Vodič kroz simfonije – Vebernova simfonija opus 21

Simfonijski princip, kako nastavljamo da otkrivamo, može da zahvati ogroman spektar interpretacija; od Beriovog centrigufalnog sazvučja sveta referenci, istorije i aluzija, do rigoroznog fokusa Hajdnove simfonije ili betovenskih izlaganja. Ali nijedna simfonija nije baš kao ova koju danas želim da čujete – a za to će vam biti potrebno samo 10 minuta!

Simfonija Antona Veberna, op. 21 za gudače (bez kontrabasa), harfu, klarinet, bas klarinet i dve horne, komad je koji ideju simfonijske autoreferencijalnosti odvodi u intenzivno koncentrisanu krajnost i toliko je fokusiran u svom izboru nota i preciznom raspoređivanju ritma i teksture, da je rezultat destilovan izraz i proširenje simfonijske logike u svaku dimenziju muzike, što je praktično bez premca u priči o simfoniji. Paradoks je u tome što ovo naizgled majušno, džepno delo (cela partitura napisana je na samo 16 stranica) uspeva da sa najvažnijim elementima od svih, našim starim prijateljima muzičkim prostorom i vremenom, postigne ono za šta je mnogo grandioznijim simfonijama potrebno deset puta više vremena. A Vebernova Simfonija upravlja nečim još značajnijim: čitav akademski diskurs muzičke analize bazirane na partiturama zasniva se (ili se zasnivao) na dokazivanju koliko mogu biti „organske” i „logične” simfonijske strukture, navodno dodeljujući, recimo, Betovenovoj muzici objektivnu moć i slavu prirodnih pojava. Ali Vebernova mala Simfonija je verovatno najiskrenije „organska” simfonija ikada komponovana, u smislu stvaranja mreža veza između njenih najmanjih skala i najvećih dimenzija, tako da postoji simbiotski odnos između načina na koji svaki fragment motiva i melodije zvuče i oblika cele simfonije. Ta sveprožimajuća povezanost, ta „težnja ka jedinstvu”, kako je rekao Vebern, inspirisana je njegovom ljubavlju prema prirodi (Vebern je bio zagriženi alpinista); kako je rekao, pozivajući se na Geteovu ideju o „Urpflanze” – ur-biljci: „koren u stvari nije ništa drugo do stabljika, stabljika nije ništa drugo do list, list opet ništa drugo do cvet: varijacije iste ideje”.

Ova simfonija, komponovana 1928. godine, ima dva stava, prvi stav podeljen na dva dela koja se oba ponavljaju, što se zasniva na ideji složenih vrsta kanona, u kojima se isti, ili slični, muzički materijal svira na različitim kombinacijama instrumenata. (Šta je kanon? U ovom slučaju nešto poput pesmice London’s Burning samo mnogo, mnogo komplikovanije…) Vebern je rekao Šenbergu da ovaj stav traje 15 minuta; zapravo je prilikom izvođenja to bliže sedam minuta. Drugi stav je trominutni niz varijacija na temu od 11 taktova, u kojima je zbijeno ekspresivnost koliko i u finalu Betovenove Eroike zasnovanom na varijacijama, ali na nešto koncentrisanijoj skali!

Sada, ako želite da se pozabavite kanonskim složenostima Vebernove simfonije ili suptilnostima načina na koji manipuliše njenim dodekafonim nizom, upućujem vas na esej kompozitora Džordža Bendžamina o Simfoniji, kao i na njegove misli o delu u zbirci eseja objavljenoj za 70. rođendan Aleksandra Gera. Džordž opisuje ideju kanona u prvom stavu: „Istovremena grananja na prošlost, sadašnjost i budućnost svojstvena bilo kojoj kreativnoj odluci pružaju održiv kontekst, dok sekvencijalna priroda kanona bukvalno vuče muziku napred, proždirući prazan papir rukopisa ispred sebe.” Ali on u čitavom ovom konstruktivizmu pronalazi poeziju: prvi stav Simfonije deluje „bestežinski – složen, predmet nalika na kristal koji lebdi u svemiru”. I to je najveća veza od svih: između načina na koji se ova muzika stvara i zvukova koje ona stvara.

