Ulogujte se / Kreirajte profil

Vrli novi svet – Oldos Haksli

.

Become a Patron!

.




Knjiga “Vrli novi svet” Oldusa Hakslija je distopija kojom je prikazana jedna moguća budućnost (iz perspektive tridesetih godina prošlog veka – danas u nekim segmentima veoma slična sadašnjem stanju sveta u kome živimo). Za razliku od nešto kasnije objavljene, takođe veoma poznate distopije “1984” Džordža Orvela, (Hakslijevog studenta) – Hakslijeva varijanta totalitarnog režima prikazuje totalitarnost ustanovljenu drugačijim sredstvima – ne zastrašivanjem i represijom, ne ni potpunim uspostavljanjem kulta ličnosti (mada je jedna blaža varijanta toga ipak prisutna) – nego genetskim inženjeringom, hipnopedijom i manipulacijom zadovoljstva.

Novi svet koji Haksli prikazuje je svet u kome je patnja smanjena na minimum. To je postignuto sredstvima koja smanjuju opseg čovekovih sloboda do granice kad je moguće dovesti u pitanje činjenicu važnosti slobode za definisanje specifično ljudskih osobina čovekovog bića i razlikovanje istog od životinje (ili mašine). Da bi patnja bila smanjena na minimum, genetskim inženjeringom se smanjuju i potencijalne sposobnosti najvećeg dela populacije Novog sveta. Već tu se vidi da “savršen svet” nije zamišljen kao savršen za sve stanovnike, već samo za one malobrojne, čije se sposobnosti ostavljaju na maksimumu, te kojima je namenjena upravljačka uloga i sve povlastice u skladu sa tim. Ljudi smanjenih sposobnosti tu su da obavljaju gotovo sve poslove osim upravljačkih, i da tako obezbede lagodan život najpovlašćenijoj Alfa klasi, i miran i srazmerno udoban život ostalim klasama po strogo utvrđenoj i definisanoj skali. Da bi bili “srećni”, ljudi smanjenih sposobnosti moraju biti pomireni sa svojom društvenom ulogom, sa neizbežnom situacijom koju nisu sami birali i iz nje ne mogu nikako napredovati dalje. Dakle, njihova genetika nije ono što im je priroda namenila, već se ljudska ruka, ruka malobrojnih upravljača, umešala u konstruisanje potencijala njihovog tela i duha, igrajući na taj način ulogu božanstava na Zemlji. Nakon što su ograničeni biološkim intervencijama na samim jajnim ćelijama i zametku, sledeće ograničavanje nastupa tokom procesa koji se zove “obrada”. Ljudi su ograničeni mestom u društvu koje im je unapred zacrtano. Da bi bili mirni i zadovoljni, oni se hipnopedijom (neprekidnim ponavljanjem jednostavnih poruka sa zvučnika, tokom trajanja sna) i drugim metodama manipulacije, uče da je njihovo mesto u društvu najbolje za njih. Svaka potencijalna uznemirenost (kao nužni produkt procesa mišljenja ili, još više, emocija) leči se ili predupređuje određenim količinama some – droge koja ubija i poslednje ostatke ljudskog u ovim živim strukturama nalik na robote, ili pak zombije.

“Savršeni svet” je svet koji je, radi prividne sreće svojih stanovnika, ljude lišio umetnosti, religije, strasti, a pre svega toga slobodne volje. Nema doduše bolesti ni nesreće, nema prljavštine ni zločina (to su argumenti kojima se pravda postojeća organizacija), ali nema ni ljubavi i porodice, nema blistavih tvorevina ljudskog duha, nema ideje, nema pravog napretka ni u jednoj oblasti koju je prethodno, nesrećno čovečanstvo uspostavilo.

Haksli u jednom drugom svom delu, pod nazivom “Vrata percepcije”, govori o tome da je svaki čovek potencijalno Oslobođeni Um. Da bi mogao da preživi kao telo, kao biološki organizam, čovek je uspostavio sistem filtriranja. Oslobođeni Um prolazi kroz proces trijaže. U delu “Vrli novi svet” ta je trijaža dovedena do svog vrhunca.

Iako se može diskutovati o tome da li bi čovek, rođen u takvom sistemu, podvrgnut svim tim postupcima, ikada bio u stanju da shvati po koju cenu je za njega stvoren “savršen svet”, da je ta cena plaćena njegovim osakaćenjem (te je on zbog nepoznavanja drugačijih mogućnosti zapravo ipak srećan) – čini se da je način organizacije društva koji Haksli prikazuje još suroviji i nečovečniji od onog koji vidimo u totalitarizmu opisanom u knjizi “1984.” Haksli nam prikazuje ljude koji su pretvoreni u idiote – što genetskim, što drugim metodama. Idiote koji svoju “sreću” duguju svojoj infantilnosti, svojoj osakaćenosti, odsustvu slobode, ljubavi i strasti. Pripadnici najviše klase u tom smislu razlikuju se od onih nižih samo po tome što nemaju ogroman broj identičnih blizanaca, što rade nešto komplikovanije poslove i imaju pravo na kompleksnije i sofisticiranije zabave, to jest na veću udobnost.

Ukoliko je suština života da se put od želje do ostvarenja skrati, da se ne želi ono što se ne može imati, da se održava nepromenjeno stanje, da se udobnost i higijena proglase najvećim dostignućima civilizacije, a kao cena za to žrtvuju sloboda i potencijali pojedinca – onda je Vrli Novi Svet vrhunac društvene organizacije.

Može biti interesantan podatak da se u Ničeovom delu “Tako je govorio Zaratustra” nalazi gotovo programski ispisan sadržaj ovog dela (i budućeg sveta):

Mi smo izumeli sreću – kažu poslednji ljudi i trepću očima.
Napustili su predele u kojima je bilo teško živeti: jer potrebna im je toplota. Još vole suseda i taru o njega: jer potrebna im je toplota.
Razboljevanje i nepoverljivost su za njih grešni: pažljivo koračaju. Budala ko se još sapliće o kamenje i ljude!
Malo otrova s vremena na vreme: to obezbeđuje prijatne snove. I mnogo otrova na kraju, radi prijatnog umiranja.
Još rade, jer rad je zabava. Ali brinu o tome da im zabava ne naudi.
Niko više ne postaje ni siromašan ni bogat: i jedno i drugo je suviše tegobno. Ko još želi da vlada? Ko još da se potčinjava? I jedno i drugo je suviše tegobno.
Nekada je svet bio lud – kažu oni najotmeniji i trepću očima.

Diveći se Haksliju koji je tridesetih godina XX veka naslućivao u kom će se pravcu kretati civilizacija, možda i veće divljenje možemo uputiti velikanima XIX veka i njihovim proročkim tekstovima, kojima se, pored Ničeovog “Zaratustre” svakako pridružuje i poema “Veliki inkvizitor”, deo romana “Braća Karamazovi” Fjodora Dostojevskog. Dostojevski je, kroz razmišljanja Ivana Karamazova, sve obrađene probleme sveo na onaj bazični – problem ljudske slobode.

Zastupajući tezu da je slobodna volja suštinski temelj na kome se može graditi ljudski život u jedinom pravom smislu te reči, potražiću kao i Divljak u “Vrlom novom svetu” svoje pravo da budem nesrećna, nesavršena, neuklopljena, nepomirena sa svojom neizbežnom društvenom situacijom, neutešena drogom ili lekovima, sposobna za ljubav, suštinske odnose, percipiranje i učestvovanje u umetnosti, strast, bunt, refleksiju.

za P.U.L.S.E: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.