ali samo ovaj drugi inspiriše Bajrona da ispusti ovu masnu uvredu: „Ali kažem da su Turci mnogo pogrešili, / jer su mrzeli svinje, a hteli su da spasu svoju slaninu.”

Tu i tamo, Don Žuan pređe granicu. Niko nikada nije bio veći kavaljer od Bajrona kada je naglavce upao u metež žudnje, i na listovima papira i na zgužvanoj postelji, a jednako je iskren i kada se suočava sa čistom gadošću borbe – „umetost prosipanja mozga i rezanja dušnika“, kako kaže u Don Žuanu. Njegovi izveštaji o klanju, koje su Rusi izvršili protiv Turaka, u osmom pevanju, graniče se sa tolstojevskim: „Kližući do kolena u nedavno zaleđenom blatu, / Sada odmrznuto u močvaru ljudske krvi.” Upravo kada pomeša rat i seks, nevolje se rađaju: „Ali šest starih devojaka, svaka od sedamdeset godina, / Sve su odbacili različiti Grenadiri.”

To je nečuveno, sada više nego ikad, a čak i etički najrelaksiraniji čitalac će se osećati kao da bi da zaulari pesnika i uzvikne: „Polako, vaše lordstvo, to nije smešno.” Ali poenta je gnev. Bajron istražuje rasulo i pljačku, i strašnu lakoću sa kojom se zakoni građanskog društva, poput poštovanja starijih, bacaju u zapećak. Rima je kao par klešta, štipa nas da bismo se trznuli. Bajron je satiričar jednakih mogućnosti, koji odbija da pusti dok ne pristanemo da preispitamo sopstvene predrasude u potrazi za manama: „Hrišćani su spalili jedni druge, prilično ubeđeni / Da bi svi apostoli učinili baš to što su oni učinili.” Sam Bog zna da je to istina.

U pismu Mareju, Bajron je Don Žuana nazvao „Doni Džoni“. To je kao da Tolstoj kaže da „Eni Keri” lepo napreduje, ili Šekspir koji mrmlja o „Toniju i Kleo“ u zadnjem delu taverne. Ono što je omogućilo da takva nehajnost cveta, rekao bih, nije bio samo italijanski model ottava rime, već i sama Italija – Venecija, pre svega, gde se Bajron razulario. „Ono što ljudi nazivaju galantnošću, a bogovi preljubom, / mnogo je češće tamo gde je klima vrela“, napisao je on, a retko kada je veza između kupleta i kupleraja bila demonstrirana sa tako uzbunjujućom snagom. U jednom tipičnom pismu za njega, Bajron pominje skorašnju poznanicu i dodaje: „jebao je dvaput dnevno poslednjih šest dana — danas je sedmi — ali ne računajući sabat — jer se sastajemo u ponoć kod njenog Millinera.—“ Kako bi balansirao sa knjigama, on takođe provodi vreme na ostrvu San Lazaro, u zajednici monaha, učeći jermenski. „Moj um je želeo nešto krševito da se o njega razbije“, objašnjava on.

Ali Venecija je bila više od skupine izazova. Za Bajrona, kao i za generacije njegovih nemirnih obožavalaca, to je bio grad predstave. Jedna reč ili delo uvek su mogli da zamaskira drugu, a vode su davale i sportsku šansu (preplivao je lagunu od Lida do Kanala Grande) i talasastu pretnju raspada. Sve bi se, na kraju, istopilo. Otuda njegova novootkrivena sposobnost, u Don Žuanu, da se uzdrži od svoje reputacije, borilačkog trijumfa, zaveta besmrtne strasti i drugih oslonaca romantične slave, i da se zavitlava s njima kao sa igračkama:

    Dakle – dakle, svet se mora okrenuti oko svoje ose,
    I čitavo čovečanstvo se okreće s njim, glava ili pismo,
I živi i mre, vodi ljubav i plaća svoje poreze,
I dok se vetar menja, on pomeri naša jedra;
Kralj nam zapoveda, a doktor nas vara,
Sveštenik naređuje, i tako naš život izdiše,
Malo daha, ljubavi, vina, ambicije, slave,
Borbe, odanosti, prašine, – možda ime.