Bendžaminov opis divno beleži osećaj statičnosti u ovom prvom stavu Simfonije, neobično osećanje da se vreme ne kreće poput nezaustavljive strele, već se tiho širi i eksplodira u svim pravcima, poput rasta kristala ili pahuljica. Prozračna jasnoća muzike, prostori i tišina oko muzičkog materijala u orkestraciji, činjenica da Vebern onemogućava da se propusti ijedna nota i da svaka visina tona ima svoje određeno značenje i izraz – sve je to deo artikulacija strukture muzike. Svaka melodija koju čujete je obično simetrični fragment sjajnijeg dizajna niza od 12 nota – koji je sam simetrično konstruisan – na kome je zasnovan ceo komad. U ovoj muzici bukvalno čujete vreme koje ide unazad, kao i unapred, pošto se Vebernovi kanoni poigravaju činjenicom da je drugih šest nota u redu transponovana verzija prvih šest, sviranih unazad, a na delu su i veće simetrije, koje se odnose na oblike obe polovine stava.

Pratite li me? Nisam siguran, ali to nije poenta! Stvar je, zapravo, u tome što sve ovo strukturno jedinstvo stvara simfonijski oblik koji ne zvuči ni potpuno predvidljivo ni potpuno nasumično. Kada slušate Simfoniju, zaokuplja vas centripetalna koncentracija muzike, i krećete na meditativno putovanje u prvom stavu u vrtlog gotovo beskonačne muzičke povezanosti. Ovo je emocionalno dirljivo iskustvo, takođe, u opseg izraza koji Vebern dočarava, koji uključuje pojačani, nasilni lirizam, kao i pointilističku briljantnost.

Veze se nastavljaju u stavu Varijacija, u kojem druga polovina svake male varijacije – od marša do moto perpetua, od lirskog odraza do zagonetne kode – sadrži iste note kao i prvi deo, odsviran unazad, i u kojem se ceo stav okreće oko svoje središnje tačke, četvrte varijacije. I sam Vebern je bio prilično oduševljen onim što je otkrio u ovom komadu: „Veća koherentnost se ne može postići. Čak ni Holanđani [renesansni polifonisti poput Okegema, čiju je muziku Vebern intenzivno proučavao] nisu uspeli u tome … Ceo stav sam predstavlja dvostruki kanon sa retrogradnim kretanjem … Ono što vidite ovde (retrogradno, kanon itd. – uvek je isto) ne treba smatrati ‘Kunststuckerln’ [umetničkim trikovima] – to bi bilo smešno! treba stvoriti što je više moguće veza, i morate priznati da ih ovde ima mnogo!”

Ali mislim da se Džordž Bendžamin ponovo približava tome kako izgleda slušati ovu Simfoniju: „Paradoksalno, ovaj proizvod hermetičkog konstruktivizma deluje prožeto intenzivnim emocijama i ta se emocija ravnomerno raspršuje po celoj površini muzike. Nestao je jednosmerni poriv klasične i romantične muzike; na njegovo mesto došao je svet rotacija i refleksija, otvarajući bezbroj puteva kojima slušalac može da istražuje teksture blistave jasnoće, a ujedno i zavodljive dvosmislenosti.”

 

Tri ključna snimka

 

Sva ova izvođenja su odlična ostvarenja kaleidoskopske ekspresivnosti Vebernove muzike: poslušajte ih sve i odlučite koji vam se najviše sviđa!

Đuzepe Sinopoli / Staatskapelle Dresden

Pjer Bule / Berlinska filharmonija

Robert Kraft / Ansambl klasika dvadesetog veka

Piše: Tom Servis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milica Špadijer

Izvor: Glif

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments