Artur Šopenhauer – nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma. Učio je da je volja osnova svega, Kantova stvar po sebi, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajan patnja a ovaj naš svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana. Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Istoričari filozofije nazivali su ga princem mračnjaštva.
Šopenhauer je rođen u Gdanjsku. Otac mu je bio trgovac, poznat po svom nezavisnom karakteru i ljubavi prema slobodi. Što se majke tiče, bila je jedna od najomiljenijih spisateljica romana svoga vremena- žena veoma temperamentna i zle ćudi, nesrećna sa svojim mužem, kojeg napušta i odlazi u Vajmar. Nakon složenog odnosa sa sinom, dolazi do totalnog raskola i njihovog trajnog razilaska. Mladi Šopenhauer završio je svoje gimnazijske i univerzitetske studije, naučivši sam mnogo više nego što su mu instituti ponudili svojim programom.
Vremenom postaje sumoran i ciničan, opsednut melanholijom i zlom voljom. Imao je gotovo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu tokom većeg dela života bili uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja.
Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koje će biti njegovo majstorsko delo – Svetu kao volji i predstavi. Svi njegovi kasniji radovi samo su komentari pomenutog remek dela.
Šopenhauer smatra da je naš svet ono što sebi predstavljamo, ono što naš um, čula i intelekt mogu da razumeju i percepcijom koja nam je data predstave. Sve(t) jeste kao što nam se prikazuje – predstava. Volja je jedina stvar po sebi, pravo i neprolazno biće naših čulnih i intelektualnih predstava i obmana. Ona je bit svega postojećeg, suština svih živih bića, večna kategorija koja upravljava životom svega postojećeg. Volja za životom nemilosrdno šiba sva živa bića pa i čoveka. Patnja je skoro stalna, jer potiče od nezadovoljstva nezajažljive volje koja stalno teži novim i novim ciljevima… Zadovoljstvo je samo redak trenutak, neka vrsta predaha, odsustva bola na osnovu pritajenosti volje. Po Šopenhaueru, čovekov je život klaćenje između boli i dosade koji su, u stvari, dva njegova osnovna, sastavna dela. Konačni slom i propast svakog čoveka su neizbežni, jer volja krmani brodom života baš u pravcu smrti.
U ljudskom umu slepa volja dolazi do samospoznaje, što čoveku omogućuje da se oslobodi od potčinjenosti ovom nagonu i potrebi. To se dešava na dva načina: kada se čovek solidariše sa svim drugim bićima i pokaže sažaljenje prema njima i umrtvljavanjem svih nagona kroz askezu i kontemplaciju, čime se ostvaruje vrhunski ovozemaljski ideal svetosti.
U svetu uglavnom caruje zlo, a glavnu reč ima glupost.
Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i njegovim delima da se kao obistini njegova tvrdnja kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različitost od njih, govorio je Niče. Ali, Šopenhauer se naposletku navikao da bude strpljiv i bio uveren da će priznanje njegovih dela ipak jednog dana doći. I, naposletku, polagano, priznanje je došlo.
U samoći, kada je svako upućen na samog sebe, otkriva se šta on ima u samom sebi. Život većine ljudi prolazi u tupoj monotoniji jer su njihove misli i nastojanja u potpunosti usmereni na sitne interese ličnog blagostanja, a samim tim na bedu i nevolju svake vrste, zbog čega njima ovladava nepodnošljiva dosada čim prestanu da se zanimaju za te ciljeve i budu upućeni sami na sebe, a pri čemu je samo žarki plam strasti u stanju da pokrene tu ustajalu masu. Nasuprot tome, čovek koji je obdaren prevashodno duhovnom snagom živi životom punim misli, duboko prožet oduševljenjem i smislom: njega zaokupljaju dostojna i interesantna pitanja čim mu se ukaže prilika da im se preda, a u samom sebi nosi izvor najplemenitijih užitaka. Spoljašnji podsticaj daju mu dela prirode i prizori ljudskog života, zatim sva ona dela talenata svih vremena i naroda, u kojima samo on može u potpunosti da uživa, jer su ona u potpunosti dostupna samo njegovom razumevanju i osećanju.
U svom poslednjem filozofskom delu – Parerga i paralipomena (1851.), Šopenhauer nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, zadržati skepsu i racionalnost, kako imati dobro mišljenje o sebi i izbeći ono što se može izgubiti nepromišljenim vezivanjem. U formi eseja on opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećajem unutrašnjeg bogatstva čoveka i objašnjava kako prevazići jedan od vidova unutrašnjeg siromaštva čoveka – čovekovo beskrajno materijalističko gomilanje poseda gde na kraju čovek postaje posed vlastitih poseda. Šopenhauer smatra da ljudski život nije vredan življenja jer život je neutešna i beskrajna patnja i sam po sebi zlo. Naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje kao duha vrste, jedine kosmičke stvari po sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija: kada se naš beznačajni život okonča, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena – večnoj volji, pokretaču svega.
Mudar čovek kada je to potrebno, smanjuje svoje potrebe da bi sačuvao ili proširio svoju slobodu.
Šopenhauer je smatrao da je suština čoveka u intuiciji koja se ispoljava kao volja. Volja je suština sveta i ona je organske i neorganske prirode. Volja sve pokreće, ona je gospodar svih stvari i bića, a intelekt je njen glavni sluga. Pojavne stvari su zakonite i prolazne, dok je volja jedina večna i ne podleže zakonu – ona je slepi nagon koji nikada ne može biti do kraja zadovoljen pa je ljudima bol neminovna. On objašnjava da kada ostvarimo neku težnju osećamo dosadu. Tako je čovekov život samo smena boli i dosade unutar večno začaranog kruga težnji i novih potreba… Istorija čovečanstva je besciljno lutanje i u njoj nema napretka. Šopenhauer vidi izlaz iz ovog nesretnog, začaranog kruga patnji u askezi, odricanju čoveka od života i utapanja u nirvanu ili u bezinteresno uživanje u umetnosti.
Muzika je zaista sveopšti jezik, koji se svuda razume.
Godine 1854. Vagner mu je poslao primerak svog slavnog dela Prsten Nibelunga, sa nekoliko propratnih reči kojima ushićeno odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji. Jedno od najlepših priznanja Šopenhauerove veličine, došlo je od slavnog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja:
Kako sam se osećao ovog leta? Neprekidna ushićenost Šopenhauerom, niz duhovnih uživanja kakvih do sad nikad nisam iskusio. Ne znam da li ću jednog dana promeniti svoje mišljenje ali sada sam uveren da je Šopenhauer najgenijalniji čovek. Čitajući ga ne shvatam kako je njegovo ime moglo ostati nepoznato. Postoji samo jedno objašnjenje, isto ono koje on tako često ponavlja: da na ovom svetu ima skoro samo idiota.
Artur Šopenhauer – Volja je osnov svega napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →
-Šta ako se priroda da odgonetnuti?-Gete
Ove reči odjekuju odajama duše,dugim hodnicima vremena i vanvremena dugo…Dugo…
Upravo ih je Šopenhauer izdvojio kao moto-i upravo je on prvi u plejadi prvih među jednakima dao Odgovor gotovo na sva pitanja sveta kao pojave.
Ovaj skromni čovek-nepravedno zapostavljen i marginalizovan kako za života tako do dana današnjeg lučonoša je najblistavije svetlosti koja se može spoznati a da čovek ne zaboravi ko je,odakle potiče i kuda ide.Savršeni sistem jednog ljudskog uma(individue) koje je inkorporirano u retko vrhunskom i originalno stilizovanom i komponovanom delu kakvo je Svet kao volja i predstava.
Jedno od dela kojih se treba sećati…delo koje je satkano od jasnih i gotovo detinjasto predočenih slika gorko istinitih i otrežnjujućih.
Mnogi su ga kopirali,bezuspešno opanjkavali,toliki “pozajmljivali”ključna mesta a sve mogu slobodno reći na jednu sveopštu tragediju čovečanstva.Zašto?Zato što su to činili u fragmentima gubeći ili nemajući u konačnosti celinu.Zato što su to činili zloupotrebljavajući nečije nedostatke usled vrtloga sudbine…Tek instant rešenja za potrošnu robu!?Mada,ruku na srce svako ministarstvo kulture i obrazovanja bilo koje države u bilo koje doba s gnušanjem i zgražavanjem eliminisalo bi jedan takav program ili metod koji nam je Šopenhauer tako nesebično podario a koji ga je žigosao kao čudaka kog uistinu retko ko će ikad i razumeti.Razumeti a posteriori metafiziku i metalogiku?Ko je taj/ta/to?
Žao mi je što samo paušalno mogu da prokomentarišem prostor koji bi samo iskonski pravednik mogao makar u naznakama dodeliti jednoj takvoj gromadi kakav je nesrećni Šopenhauer…Da je Nemačka iznedrila samo Artura mogla bi se pozvati na mesijansku ulogu u celokupnoj civilizaciji-međutim-Šopenhauer bi se obrtao u grobu da zna ili da može znati za dva svetska rata kojima su upravo kumovale ili dale osnovu ili nadgradnju podzemne i mračne snage njegove zemlje-a što je pominjani na neki način i predvideo…
Čitav njegov opus bliži je totalnoj umetnosti koja prevazilazi svaku religiju,nauku i tobožnji šljašteći humanizam s kojim je moderno i poželjno koketirati-a zapravo je ništa drugo do podmetnuta laž…Svetu u kojem pored svih silnih resursa i dan danas toliko dece umire od gladi pred očima svojih bespomoćnih roditelja…
Posle 1818.godine-ako me sećanje ne vara-Šopenhauer je ćutao
Ćutao
Ćutao…
Njegovi odgovori hrle u večnost
Stapaju se sa beskonačnim i mogućim-dirljivo svedočeći o uzvišenim konstitucijama ljudske duše-ne izuzimajući i imajući u vidu i cvet i kornjaču i zmiju i pticu u letu…Prašinu,kamen i prah
Organsko i neorgansko
Vidno i nevidljivo…
Dakle, čemu nas zapravo uči osnovno Šopenhaurovo delo “Svet kao volja i predstava”? Svet je ono što sebi predstavljam. To znači da sve što osećamo kao ljudi već jeste neodoljivo saopšteno, idejama prostora i vremena i kategorijom uzročnosti, na karakterističan način naše sposobnosti poimanja. Ti oblici pripadaju nam kao ljudima i zato sve što nama se pojavljuje treba shvatiti samo u odnosu na naš mehanizam spoznaje… sve jeste kao što nam se prikazuje- predstava. Za onog ko nas gleda, dok gleda ka spoljašnjosti, mi smo takođe predstave načinjene prema vremenu i prostoru. Ali mi znamo o nama više nego što zna onaj koji nas posmatra spolja, naročito kada gledamo u nas same. Tada bacamo pogled u unutrašnjost spoljašnjeg bića. I prepoznajemo se kao volja, život, napon, snaga. Viđen spolja, svet je, dakle, predstava, privid, viđen iznutra, on je volja. Bar ako sopstveno unutrašnje iskustvo proširimo dotle da pojmimo unutrašnje iskustvo svih ljudi, štaviše, svih bića. Volja je jedina stvar koja je stvarna po sebi. Sve što jeste, doživljeno iz spoljašnjosti, manifestacija je volje. Volja je stvar po sebi, pravo biće tih privida. U spoljno projektovanim prividima, ona postaje vidljiva; prevedena u privid, postaje objektivna. Ali, unutra, ona je oslobođena privida projektovanih u prostor. Ako prividi koje je uobličila predstavljaju mnogostrukost, red u prostoru i vremenu, uzročnu vezu itd., ona je relativno slobodna od tih oblika ispod kojih se razvija pravo biće; ona je jedna, ona je jedinstvena u svim predmetima, i jest subjekt sjedinjen, nevidljiv, bez motiva, bez osnove, bez cilja, spojen samo sa njom; ona samo sebe potvrđuje; sama za sebe je razlog i cilj.Ona volja koja je u osnovi svih privida jeste jedna i bez utemeljenja. Tom odsustvu utemeljenja priključuje se duboko pesimističko tumačenje koje je usvojio Šopenhauer. Volja donosi patnju. Intelekt je samo sluga volje, to jest života. A život, u stvari, jeste slepa, gluva volja upotrebljena samo za njegovo sopstveno očuvanje. Ta gluva potreba za življenjem zadržava pravac, osigurava sebi prvenstvo, podupire svog slugu, služi se njime, ali ne zadovoljava se time da se njim služi, budući da ga čini srećnim ili nesrećnim u skladu sa sopstvenim zakonima. Nepoznata sila goni jedinke jedne ka drugima. Oni veruju da se biraju. U stvari, gonjene su. Mračna volja za življenjem, volja vrste jeste ona koja ih privlači jednu ka drugoj. A ono što je toj volji važno nije sreća onih koji se vole, nego samo doziranje naraštaja koji će doći. Ljubavnici se zapažaju i odmeravaju. Ali njihovo istraživanje i njihovo ispitivanje u stvari su samo meditacija duha vrste. Upoređeni sa stvarnošću velike stvari(tog duha), stvari jedinki su, u svojoj prolaznoj celini, od vrlo male važnosti; zato je on uvek sklon da ih bez milosti žrtvuje. Jer on se prema njima ponaša kao besmrtnik prema smrtnicima i njegovi interesi u odnosu na njihove jesu kao beskonačnost upoređene s konačnim. Duh uništava bezbrižnost, radost i nevinost koji bi neizostavno pratili čisto individualnu sudbinu: on uliva, u svest- zabrinutost i melanholiju, u egzistenciju – nesrećne slučajeve, brigu i jad. On nas vuče ka životu iako i dalje ostajemo odgovorni za taj život na samrti. Univerzalana volja koja služi kao osnova svakoj stvarnosti bezumna je, slepa i surova prirodna sila, pohlepna i nepromišljena potvrda sebe same. To nije blagi potok koji teče ka dolini, nego more puno podvodnih stena i vrtloga; strašna i razorna borba u svetu ljudi i životinja; pobeda dugovana slučaju i koja posvećuje trijumf zlog češće nego trijumf plemenitih bića; borilište gluposti i zla; uspeh osrednjega. Čovek je jedina životinja koja nanosi patnje drugima, bez drugog cilja do patnje. Ali i sam zlobnik plen je smrti. Tu je vitalno osećanje sveopšteg bola i očaja. Jer, šta je volja? Težnja bez kraja. Šta čovek traži nezasito i nikad zadovoljen? Zadovoljstvo, sreću, uživanje. Šta ubira? Zabrinutost, nezadovoljstvo i bol. Ali, pretpostavimo da dostigne svoj cilj; to je samo kratka iskra zadovoljstva, praćena prazninom i gađenjem. Jer, čudna stvar, ne navikavamo se na bol. Ali suviše brzo se navikavamo na ono što smo dobili sa zadovoljstvom. Uživanje otupljuje. Ono se završava u zasićenju, gađenju i dosadi. Tako nas život kotrlja, od Scile bola do Haribde dosade. Živeti znači patiti. Bol je u nama osnovni element. Sreća, u najboljem slučaju, jeste odsustvo bola.Sav kosmos je jedna jedinstvena volja, koja je stvar po sebi sveta, i svet postoji kao pojava volje, tog nezadrživog stremljenja koje vlada kosmosom. Volja je svuda sva, u svojoj potpunosti, jedinstvena i slepa. To shvatanje volje nosi kod Šopenhauera neizostavno boju njegovog osnovnog štimunga života, crnu boju. Dok će, koju deceniju kasnije, ta ista volja za život, koju je Niče otkrio upravo čitajući Šopenhauera, biti optimistički opevana, kao najviše svojstvo i afirmacija čoveka, dotle Šopenhauer vidi u njoj čudo i pokoru sveta: svepostojeće, na kojem stepenu hijerarhije postojalo, hoće samoodržanje po svaku cenu, svet je tiranin tiraninu, svak se bori protiv svih da opstane kakav jeste na račun svih drugih, iracionalno, svirepo, bezobzirno, pa zato na ovom svetu nema razvoja, nema istorije, svet je uvek ista, jezovita priča. Šta je stvar po sebi, nisam rekao, zato što ne znam. Jedino što o njoj znam jeste njen način manifestovanja, a to je ponavljanje… Genije vrste jeste industrijalac, koji samo zna da se reprodukuje, a ono što on reprodukuje, uvek isto, jeste bezumnost, volja je ludilo. Nikad mirna, nikad harmonična, u sukobu sa samom sobom, ona uvek goni dalje, nezasita. Čim nešto postigne, ona teži za drugim. Ljudsko htenje nikad ne može biti zadovoljeno, mogu se samo menjati njegovi predmeti, jer moment volje već po svojoj suštini nikad ne može naći mira. Ono što ne može imati kraja i mira samo su pojedinačni sadržaji i motivacije, no oni leže u sasvim drugom sloju, čiji utok i promene ne dosežu do samog htenja mada ono kroz njih nalazi svoju pojavu. Tako mora biti. Nezasita, po definiciji, volja mora da se hrani sobom, pošto van nje, kao što smo videli, nema ništa, jer je fenomenalni svet čist privid. Otud besomučnost i patnja koja karakteriše volju, našu suštinu, stvar po sebi sveg postojećeg; ona uvek nečem stremi, ali to stremljenje je bez ikakve svrhe i cilja, ona može hteti samo sebe, gristi samu sebe. Šopenhauer ne prestaje da se užasava nad glupošću, nad banalnošću i prostaklukom velike većine ljudskog roda. Ljudski mozak je uglavnom vrlo mali, a misliti svojom glavom pokora je za skoro sve. On ukazuje na značaj novina sa njihovim lažnim aktuelnostima, njihovom partijskom šablonskom mudrošću. Što se tiče velike većine ljudi, veli on, radosti čiste inteligencije njima su nedostupne, njih prevazilazi uživanje u nezainteresovanom znanju, oni su svedeni na golo htenje. Prosto je teško verovati do koje je mere beznačajan, besmislen, do koje je mere tup i glup, život koji životari većina ljudi. Uz to su ti ljudi šuplje glave, po prirodi zli i zavidljivi, uvek složni protiv eminentnih duhova, protiv aristokratskih izuzetaka koji se slučajno nađu među njima. Jer ni u moralnom pogledu ljudi nisu ništa bolji. Postoji, istina, i poštenih ljudi, ali oni su retki kao četvorolisna detelina. Homo homini lupus est, proklamuje sa uživanjem Šopenhauer, čovek je jedina životinja koja prouzrokuje bol drugih, bez ikakvog drugog cilja- osim prouzrokovanja bola. Svetom vlada sebičnost i zlo. Nikakvog istorijskog razvoja ne može biti, čovečenstvo se večno vrti u istom krugu. Dovoljno je, veli Šopenhauer, pročitati Herodota pa da sve znaš što se istorije tiče. Volja, po svojoj prirodi, neprestano postavlja sebi neke ciljeve, u svetu pojave, ali ti ciljevi su, već po samoj prirodi sveta iluzorni, a volji su ciljevi indiferentni, bitno joj je da neumorno stremi, da prohuji kroz ciljeve.Srdačan pozdrav, Petre! Ovim putem vam šaljem deo teksta posvećen Šopenhauerovom (po meni) najznačajnijem delu. Hvala vam na iscrpnom komentaru. Apsolutno sam saglasan sa vašim viđenjem velikog, nikad dovoljno priznatog genija.