Vodič kroz simfonije – Priđite, priđite ovom cirkusu muzičkog značenja, nadrealnom karnevalu gde ništa nije baš onako kako izgleda, gde čudne muzičke mašine, pa čak i svetlucava muzička prodavnica igračaka postaju egzistencijalno putovanje u onostrano.

Dobrodošli u svet Petnaeste i poslednje simfonije Dmitrija Šostakoviča.

Komponovana 1971. godine za samo nekoliko nedelja, Petnaesta simfonija pripada periodu najmračnije muzike Šostakoviča. U tom trenutku on, kao već bolestan čovek, okreće svoja kompozitorska interesovanja ka unutra. Pitanja koja Petnaesta postavlja su neka od najdubljih koje je Šostakovič uopšte postavio: o granicama muzičkog izraza, o tome šta muzička individualnost i ličnost mogu biti i o očiglednoj nemogućnosti stvaranja simfonijske koherentnosti krajem XX veka.

Svaka tačka dela zahteva varijaciju istog jednostavnog, ali krajnje dubokog pitanja: šta sve to znači? O čemu je ta cvrkutava melodija na početku simfonije? Zašto Šostakovič citira Rosinijevog Viljema Tela u prvom stavu i Vagnerove Tristan i Izolda i Prsten Nibelunga u poslednjem stavu? Zašto se cela stvar završava kodom koja bi na površini mogla biti sećanje na detinjaste stvari, ali je mnogo verovatnije muzička transliteracija brujanja i zveckanja bolničkih mašina, bezlično zujanje i pištanje koji su mračna pratnja bolesti, propadanja i smrti u medicinskim ustanovama – zvuci sa kojima je Šostakovič već bio upoznat u ovoj fazi svog života? I zašto, pošto je Šostakovič sigurno znao da će ovo biti njegova poslednja simfonija dok ju je napisao, komad skrupulozno izbegava bilo kakav trag bombastičnosti i bučnosti njegovih ranijih simfonija?

Ali, krenimo od početka: ovo je jedina simfonija ikada napisana koja se otvara solom zvončića. Površina melodije flaute koja sledi je živahna i naoko vesela, poput nekoga ko zvižduće na ulici (mada verovatno nećete nehajno zviždati melodiju koja se vrti oko A-mola i As-dura). Čuje se čudna druga melodija u fagotu, čudno mehanički šablon kod žičanih instrumenata i neobično poznat ritam trube, a zatim Šostakovič citira Rosinijevu uvertiru Viljema Tela.

Čudno. Da, Šostakovič je postavio svojevrsni predodjek melodije Viljema Tela u nekim ritmovima koje smo čuli; ali kada trube odsviraju melodiju, to je šok. Znači, u pitanju je ironija? Ne baš, postoji istinska muzička veza, razlog što se to nalazi tu. Parodija? Opet, nije tako jednostavno; Šostakovič ovaj trenutak ne postavlja kao zasebnu vrstu diskursa od onoga što smo do sada čuli, ovaj citat nije pod navodnicima. I zapravo, uopšte ne mislim da je ovo citat: mislim na to da je efekat slušanja ove muzike u ovom trenutku simfonije tako potpuno udaljen od prvobitne funkcije, izraza i asocijacija Rosinijeve melodije da postaje zapravo potpuno drugačija stvar. Umesto zarazne operske vedrine, mi smo na mestu egzistencijalne simfonijske krize. Ako išta drugo, razdvajanje u značenju i kontekstu čujete još preciznije jer je obrazac tonova tako poznat. Ima smisla? Moguće da ne – ali u ovakve lavirinte vas vodi Šostakovičeva simfonija … (Čak ni sam Šostakovič nije mogao pravilno objasniti razlog citata u ovoj simfoniji: „Ni sam ne znam zašto su citati tu, ali nisam mogao, nisam mogao, a da ih ne uključim”, rekao je svom prijatelju Isaku Glikmanu vijugavom trostrugom negacijom.)

I to je trag dvostrukosti i dvosmislenosti cele ove simfonije. Atmosfera prvog stava može se opisati kao zaigrana, ali ako je to tačno, radnja se dešava na igralištu usred razorenog, ogoljelog pejzaža. Muzika je smeštena među ruševinama muzičkog značenja, okružena slomljenim krhotinama muzičke istorije i Šostakovičevim ličnim simfonijskim kanonom, izgorelim ostacima starih izvesnosti i zabluda.

Predstoje još tri stava: imamo dugačak spor stav koji se kreće između intimnosti i jedinstvenog trenutka vrhunca gigantizma simfonije, zatim kraći alegreto i izvanredan završni stav koji citira vagnerijanske ambleme tragedije i smrti, koji aludiraju na Rahmanjinove Simfonijske plesove i Sedmu simfoniju samog Šostakoviča, što stvara bizarnu muzičku teskobu žičanog meandriranja – i koja se završava na bolničkom odeljenju, zveckanjem udaraljki i šištanjem tih bolničkih mašina. Završni zvuci Šostakovičevog simfonijskog kanona su bez strasti, intimni i prazni. Oni su, što se orkestralne muzike tiče, najjeziviji tonovi od kojih kičmom prolaze žmarci. Pacijent na kraju dela je, s jedne strane, sam Šostakovič, i kao da se kompozitor pita na kraju svog života: o čemu se radi? Sav taj zvuk i bes, sve te simfonije, da li su svi oni samo vodili do ove šuplje, tutnjajuće praznine? Tako se na bolničko odeljenje smešta sam pojam simfonije.

Zbog svega ovoga mislim da je Šostakovičeva Petnaesta simfonija jedna od najdubljih i najpropročanskijih posleratnih simfonija. Završna misao: Dejvid Linč je napravio Plavi somot pod snažnim uticajem ove simfonije. To ima nadrealnog smisla …

Pet ključnih izvođenja:

Sirov, oštar nastup Valerija Gergijeva sa Simfonijskim orkestrom Marinskog teatra

Sjajno okarakterisan nastup Marisa Jansonsa sa Londonskom filharmonijom

Bernard Haitink i trezvena i dirljiva simfonijska hirurgija Koncertgebaua

Šostakovičev sin, Maksim, diriguje Petnaestu jedinstvenim i užarenim autoritetom sa Londonskim simfonijskim orkestrom

Vasilij Petrenko diriguje delom svog visoko cenjenog ciklusa Šostakovičevih simfonija sa Kraljevskim liverpulskim filharmonijskim orkestrom.

Naš dodatak: snimak izvođenja Haitinka sa simfonijskim orkestrom Koncertgebaua nalazi se i na Jutjubu, i jedan od komentara ispod videa koji glasi:

Srećom, na kraju poslednjeg stava Haitink drži ruke podignute da bi sprečio aplauz (Haitink nikada nije voleo aplauze, uvek mu je zbog njih bilo neprijatno). Međutim, kraj ove simfonije je o tome kako muzika nestaje u ništavilu, u materijalnom zveckanju sveta i konačno o tome kako kompozitor umire (Petnaesta je komponovana u bolnici). Na turneji sa Londonskim filharmonijskim orkestrom 1975. godine, Haitink se upoznao sa kompozitorom u Moskvi, nakon izvođenja simfonije br. 10. Kompozitor je imao još nekoliko meseci života. Može se zamisliti kako se Haitink toga priseća dok nekoliko trenutaka zahteva tišinu.

Piše: Tom Servis

“Gardijan” je svojevremeno objavio tekstove o pedeset najvećih i najvažnijih svetskih simfonija, kroz koje je ispričana priča o istoriji muzike i njenoj važnosti u našem svetu.

Prethodni nastavak

Izvor: Glif
Izvor: theguardian.com

Prevod: Milica Špadijer

  Dmitrij Šostakovič, Glif, klasična muzika, Muzika, Tom Servis, Vodič kroz simfonije