Vodič kroz simfonije: Bruknerova Osma

Osma simfonija Antona Bruknera poslednja je koju je dovršio. Nikada nije doživeo da završi svoju Devetu (mada je došao mučno blizu završetka finala, muzike koja se još uvek sramotno malo čuje u koncertnim halama), pa je Osma završetak njegovog simfonijskog putovanja. I to kakav završetak! Sam Brukner je, kada je završio džinovsko, razotkrivajuće finale dela, rekao: „Aliluja!…Ovo finale je najznačajniji stav u mom životu“. Teme iz svih ogromnih stavova dela čuju se zajedno na kraju simfonije, u trenutku koji izgara onim što Robert Simpsons naziva „plamenom smirenosti“. Ono je krajnja je tačka simfonijskog putovanja od 75 minuta (pa i do 100 minuta, ako ste dirigent Serđu Čelibidake…) i jedno je od egzistencijalno najuzbudljivih iskustava koja je neka simfonija uopšte proizvela. Bruknerovo dostignuće je da, kada stignete dotle, osetite da je celokupno iskustvo dela sadržano i preobraženo u ovom krunskom skupljanju simfonijskog prostora i vremena i da su uzvišena tama dela – poput zastrašujućih ponora disonance u prvom stavu, vrsta muzike koju je dirigent Vilhelm Furtvangler opisao kao Bruknerovu „bitku demona“ – i njena podjednako transcendentna svetlost, poput vrhunca sporog stava, istovremeno opravdane i poražene pukom veličanstvenošću ove muzike koja oduzima dah, poslednjom simfonijskom kodom koju će Brukner ikada sastaviti.

 

 

Ali Bruknerovo putovanje do prvog izvođenja dela, Bečke filharmonije 1892. godine, bilo je onoliko mučno koliko je ta muzika (ponekad) spokojna. Završio je prvu verziju dela 1887. godine i poslao ga dirigentu Hermanu Leviju, svom “umetničkom ocu”, koji je već izveo Sedmu simfoniju sa ogromnim uspehom u Minhenu. Levi je odbacio komad, rekavši da je u osnovi neizvodljiv; Brukner je bio povređen, ali se vratio komadu kako bi ga efektivno prekomponovao u narednih nekoliko godina. I umesto slabašnog naivčine koji nikada nije preboleo kritike drugih – kako se ponekad opisuje Brukner – njegova revizija predstavlja mnogo dublji čin prekomponovanja nego puki odgovor na Levijeve zamerke. Prvi stav završavao se 1887. godine durskim trijumfom; godine 1892. publika je umesto toga čula muziku koja se u pustoši molskog ključa utišava ponavljajućim, iscrpljenim, samrtnim zveketom viola. I sam Brukner je pisao o ovom trenutku očaja, što je jedini put u njegovom životu da je komponovao prvi stav simfonije koji se ne završava moćnom fortissimo fanfarom: „tako je to kad je čovek na samrtnoj postelji, a nasuprot njega visi sat koji, dok se njegov život bliži kraju, neprestano kuca: tik, tak, tik, tak “. Ostali stavovi su takođe suptilno, ali dubinski rekalibrisani; efekat je intenziviranje i izoštravanje fokusa Bruknerovih muzičkih ideja.

Dakle, sve je trebalo da bude spremno za najveću noć njegovog života na premijeri. I mada je Muzikferajn bio pun najuticajnijih ljudi tog vremena, uključujući Johanesa Bramsa, Huga Volfa i Johana Štrausa, i sa Bruknerovim pristalicama u punoj snazi, tu su bili i kritičari. Brams je Bruknerova dela smatrao „simfonijskim udavima“, a kritičar Eduard Hanslik – koji je otišao pre finala simfonije – nezadovoljno je napisao: „Kroz svaki od četiri stava, posebno prvi i treći, provejavaju neki zanimljivi delovi, blesci genijalnosti – samo kad ne bi bilo onog ostalog! Nije nemoguće da budućnost pripada ovom stilu košmarnog mamurluka – budućnost kojoj dakle ne zavidimo! ” Dobro što nije ostao do kraja, pomislio je Brukner; samo bi postao „još besniji“.

 

 

Danas bi Bruknerova Osma i dalje trebalo da je kontroverzna. Ovo je komad koji pokušava nešto tako neobično da, ako niste spremni da susretnete njegove izražajne demone ili da budete šokirani i zadivljeni mestima na koja vas vodi Bruknerova mašta, onda ćete propustii osnovno iskustvo simfonije. Ako Bruknera doživljavate samo kao tvorca simfonijskih katedrala svesnog – ili bezumnog, prema ukusu – duhovnog promišljanja, koji poput džinovskog zidara barata ogromnim delovima muzičkog materijala sa neumoljivim, monumentalnim savršenstvom, tada nećete čuti duboko uznemirujuću dramu onoga što on zaista čini. Ta uznemirujuća tama čuje se na samom početku ove simfonije. Umesto da krene na putovanje na kojem je ishod siguran, u kojem je sve na mestu koje mu pripada u simfonijskom, tonskom i strukturnom univerzumu, Brukner gradi svoje najveće simfonijsko zdanje na muzičkom živom pesku. Osma započinje nestabilnim drhtajem polutona viola, violončela i basova, koji se pretvara u zmijsku, tragajuću, hromatsku kolekciju fragmenata. To nije toliko tema koliko serija atomskih muzičkih istraživanja, i to sve u pogrešnom ključu. Ovo je simfonija ‘u’ c-molu, a ipak u ranim fazama prvog stava, taj ključ više potvrđuje koliko ga Brukner izbegava umesto koliko ga naseljava. Možete da opišete razvitak celog ovog uvodnog stava u vidu sonatnih oblika i druge i treće teme i ostalog specifičnog žargona simfonijskog pravilnika, ali to jedva da se odnosi na iskustvo življenja u ovoj muzici, koje ćete osetiti kada je čujete. Postoji poeban trenutak koji treba da osluškujete: kataklizma u središtu stava koja rezultira jednim od najispraznijih, najpustijih muzičkih pejzaža koje je Brukner ili bilo ko drugi ikad stvorio: jedna flauta koja nekako preživi napad da bi odsvirala ono što preostaje od celog orkestra, nad odzvanjajućim pogrebnim tetovažama truba i hromatskim uzdasima basova.

Sav ovaj intenzitet poziva na potragu za smislom. Bruknerova muzika je otvorena za našu maštu, a čak je i on sam predložio moguće interpretacije simfonije. U pismu dirigentu Feliksu Vajngartneru, rekao je da je skerco, koji je na drugačijem mestu u ovoj simfoniji (prvi put Brukner postavlja skerco pre usporenog stava u simfoniji), portret figure “Nemca Mihaela”, bukolskog pastira iz nemačke narodne tradicije. Somnolentni, blistavi, harfom ovenčani deo skerca prikazuje Mihaela kako sanja, kaže Brukner.

 

 

Otvaranje finala inspirisano je Kozacima, jer su Rusi nedavno posetili austrijskog cara, kome je posvećena Osma; ovaj stav takođe sadrži „marš smrti, a zatim (limeni) preobražaj. Brukner ne govori o sporom stavu, ali adađo, treći stav, jeste ogromno, velikodušno srce simfonije; utešan, drhtav san u D-duru, čiji je početak najbliže što je Brukner ikada prišao evokaciji erotskog; ipak se to telesno iskustvo transformiše u zaslepljujuće blistavi vrhunac koji kao da govori u ime univerzuma, a ne pukih zasebnih pojava.

Ili sam to možda samo ja: odlučićete sami, jer moć ovog dela ne može biti ograničena nijednom pojedinačnom interpretacijom, bilo da su to Bruknerove reči ili vizija koju određeni dirigent ima o ovoj simfoniji. Ali dok slušate to zastrašujuće, a intimno, vizionarsko, ali koherentno finale – čiju dramu opet ne mogu da objasne grube fioke muzičkih pravila i propisa; umesto toga, njegova „forma“ je fenomenološka, nešto što jednostavno morate da iskusite – mislim da bi trebalo da čujete mrak jednako kao i „blistavu smirenost“ kode. U svojem prihvatanju sumnje, tame i očaja ova simfonija postiže svoju pravu slavu. Bruknerova Osma čin je ogromne empatične utehe, jer se ne plaši suočavanja i prepoznavanja uzvišenog terora i tame, kao i svetlosti. Baš kao i on kada je napisao delo, i vi treba da se osećate angažovano u toj „bici demona“ dok je slušate. Uživajte – ako je to prava reč!

 

 

Pet ključnih snimaka

Herbert fon Karajan / Bečka filharmonija: blistav i sjajan, ali i raskošno zastrašujuć.

Vilhelm Furtvengler / Bečka filharmonija: protejska, neprestano promenljiva, simfonijska rastopljena lava. Brukner kao demonska inspiracija umesto kosmičke utehe.

Štatskapele Drezden / Eugen Johum: Johumova idiosinkratska interpretacija, sa nepokajničko brzim prvim stavom, daje jedinstven oblik njegovom izvođenju.

Minhenska filharmonija / Sergđu Čelibidake: na prvi pogled, glečerske brzine Čelibidakea su granična ludost – samo spori stav traje više od 35 minuta! Ali postoji li izvođenje zbog kojeg se osećate da se prostor i vreme rastvaraju jedno u drugom u kodi finala toliko kao ovde? Držite se toga i vidite kako vam se čini.

Georg Tintnter / Nacionalni simfonijski orkestar Irske (verzija iz 1887. godine): Tintner pruža argumente za originalnu koncepciju Osme: nije toliko u pitanju druga verzija koliko druga simfonija.

Piše: Tom Servis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments