Ulogujte se / Kreirajte profil

Volja za moć – Fridrih Niče

”Hoćete ime za ovaj svet?

Jedno rešenje za sve njegove zagonetke?

(Jedno svetlo i za vas vi najjači,

Najskriveniji najponoćniji?)

Ovaj svet…

Ovaj svet je volja za moć

I ništa sem toga”

U svetu prepunom mitova nije lako izboriti se za svoj sopstveni, otvoriti širom vrata percepcije i probiti put u novu filosofsku dimenziju.

U mraku se misli mračno, a ko će sa neba strgnuti koprenu noći? Čitavoj dotadašnjoj filosofiji nedostajao je umetnik. I napokon – stigao je uzjahavši oluju revolta nad licemerjem svog vremena i roda, propovedajući svima i nikome, profet i pesnik – mislilac pre svega. Sirov i uzvišen – istodobno. Ubica Boga – Friedrich Nietzsche. Ukazavši na svetlost sagoreo je u sopstvenom plamu. Prometej i Ikar – Dyonisov satir.

Raspet na krstu u borbi sa samim sobom,

Glasnik generacije stasale nad mrljom

Skorele gluposti u seni atomske

pečurke.

FRIEDRICH (WILHELM) NIETZSCHE rođen je 15. oktobra 1844. u Rockenu kraj Lutyena u Saxoniji kao sin evangelističkog pastora.

Njegovi preci – poljski grofovi Nitzsky, kao protestanti morali su napustiti svoju verski ne tolerantnu domovinu. Niče je ponosan na svoje poljsko poreklo, a i izgledom kad su ga u Italiji jednom nazvali Poljakom.

 Sa 5 godina izgubio je oca i bio odgajan u posve ženskoj okolini u duhu protestantske pobožnosti.

U 6-oj seli se sa obitelji u Namburg, a sa 14 godina upisuje tamošnju gimnaziju.

Po prirodi bio je senzibilne i razdražljive naravi, introvertan i s potrebom da ga se uvažava.

S 16 godina sa dvojicom prijatelja osniva literarno i muzičko drustvo ”Germanija” ubrzo zatim nastaju prve njegove muzičke kompozicije. Izuzetno je cenio glazbu:”BEZ muzike bio bi moj život zabluda.”

U 18-oj česte glavobolje.

Sa 20 brani maturski rad. Ocene iz glavnih predmeta – odličan, a iz matematike – vrlo dobar.

U septembru (1864) upisuje se na sveučiliste u Bonu gde izučava teologiju i klasičnu filologiju. Veoma mnogo komponuje.

Iduće godine prebacuje se na studije u Lajpcigu i definitivno odustaje od teologije. Početkom novembra upoznaje Šopenhauerovo glavno delo ”Svet kao volja i predstava” sto postaje prekretnica u njegovom životu. Taj sumorni genije učinio je na Ničea najdublji i ne zaboravni utisak.

U 22. drži predavanje u tek osnovanom filosofskom društvu. S 23 priprema za štampu prvo delo i već na jesen odlazi u vojsku.

Nagrađen mu je rad na temu Diogen Laertije. Piše studiju o Demokritu, komponuje.

Doživevsi sledeće godine nezgodu pri jahanju (15. septembra 1868.) završava vojnu službu. Oduševljava se Wagnerovom muzikom. 8. novembra upoznaje se sa njim lično. Odusevljeno čita njegove estetičke spise i poeziju. Halucinira.

Tokom zime 68-69 univerzitet u Bazelu nudi mu katedru (iako nije doktor). Lajpciški univerzitet mu nakon toga dodeljuje doktorsku titulu na veoma počastan nacin, bez traženja ikakvog ispita, čak i bez traženja teze.

  1. 9. aprila unapređen je za redovnog profesora. Odriče se nemacke narodnosti da ne bi bio regrutovan kao oficir i prekinuo studija.
  1. Iscrpljenost. Radi na ”Rađanju tragedije” koju iduće godine objavljuje. (Wagner: Nešto lepše još nisam čitao. Herman Unser: neko ko je napisao nešto tako znanstveno je mrtav.) 22. maja s Wagnerom prisustvuje polaganju kamena temeljca za Bayerte Festspielhaus.
  1. Stalno oboljeva. Znatno pogoršanje vida. Nastaje ”Filosofija u tragično doba grka”.
  1. Zdravstveno stanje se pogorsava, čita Emersona, razmišlja o prekidu profesorskog rada.
  1. S strepnjom gleda u budućnost, oči i želudac veoma loše, čita Don Quichota, stanuje zajedno sa sestrom, ”formalni slom”.
  1. Jednogodišnji dopust zbog bolesti u Sorentu, oprašta se od Wagnera, čita Voltairea.
  1. Oseća se ”opet loše…skoro očajno”.
  1. Izlazi u maju ”Ono ljudsko, suviše ljudsko” , ”…čudnovato otuđenje mnogih poznanika i prijatelja”. Sestra zauvek odlazi od njega, majci. Polumrtav od bola i iscrpljenosti.
  1. Oseća se ”strašno”. Trazi ostavku. Odobrena mirovina od 1000 franaka godišnje. Čita Gogolja, Ljermontova, Twaina, Poea…
  1. Boravi kod Paul Reea.
  1. Čita Spinozu.
  1. Upoznaje ga Paul Rees a Lou Salome. Kao i Ree, zaljubljuje se u nju i od prijatelja postaju rivali. Učestvuje u jednoj spiritualističkoj seansi. Razlaz sa Lou Salome i Paulom Ree. Zima u Rapallou, vreme nastanka prvog dela ”Zaratustre” (jedne od najčitanijih knjiga našeg doba).
  1. ”Tako je govorio Zaratustra”. Teška nesanica. Zima u Nici.
  1. Čita Dostojevskog. (”Jedini mislilac od kog sam nesto naucio”)
  1. ”Ecce Hommo”,”Antichrist”. Brandesova predavanja o Ničeu u Kopenhagenu. Stanje zdravlja bedno. Od 21. septembra do 9. januara iduće godine u Torinu.
  1. 3. januar – Duševni slom na trgu Carlo Alberto u Torinu.
  2. smešten na psihijatrijsku kliniku sveučilista u Jeni.
  1. 25. oktobra Niče umire u 56-oj godini.

UVERTIRA

Sagledati Ničea

Kao filosofa

I pesnika

Težak je zadatak

 

Apolinijsko i

Dionizijsko

Prepliću se tu

 

Želim stupiti

Sa njim u dijalog

Kao pesnik

Sa pesnikom…

 

Kao strasni sagovornik –

  • dionizijski

 

Ali pre toga

Treba otpoštovati

Osnovni filosofski

I apolinijski smisao

Njegova dela

 

Stoga bi najpre

Razmotrio tri

Osnovna aspekta

Filosofije njegove –

Volje za Moć,

 

Pre no sto stupim

U dijalog sa njim

Na način koji se cini

Najprimerenijim

 

(Više literaran no filosofski)

APOLINIJSKI DEO

OSNOVNI ASPEKTI VOLJE ZA MOĆ
ONTOLOŠKI

Niče, kao uostalom i sam njegov učitelj Šopenhauer, fundamentalnu kategoriju uma zamenjuje kategorijom volje, ali njegov voluntarizam otvara sasvim druge horizonte od Šopenhauerovog od kog preuzima dve osnovne teze:

  • Negiranje mrtve materije, mehanicistički organizovane ili logički fundirane, kao osnovnog principa svog bitka a mesto čega prihvata kategoriju bivanja i volje kao osnove bitka.
  • Podvlačenje etickog kulturnog zadatka i uloge čoveka u svetu.

Po Ničeu volja za moć nije samo svrha već sredstvo života. Prema tome, ne radi se o kakvom god životu, nego o životu koji odražava osebujnu stvaralačku snagu koja predstavlja ”poslednji fakat” do koga mi možemo prodreti, a na kom se zasniva sve postojeće. Volja je tako fundamentalna ontološka kategorija Ničeovog filosofskog sistema. Sve postojeće u osnovi je volja za moć, jer sve postojeće uvek je u nastajanju – bivanju koja ona aktivira i večito pokreće. Na ovaj način nasuprot teoriji Hegelovog panlogizma, Niče zastupa misao o nelogičnoj i antiracionalnoj biti sveta. Za njega je zajednički karakter sveta za svu večnost-haos!  Iz ove premise, Niče međutim ne izvodi pesimističke zaključke o sudbini ljudskog postojanja za razliku od Šopenhauera. Niče ne prihvata pesimizam kao osnovni životni nazor već otvara tematiku ”filosofije života” koji raste iz vitalnih potreba čoveka. Smatra da treba prevladati pozitivističku antropologiju, jer ako je život čovekov sam po sebi vredan (lebenswert) mora postati čoveka dostojan (menschenwirdig).

GNOSOLOŠKI:

Niče je i u gnosološkom smislu voluntarista, posto volju uvek stavlja ispred razuma. Kao dosledni voluntarista, Niče ne priznaje mogućnost apsolutne spoznaje. Spoznaju shvata u smislu kritičkog pozitivizma kao održivost jednog gledišta, za ograničeno vreme. A stojeći na stanovištu voluntarističkog biologizma dolazi u suštini do prave pragmatične teorije: istina je relativna i treba da služi životu. Tezom:”istina je samo vrsta zablude bez koje jedna vrsta živih bića ne bi mogla živeti” Niče je u spoznajnoj teoriji i na poziciji antipozitivizma.

                     
ETIČKI:

Po Ničeu tek ličnost je pravi čovek a onaj poslušni lenji i bezvoljan tek biće čoveku slično. Borba za održanje života kao nagonska, tj. voljna borba svega što živi očituje se u sferi ljudskog žića kao borba za čovečnost koja je izrazena u ideji nadčoveka tj. čoveka koji nadilazi životinju. U ovome je Ničeov heroički voluntarizam ne prilagođavanje već. Prevladavanje. U samoj analizi postojećih morala Niče nalazi sveprisutnu istu alternativu koja se svodi na ”moral slabića” koji se udružuju u stado (Herden) i moral ”jakih” pojedinaca (Herren). To za njega nisu klase već moralne antiteze.  Biti nadčovek  znači biti heroj u duhovnom smislu. Aristokrata ne po rođenju već po vrednosno stvaralačkom zalaganju, usmerenju i regulisanju stremljenja volje. S takvom koncepcijom suprotstavlja se Niče hrišćanskoj i Kantovoj etici i vladajućem utilitarizmu koji smatra da je najviši cilj moralnog delovanja ”što više sreće što većeg broja ljudi”.

 DIONIZIJSKI DEO

”Ko razmišlja o tome na koji način se čovek

Može uzdići do najviše slave i moći, taj će najpre

Shvatiti da on mora sebe staviti izvan morala…”**

 

Svetom uopste ne vlada logos već haos. Život je borba. 

Nasleđujući i preovladavajući Šopenhauera Niče uči da je osnova svega VOLJA i to VOLJA ZA MOĆ.

 

”Gde god sam našao ono što živi, našao sam

i volju za moć, i još u volji sluge našao sam

Volju da bude gospodar”**

 

Prirodna znanost bila je tada već odavno postavila

Tezu da svetom vlada volja za opstanak

Niče odatle zaključuje da je snaga najveća vrednost,

Dobro sve sto jača, loše sve što slabi i iscrpljuje.

 

”Šta je dobro? – Sve što u čoveku podstiče osećanje moći,

Volju za moć, moć samu.

Šta je loše? –Sve što potiče iz slabosti.

Šta je sreća? – Osećanje da moć raste.”***

 

Puk, stado, teži odrzanju, ali golo održanje

Zapravo je već propadanje. Niče zato uči da ono što pada

treba još gurnuti! ”Ne štedite bliznjega svog…

i onog kog ne možete naučiti da leti, toga mi naučite brzo padati.”**

 

”Volja za moći imenuje reči za bitak bića kao takvog,

Essential bica.”*

 

”Šta je život? Tu je nužna jedna nova, određenija

Formulacija pojma život.

Moja formula za to glasi:život je volja za moć.”*

 

Šta to znači ”volja” može svako u svako doba kod sebe iskusiti:

Htenje je neka težnja za nečim. Šta moć znači,

Zna svako iz svakodnevnog iskustva:

sila na delu.

 

Šta tad sve u svemu volja za moć kazuje jasno je

Toliko da će taj izraz samo nerado neko sa sobom

Doneti neko posebno rastumačenje.

 

”Volja za moći” jednoznačna je težnja za mogućnošću

vršenja sile, težnja za posedovanje moći.

 

Volja za moć iskazuje još jedan osećaj manjkanja.

Volja za moć još nije baš imanje moći.

Prohtev za nečim što nije važi kao znak Romantičarskog.

No ta volja za moć je kao nagon posezanja za moći

ujedno i čisto žudnja za nasilništvom.

 

Takva istumačenja ”volje za moć” u kojima bi se

Htele sresti romantika i zloćudnost, unakazuju smisao

Temeljne reči metafizike Ničeove jer on drugačije misli

kad kaže ”volja za moc”.

 

Kako treba volju za moć razumeti u Ničeovom smislu?

 

Volja važi kao jedna duševna mogućnost

Koju psihološko razmatranje odavno razgraničava

Spram razuma i čulstava.

 

Zapravo i Niče volju za moć pojmi psihološki.

No on bivstvo volje omeđuje ne po nekoj uobičajenoj psihologiji

No obratno, bivstvo i zadatak psihologije utvrđuje primereno bivstvo

volje za moć.

Niče zahteva psihologiju kao morfologiju volje za moć.

Sta je volja za moć?

 

Ona je najunutarnije bivstvo bitka,

  1. temeljni karakter bića kao takvog.

 

Život nije sladunjava pesma o spasenju, blaženstvu i miru

Život je besomučna, okrutna, zlobna, realna borba.

U toj borbi umro je odavno Bog. Sredstvo se ne bira,

pobeđuje jači, sposobniji, smeliji.

 

Volja za život je volja za moć.

 

Njom Niče želi čoveka vratiti njemu samom, dati mu

Smelosti da sam sebi odredi put i da ne dopusti da mu

Nešto drugo, van njega vredi kao nikad dostignut cilj.

 

Tu se susrećemo sa njegovom vizijom natčoveka

Koji je strasno zainteresovan za sve radosti življenja,

Koji kipti životnom snagom i koji bez ikakvog zazora

svima otkriva svoju volju za moć.

 

Ničeovi visoki i teški zahtevi od čoveka da samog sebe

Uzdigne do nekog višeg dostojanstva, do nečeg nalik na

Heroja iz starohelenskih mitova, da bude čovek koji se

ne zadovoljava pukim vegetiranjem (”izgubljen poput

vašarske muve”***) već da sledi svoju volju

koja od njega traži da bude smisao zemlje.

On ne gradi idole, već poziva ljude da u sebi samima

Učine napor da napuste da napuste status bednog i

Poniženog bića on traži buđenje samopostovanja

i samopouzdanja.

 

Šopenhauerovsko nalaženje patnje u životnoj individualizaciji

Niče obrće u vrhunsku radost individualizma i samostalnog življenja.

On ne štedi reči za vrlinu koja se zove skromnost jer mu se čini da ta ”vrlina”

Svrstava ličnost u stado, stoga svojoj autobiografskoj skici stavlja kao naslov

Pilatove reci (Ecce Hommo) i tu skicu započinje poglavljem pod naslovom

  • Zašto sam ja tako mudar.-

 

Niče je poetski i nadahnuto objavio poslednje reči metafizike.

”Nebo je prazno. Bog je mrtav”**

 

Čovek i Bog predstavljeni su kao antipodi,

Kao neprijatelji koji streme tome da unište jedan drugog.

 

Niče traga za novim vrednostima i njihovim prevrednovanjima.

Način govora mu je profetski i poetski. On prezire moraliste i popovanje,

Svojim aforizmima udara po hrišćanskom moralizmu i skrušenosti u kojem inače

vidi ”volju za moć” maskiranu slabošću. Govori o hrišćanskoj religiji kao najgoroj,

a samog sebe proglašava za antihrista.

Gubitak predodžbe Boga

kao dotadašnjeg najvišeg činitelja koji je životu davao smisao

nailazi na svoju izravnu posledicu – Metafizičku prazninu.

Sredstvo i modus da se ona izdrzi, jeste prevrednovanje svih vrednosti.

”Ne više uživanje u izvesnosti, nego u neizvesnosti, ne više uzrok i posledica nego neprekidno stvaralastvo, ne volja za održanje nego volja za moć, ne više bojažljiva napomena – sve je samo subjektivno – nego to je naše delo, budimo njime ponosni.”*

Vladati – kaže Niče- a ne više biti sluga nekog boga.

Vladavinu čoveka omogućuje pak samo visok stupanj

Volje za moć.

 

Volja za moć ne-posredna je i prva konsekvenca smrti boga,

Jer bog ne bi mogao umreti da ga na to nije prisilila

čovekova volja za moć.

Niče je to pregnantno izrazio u sledećoj tezi u kojoj zapravo kazuje kako jaki čovek koji poseduje volju za moć zamenjuje umrlog boga:

”Ali da vam posve otvorim svoje srce prijatelji, kad bi postojali bogovi, kako bih mogao podneti da ne budem bog! Dakle, bogovi ne postoje.”*

Nastupa era čoveka: Zbiljska, realna, telesna, životna, volja za moć triumfuje nad umrlom beživotnom transedencijom.

No zašto su život i realan čovek u svakom slučaju

Za Ničea vredniji od njegova ideala? Šta je učinio

Čovek da ga stavljamo u svoj njegovoj realnosti

U realnoj životnoj punini na prvo mesto?

 

Zašto odričemo vrednost Bogu, moralu?

Stvarima oko nas, našim idealima.

 

Ničeov odgovor jednostavan je i lucidan:

Zato jer smo mi sami tvorci svih tih idealnih,

Transmundijalnih konstrukcija. Ali osim

služenja tim našim subjektivnim tvorbama

mi ostajemo – ukoliko se uzdignemo

do natčoveka – i u mogućnosti negiranja

svih tih vlastitih tvorbi i kritičkog odnosa

prema njima jer nam ostaje sam život

u svekolikoj njegovoj mnogostranosti.

 

Dakle, sta je sa čovekovim idealima?

 

Treba ih natrag njemu vratiti, a time i samopouzdanje

u njegove realne ovozemaljske vrednosti.

 

”Ja ću tražiti da se čoveku kao njegova svojina i njegova tvorevina

vrati sva lepota i uzvišenost koju smo posudili stvarnom i zamišljenom

svetu kao njegova najlepša apologija. Čovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao ljubav, kao moć.

O kraljevske li darežljivosti kojom je obasuo stvari oko sebe da bi sebe osiromašio i osetio se bednim. Dosad je bila njegova najveća nesebičnost to što se divio, i klanjao, i molio se, i znao da od sebe sakrije, da je on bio taj koji je stvorio to čemu se divio.”*

Niče zapravo poziva čoveka da izgubi svoju apstraktnu tvorevinu uzdignutu do apsurda i zatim pronađe sebe samog. Voljom za moć pobediti nemoć, pronaći novo dostojanstvo i vrednost. Voljom za moć pobediti nemoć, pronaći novo dostojanstvo i vrednost. Niče postavlja ideal novog plemstva što gleda napred, ideal nadčoveka. Nadčovek je utelotvorenje volje za moć, razbijač i stvaralac, što će kulturu hrabro usmeriti prema novom. Slobodan i izniman razlikuje se od obična čoveka, stada i zajednice time što ima odvažnost za odluku i odgovornost, za iskušenje i opasnost.

Sve živo je volja za moć. ”Imati, hteti imati više, jednom rečju – to je sam život.” Svako puko održavanje života njegovo je propadanje. Moć, međutim, nije cilj prema kome volja hoće kao nekom svom Izvan. Volja ne tezi k moći već prebiva u okružju njenog bivstva. Pa ipak volja nije jednostavno moć, a moć nije jednostavno volja. Mesto toga važi: bivstvo moći je volja za moć, a takođe i bivstvo volje je volja za moć.

 

Dakle volja za moć

je bivstvo a

ne kvantum moći.

Ona ce pre i Ništa hteti

Nego ne hteti ništa.

Ako se tako život shvata kao volja za moći,

tada i smrt čoveka treba da nastupi u vreme

kada on više ne može biti stvaralac

kad mu je preostalo još samo toliko volje za moć

da može hteti jedino svoju smrt.

 

Svet nije završen, ni racionalan, on nema završetka

”Sve se slama, sve se opet slaže, večno se gradi ista kuća bitka.”

Sve se rastaje i sve se opet sastaje, večno je veran sebi krug bitka.

Niče je učitelj večitog vraćanja. Nadčovek prihvata život, njemu

Ponavljanje nije strašno. Svojim ”da” on izriče volju da se ponovo potvrdi.

Formula za veličinu čoveka jeste ”amor fati”. Nužnost ne samo podnositi već ljubiti

(Sizifa treba da sebi predstavimo kao sretnog – kaže Camus).

 

U telu Niče je prepoznao slepi nepoznati um

od našeg uma – iznad pukog racionaliteta.

Po njemu najviše stanje do kog može dopreti jedan filosof

je odnositi se dionizijski prema životu.

Umetnost – kao jedinstvo dionizijskog i apolonskog – jeste najpotpunije prihvatanje života i najvise očitovanje čoveka. Ona je podsticaj života – sta više, smisao života, jer svet i postojanje dobiju svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Samo zahvaljujući umetnosti moguće je podneti egzistenciju, podneti istinu, i preovladiti pesimizam.

Niče je snažno izrazio duh krize zapadnjačke civilizacije. Često je protivrečan i višeznačan ali samo iskrivljujući do falsifikata mogli su kasnije nacisti svojatati za sebe pojedine njegove teze istrgnuti iz celine dela.

”Oko svojih misli podićiću ogradu da u njih ne bi zalutale svinje i zanesenjaci.”**

Zaista, sta reći o idejama fašistickih mistifikatora (u koje ubrajamo i njegovu sestru) koji su uz veliku pompu proglasili Ničea svojim prvim ideologom.

”Kad danas pozdravljamo Ničea, pozdravljamo istodobno i Adolfa Hitlera!”

Bučne fašisticke glorifikacije i trabunjanja o Ničeu kao pravom sinu nepobedive, genijalne, od Boga poslane nemačke nacije smatrale su nevažnim činjenicu da se Niče stideo toga što je svoja dela pisao na nemačkom jeziku jer bi moglo ”izgledati da služe ojačanju bilo kakvih aspiracija nemačkog carstva.”

Sakrivajući se iza dvosmislenog filosofovog citata – ”tiranisanje je svojstvo velikih ljudi” i uobrazivši da su baš oni ti superiorni i odabrani da sude o životima drugih ljudi koje će sami po svom nahođenju proglasiti inferiornim i istrebiti za ”dobrobit čovečanstva” nacisti su prevideli (?) da je Niče antisemite smatrao ”zlosrećnicima” i ”siročadi”, kao i čitavo poglavlje autobiografske skice u kome govoreći protiv podele rase na arijske i semitske jasno kaže:”Tamo gde su rase pomešane vrelo je kultura”.

Ukratko Niče je svojim bitnim stremljenjima nedvojbeno nespojiv sa samozadovoljnim nemačkim malograđaninom, tupim kobasičarom, unteroficirom, tim stubom nacističke Nemačke, tim mediokritetom koji svu svoju snagu nalazi u pripadnosti i slepoj pokornosti svojoj organizaciji.

Volja za moć kao jedna od tri velike Ničeove teme, možda najzanimljivija, ali i najviše zloupotrebljavana.

Prisutna u čitavom nizu ranijih dela a onda, pre svega, u filosofovoj ostavštini koja u samom naslovu ima tu temu.

No tu već dolazimo do literarnog paradoksa…

”Volja za moc” kao Ničeovo glavno delo (faktički) ne postoji. Naslov ”Volja za moć” sestrin je naslov, isto tako i svi naslovi i podnaslovi. Taj naslov izabran je (po Schlehti) da bi krajnje tendenciozno uputio na jedan momenat Ničeove filosofije i kako bi se on učinio dominantnim za čitav filosofski opus, i kasnije zloupotrebio u profašističke propagandne svrhe.

Reč-dve o tome… Kad se Ničeova sestra Elizabeth Forster Nietzsche vratila 1893. godine nakon neslavne rasističke avanture iz Paragvaja, prekinula je izdavanje bratovih dela, koje je (nakon njegovog sloma) otpočeo njegov prijatelj kompozitor Peter Gast. ”Zbilo se nešto, piše tada, što ugrožava čitav posao oko Ničea: gđa Forster vratila se iz Paragvaja!-

Sestra je – što je nesumljivo dokazao Schlechta – na najgrublji mogući način falsifikovala Ničeovu korespondenciju i čitav niz pisama koje je filosof uputio drugima preadresirala na sebe. Kako je bila prilično kratkovida i nespretna, taj je proces lepljenja i zamrljavanja mesta gde su spominjana imena izvela loše, pa je lako otkriti taj neviđeno drski falsifikat rasistički nastrojene i bolesno ambiciozne sestre koja se na osnovu tih pisama prikazala kao jedini autoritativni izdavač Ničeovih opusa, kao najbolji tumač njegove filosofije iako ju je sam filosof jedva trpeo i smatrao potpunom neznalicom i intelektualnom bedom.

Uništivši mnoge originale i falsifikujući mnoga pisma, sestra je na svom bratu kome se u to vreme već potpuno pomračio um, upravo bestijalnim i beskrupuloznim metodama zarađivala novce za svoju prljavu, rasističku a kasnije i otvorenu nacističku propaganda.

Satanski lik te žene upotpunjuje i njeno kasnije prijateljstvo sa Hitlerom kojem je uz veliku pompu i duboko poštovanje simbolički predala Ničeov štap.

No vratimo se filosofu samom.

”Smešna mi je vaša slobodna i neslobodna volja: tlapnja je to a ne volja. Iz bola i misli rodila se tlapnja koju vi nazivate voljom…

…Moć neke volje cenim po tome koliko otpora, bola, torture izdrži i

Koliko se ume preokrenuti na probitak.”*

Dakle, neslobodna volja nije nikakva volja već samo uobrazilja.

Pokušati? Ne, već učiniti. Pokušaja nema. Ili ćemo nešto uraditi ili ne. Samo htenje kao jaka volja prvi je preduslov ostvarenja samog cilja.

”Ko ne poznaje cilj ne može ni naći put.”*

Ono što je u čoveku najbolje razvijeno jeste njegova volja za moć.

Borba za opstanak označava jedno iznimno stanje. Pravilo je dakle volja za moć za > VEĆE I BOLJE, BRŽE I ČEŠĆE. Nije sreća cilj nego osećaj moći – jedan neprekidni lanac eksplozija, koja nikako nemaju sreću kao cilj.”*

Osvajanje-prirodna je konsekvenca jednog suviška moći (stvaranje i plođenje, otelotvorenje svoje vlastite slike u tuđ material).

Sve ”svrhe” svi ”ciljevi”, ”smislovi” samo su način izraza i metamorfoza jedne volje koja je svem zbivanju inherentna: volji za moć.

Imati svrhe, ciljeve, namere, opšte hteti, isto je što i hteti – biti – jači,

hteti – rasti i za to hteti sredstava.

Ničeova pesnička reč ima opojnu i rusilačku prometejsku snagu umetničkog izraza.

Stil mu je osebujan, strastven i patetičan – proročanski.

Svojim tezama Niče je kao vesnik nove kulture bitno i mnogostruko uticao na

kulturu 20. veka: filosofiju i egzistencijalizam, na psihoanalizu i literaturu.

Niče – to je temeljna sumnja da je put kojim evropski čovek putuje već 2000 godina samo stranputica. Na svom putu rušenja, laži, dekadencije i umora, Niče je i sam postao umoran. Sve je oko njega ostalo mekušno, blesavo, bez patosa jedne više ljudskosti o kojoj je toliko govorio, nevredno bilo kakvog napora.

Nakon svega, nikada nećemo moći sa sigurnošću ustanoviti u kojoj su meri naši odnosi prema drugim ljudima posledica naših osećaja, ljubavi, mržnje, dobrote ili zlobe, a u kojoj su meri predodređeni odnosom snaga između pojedinaca.

Stvarna dobrota čoveka može se pokazati u svoj svojoj čistoti i slobodi samo u odnosu prema nekom k one poseduje nikakvu moć.

Pravi ispit ljudskog morala, onaj osnovni (iskren, tako dubok da izmiče našem pogledu) jeste u odnosu čoveka prema onima koji su mu prepušteni na milost i nemilost – prema životinjama. A baš je tu došlo do fundamentalnog debakla čoveka, u toj meri da su iz njega proizišli svi ostali.

Descartes je isključio mogućnost da životinje imaju dušu, čovek je vlasnik i gospodar, životinja ”maschina animata” samo oživljeni stroj. Ako životinja cvili, to nije plač, već samo škripanje mehanizma koji ne funkcionise pravilno. Kad točak škripi, ne znači da kola pate, već da nisu podmazana. Isto tako treba shvatiti i cviljenje životinja i ne žalostiti se nad psom koga u laboratoriji živog seku na komade.

A onda se predamnom pojavljuje druga slika:

Niče u Torinu izlazi iz svog hotela

Vidi pred sobom konja i kočijasa koji

ga udara bičem. Niče prilazi konju i

pred začuđenim kočijasem grli ga oko

vrata i plače.

Bilo je to 1889. godine i Niče se već bio udaljio od ljudi. Drugim rečima tada je buknula njegova duševna bolest. Ali upravo zato mi se čini da taj njegov gest ima mnogo dublji smisao.

Niče je prišao konju da zatraži od njega oproštaj za Decartesa i svog natčoveka. Njegovo ludilo (prema tome definitivno razilazak sa čovečanstvom) počelo je u trenutku kad je zaplakao nad konjem. Nažalost, razapet između nadčoveka i životinje, Niče je pukao kao zapeti luk.

A to je onaj Niče koga volim, želim da vidim ga kako poput njegovog junaka napušta svoju špilju (sav) zažaren i snažan kao jutarnje sunce kad izranja iz tamnih planina, uzleće s stranputice po kojoj maršira čovečanstvo, probijajuć put k novom horizontu.

Na tom putu filosof ne traži od nas da sledimo njega već sebe same.

Šta to napokon podrazumeva?

Pronaći svetlost u sebi.

Bez obzira na okruženje.

Hteti prevazići sebe samog.

(ÜBER-SICH-HINAUS-WOLLEN)

Iznaći u svom sopstvu ono posebno (pozitivno) svojstveno nama samima, izgraditi ga i nadgraditi i uz pomoć volje kao osnovnog sredstva  izboriti svoje mesto u svetu.

Vredi pokušati?

Zar ne?

”Sad vas pozivam da me izgubite i sebe nađete, i tek tada kad me svi zaniječete, vratit ću vam se!”**

 

za P.U.L.S.E: Dr Mladen Kalpić

LITERATURA:

  1. Filipović, V. Novija filosofija zapada, Zagreb 1982.
  2. Heidegger, M. Uvod u Nietzschea, Zagreb 1980.
  3. Kalin, B. Povjest filozofije, Beograd 1972.
  4. Korać, V. i Pavlovic B. Istorija filozofije, Beograd 1994.
  5. Kundera, M. Nepodnosljiva lakoca postojanja, Sarajevo 1986.
  6. Niče, F. Antihrist, Beograd 1988.
  7. Niče F. Dionisovi ditirambi, Beograd 1988.
  8. Niče F. Tako je govorio Zaratustra, Zagreb 1976.
  9. Niče F. Volja za moc, Beograd 1972.

LEGENDA

(citati su označeni na sledeći način)

  • * Volja za Moć
  • ** Tako je govorio Zaratustra
  • *** Antihrist
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.