Toliko je simfonijskog razmišljanja s kraja 19. veka povezano sa činjenjem toliko toga istovremeno, kroz gustinu strukture i motiva, harmonije i kontrapunkta, da neke od najočiglednijih, ali najtežih stvari koje je moguće postići u muzici mogu da se prenebregnu u složenom simfonijskom vrtlogu ideja i tehničkih detalja. Govorim o umetnosti pisanja melodija: ne bilo kakvih melodija, već komponovanju cele simfonije koja obiluje melodijama koje gađaju pravo u muzičke zone zadovoljstva svakog slušaoca, ali koje takođe mogu nositi i stvoriti čitavo simfonijsko zdanje.

Sve je ovo najava za ovonedeljnu, Osmu simfoniju Antonina Dvoržaka. Neću predstavljati Dvoržaka kao nekog zemaljskog boema koji je u dodiru sa svojim korenima na način na koji ti uštogljeni Nemci i austro-germanofili nikada ne bi mogli biti: Dvoržak Osmu, komponovanu 1889. godine, ne bi mogao ni da zamisli bez Betovena i Bramsa kao uzora i katalizatora. Ipak, Dvoržak je imao dar koji nijedan od njegovih simfonijskih prethodnika nije posedovao na isti način – mogao da komponuje naizgled beskrajnu bujicu nezaboravnih melodija, a mogao je i da ih kristalno jasno orkestrira. Štaviše, u Osmoj simfoniji našao je načina da ispolji svoju izuzetnu melodijsku nadarenost, istovremeno stvarajući samo njemu svojstven simfonijski diskurs.

Ali, uz sve njene prednosti, ova simfonija je, istini za volju, takođe popularan, pa čak i populistički izbor dela koje prikriva sjaj svoje konstrukcije jer su njeni izražajni efekti tako potpuno, uzbudljivo direktni, od čudesnog, melanholičnog valcera trećeg stava do samouverene melodije koja pokreće finale. Ali jedno ne ide bez drugog, neposrednost bez arhitekture: Dvoržakova umetnost je umetnost koja se skriva, i koja je privlačna na mnogo različitih nivoa, precizno i paradoksalno, zbog toga što je početni uticaj ove simfonije tako snažan i zato što je Dvoržak destilovao svoje melodijske darove u njihovu simfonijsku suštinu.

Činim ovaj tekst zamornijim od samog iskustva slušanja te možda najradosnije od svih simfonija s kraja 19. veka (ali ne možete imati istinsku radost bez osećaja mraka, koji ovo delo takođe sadrži). Pa počnimo, sa simfonijom u G-duru, kako piše „na kutiji”, koja zapravo počinje bolno izražajnim g-molom na violončelima i muzikom koja bi trebalo da bude Allegro con brio („sa žarom”), ali koji u celom svetu zvuči kao andante. Arpeđirana melodija flaute nalik na cvrkut signalizira pravi tempo i tonalitet stava, ali i dalje postoji osećaj uvoda u ovom delu simfonije, kao da nas Dvoržak samo zagreva za ono što sledi. Mogli biste ovo opisati kao do tad neviđenu eliziju vremena, tonaliteta i strukture u Dvoržakovoj muzici – što i jeste! – ali ona ima efekat neiznuđene prirodnosti. Sva ta muzika dolazi pre nego što pulsirajući, savršeno procenjeni krešendo ustupi mesto glavnoj temi stava na gudačkim instrumentima. Kažem „glavna tema”, ali ima ih mnogo u ovom prvom stavu! Dvoržak, umesto da spoji svoj melodijski materijal u neku pseudo-organsku smešu, radije daje svim svojim melodijama prostor da dišu, istovremeno osiguravajući da postoje sličnosti među njima kako bi nam ostale u ušima i mozgu. To važi i u mnogo većoj razmeri: na primer, glavna melodija varijacija u finalu zasnovana je na istom arpeđu u usponu kao i „ptičja pesma” flaute, koja јe takođe u vezi sa prvom melodijom koju čujete u trećem stavu, i jasno uporediva sa nekom od cvrkutave muzike drvenih duvačkih instrumenata u laganom stavu.

Najuzbudljiviji, najavanturističkiji trenutak prvog stava jeste na olujnom vrhuncu centralnog dela, koji takođe funkcioniše kao svojevrsni most do onoga što je bila druga tema ekspozicije. Ah, te etikete – druga tema, ekspozicija – kako su beskorisne (kao i uvek) u opisivanju iskustva slušanja ovog dela! Prvi stav se zaista sastoji iz dva dela, jer negde na trećini čujete ono što zvuči kao povratak početnoj muzici, a onda je ostatak alegra suštinski improvizacija na te teme, i završava se čudesno neotesanom kodom.

Lagani stav, koji je u c-molu, ali takođe sadrži i mnogo trijumfalne, fanfarom ukrašene muzike u duru, čujem kao neku vrstu ironičnog omaža posmrtnom maršu u c-molu iz Betovenove Eroike. Neke melodije i pokreti Dvoržakove simfonije slični su Betovenu, ali Dvoržak pretvara despotsku tragičnost svog betovenovskog uzora u nešto mnogo optimističnije. Fanfare bi takođe mogle proisticati iz tih čudnih militarističkih prekida u laganom stavu Betovenove Devete simfonije, ali Dvoržakova srčana i teškom mukom stečena radost pri kraju adađa njegovo je lično dostignuće. Teškom mukom stečena? Zasigurno: slušajte hromatsku tamu koju Dvoržak stvara u središtu stava, baš kada mislite da je muzika pronašla svoju pozitivnost i dursku čvrstinu; način na koji se violončela i konstrabasi utapaju u novu i opasnu tonalnu regiju, u koju ih dozivaju limeni i drveni duvački instrumenti – najjeziviji prikaz sumnje u čitavoj simfoniji.

Treći Allegreto stav čista je melanholična poslastica, a finale, počevši od tih snažnih fanfara (kako je istakao Dvoržakov zemljak, dirigent Rafael Kubelik, fanfare su u Bohemiji pozivi na ples, a ne na rat) podbada potencijalnu pompoznost violončela, koju zatim čujete, potmulim limenim instrumentima. Ovde kao da je istočnoevropski duvački orkestar odjednom preuzeo orkestar, što za mene sadrži najuzbudljiviji trenutak simfonije: veliki prodor trube, sada u pratnji čitavog orkestra, nakon nasilno čulne molske epizode. Nakon veličanstveno lirskog silaska posle ovog uzbuđenja, sam kraj simfonije je čista, nepomućena radost, sa muzikom koja preti da pobegne sama sa sobom i to toliko da se spotiče i završava u pogrešnoj jedinici takta.

Dvoržakova muzička energija nije samo ulila novi život u sopstvenu muziku, već je pokazala način da simfonija s kraja 19. veka bude duboka u svojim muzičkim implikacijama, ali i briljantna i neposredna u komunikativnoj moći, bez sve one tevtonske introvertnosti i zebnje. Ova simfonija je (oko) 35 minuta radosti koja čini život boljim.

Rafael Kubelik/Berlinska filharmonija: Kubelikova Osma je etalon: izražajna, uzbudljiva i neodoljiva.

Čarls Makeras/Philharmonia Orchestra: Nije najbrža snimljena Osma, ali je nekako među najživlje energičnim.

Herbert fon Karajan/Bečka filharmonija: Karajanovo izvođenje je glamurozno mišićavo, sa posebno raskošnim sporim stavom i nečuvenim, orgijastičnim finalom.

Čarls Manč/Bostonski simfonijski orkestar: Manč uživa u oštrini, jasnoći i komunikativnoj moći Dvoržakove simfonije.

Bruno Valter/Njujorška filharmonija: moje omiljeno izvođenje Osme: gipko, fleksibilno – i brzo!

Piše: Tom Servis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

Vodič kroz simfonije

  Antonin Dvoržak, D.O.M.I.N.E, Glif, klasična muzika, Vodič kroz simfonije