Ime Bajrona je dugo vremena zvonilo kao zvono. Kada je čuo vest o njegovoj smrti, tinejdžer Tenison je uklesao reči „Bajron je mrtav“ u stenu. „Neka moje telo ne bude iscepkano ili poslato u Englesku“, naredio je Bajron, a to naređenje se odmah nije ispoštovalo. Mnogi ljudi su želeli deo njega. Pluća i grkljan su mu izvađeni, stavljeni u urnu i čuvani u Misolongiju. Ostatak je poslat brodom nazad u London, gde je bio izložen u otvorenom kovčegu pre nego što su ga odneli u crkvu u blizini Njustedske opatije da ga sahrane. (Pesnički kutak, u Vestminsterskoj opatiji, nije bio opcija: dekan je odbio da prihvati tako blasfemičnog besprizornika.) Bajronovi drugovi plemići, uglavnom, nisu se udostojili da ga javno ožale. Tomas Mur je, umesto toga, primetio „buntovničku radoznalost rulje“ sa „nekoliko uglednih osoba u toj gomili“.

Bajron bi se obradovao takvoj ironiji: plavoj krvi koju poštuju obični ljudi. U izvesnom smislu, to nije bilo neočekivano. Njegova čitalačka publika je već bila uvećana primamljivo skandaloznom aurom Don Žuana. (Video sam police sa jeftinim izdanjima iz tog perioda, mnoga od njih su piratska, a neka nisu veća od kutije cigareta.) Još 1916. godine, u Portretu umetnika u mladosti, Džojsovog junaka prebiju školski drugari zbog podržavanja Bajrona, koji je za napadače „samo pesnik za neobrazovane ljude“. Činjenica je da se Bajron zauzeo za potlačene. Njegov prvi govor u Domu lordova, 1812. godine, i dalje je jasan poziv: uzbudljiva odbrana Ludita, koji su razbili mašine kako ne bi uzimale njihove poslove i koji su bili suočeni sa smrtnom kaznom. U Grčkoj, takođe, nije zaboravljena Bajronova vera u samoopredeljenje zemlje – „Sanjao sam da bi Grčka još uvek mogla da bude slobodna“. Povodom dvestogodišnjice njegove smrti, grčki ambasador u Ujedinjenom Kraljevstvu položiće venac na Bajronovu statuu u Triniti koledžu.

Bajron filohelen je samo jedan Bajron među mnogima. Šepajući dečak, vragolan sa medvedom, prostak sa čudnim pogledom, Londonac, libertinac, potencijalni oslobodilac: birajte. Iako je Bajron sebe definisao kao „slomljenog Dendija“, i uprkos portretima koji ga prikazuju kako je nadmeno zlovoljan, njegov odani prijatelj sa Kembridža Hobhaus gajio je topliju sliku o njemu. Od svih Bajronovih osobenosti, Hobhaus je napisao, „njegov smeh je ono čega se najviše sećam.” Svako ko veruje da radikalna politika, kako bi ostvarila maksimalan efekat, mora da bude stroga i bez humora, treba da konsultuje Bajrona. On bi navijao za naše progresivne ciljeve, ali bi nas posramio ako ne progovorimo.

Šta, ako išta, povezuje sve ove Bajrone zajedno? Zašto se on ne raspada u našim rukama? Možda zato što njegov apetit za životom, iako zarazan, nije nezasitan; on i njegove najupečatljivije pesme su svesni načina na koje se naša glad može utažiti. Veoma malo stvari je važno, koliko god mi volimo da se pretvaramo da jesu: „Kada se od života oduzme detinjstvo (što je vegetiranje), — spavanje, jedenje i gutanje — zakopčavanje i otkopčavanje — koliko ostaje od istinskog bitisanja? Leto jednog puha“. Melanholija i neuspeh su deo dogovora, a postoji nešto duboko komično što nastaje uprkos pritisku. Kako je napisao, završavajući pismo jednom prijatelju:

Laku noć—ili, bolje reći, dobro jutro. Četiri je, a zora blista nad Velikim kanalom i diže senke (unshadow) sa Rialta.

Smatram da je nemoguće ne oduševiti se tim sveže iskovanim glagolom i njegovim obećanjem o danu koji jedva čeka da bude potrošen ili protraćen, kako nalažu bogatstvo i ćudljivost. Bajron nije bio zadovoljna duša, ali njegovo nezadovoljstvo govori o jednom poglavlju civilizacije. Neka se još jednom dignu senke sa njega.

Tekst: Anthony Lane

[1] Prevod preuzet iz Don Žuan, Sumatra izdavaštvo, Beograd, 2021, prevela: Okica Gluščević.

Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Bajron, Glif, Grčka, Književnost