“Wish you were here”, Ljilja i ja

O, da…ovo je, nešto nalik na priču, o Ljiljani Sretić i meni. Oduvek smo bili prijatelji. Mnogi (svi?) su mislili da smo bili nešto više (a može li biti više?) od toga, ali nismo..i zato mi je, i tada, a i sada „nakon svih ovih godina“ tako drago. Živela je u jednom naselju, u jednoj prizemnoj kući, tu, negde u centru grada, i znao sam, u pola noći, da upadnem u sobu, naravno nenajavljen, kroz njen prozor da joj ne bih budio roditelje, meni tako drage. Ljilja je bila navodni insomničar, koji je dugo potom spavao i  ne znam kako je uspevala da se probudi za svoje časove molekularne biologije. Možda zato je, po svakom mogućem vremenu, nosila tamne naočare, a ja sam je ismevao. “Hej, pa ti nemaš podočnjake kao ja”…pravdala se. Imala je takav glas, da sam hteo da mi snimi pozdravnu poruku na telefonskoj sekretarici…ali ne verujem da bi drugim devojkama to bilo drago.

Slušali smo, približno, istu muziku. Dugo smo se znali, ono što se kaže, iz viđenja. A, onda, kada  za tako nešto i nije bilo vreme,  odbranio sam nju i „Since I’be loving you“. Naravno da se i Žarku Čejoviću ta pesma sviđala, ali to je priznavao samo u našem prisustvu. Ona je slušala njegovu emisiju na radiju, gde je on, njoj, meni i svojim, rekao bih, ipak malobrojnim prijateljima, puštao pesme, za koje je znao da volimo. „Sound and vision“…Bowie…

Prva mi je rekla, a potom još meni neki dragi ljudi, da kad čuje „Wish you were here“ da se seti mene. Kao, nijedna pesma, niti ijedan stih nije odražavao mene kao ta. Ha..rekao sam joj tada, onda znam, kako će me, jednog dana sahraniti….. na šta se užasavala. I slušali smo je zajedno, nebrojeno puta. Savršeno je govorila engleski i tvrdila je da ne postoji takav izraz koji bi izrazio iskonsku ljudsku potrebu  za drugim ljudskim bićem. Sporili smo se oko Pitera Gebrijela, za razliku od mene, nije ga volela. I naravno, uvek smo se čudili kako je Džeri Hol odabrala Džegera a ne Brajana Ferija. „A song for Europe“. Žarko i ja, negde na Hvaru…

Uvek se čudila mojoj „sposobnosti“ da pamtim tekstove pesme i imena likova iz romana. „Bobane, zar to nije, pomalo, zamorno?“, „ Ljiljo, ja to ne pamtim, ostaje mi u glavi..samo od sebe.“ „Hoćeš li tako upamtiti celi svoj život?“ „ Neću, Ljiljana, čovek ionako pamti samo lepe trenutke, a njih ne primećujemo kad se dešavaju, pa ih posle ni iz čega pravimo, lažemo sebe i pamtimo“

Jednom sam joj doneo „Čarobni breg“. Odbacila ga je kada je, zajedno sa Hansom Kastorpom, dobila temperaturu, a onda se smejala kada sam joj pričao da sam je i ja dobio kada sam je prvi put čitao, sakrivenu u šinjelu, negde na obali Save. Podne je i… 37 sa 5. Ima li nečeg goreg?:), osim „proteze duši i make up-a na leš“?

Znali smo da dugo, zajedno sa Mikijem Vasićem, šetamo ulicama našeg grada. „Izgledala mi je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze“. Nikad nije shvatala zašto mislim da je najveći kompilator bio i  najbolji tekstopisac ali nije imala argumente za protiv kada bih joj citirao “Ostaćemo sami ti i ja, u svijetu u kome rod i ne treba“. Samo jednom sam je video da je popila dva-tri pića, i tada smo je Leo Vučinić i ja „nosili“ do kuće, polupripito pevajući „Kad hodaš, ne zastajkuješ…“

Sada tim ulicama idu neki drugi ljudi…i rastu neka druga deca.

Kad sam je izvodio na večeru, čekajući je u automobilu, znao sam da će biti obučena u belo. Bila mi je tako, o tako, dirljiva ta njena sklonost, to verovanje da je, u nekim takvim prilikama, uputno biti u belom…što ne može svako da nosi. A ona je znala.

Oduvek je kao nesuđeni  i amaterski psiholog, želela da zna nešto više o meni i znala je da kaže da nikad nije videla hermetičniju osobu od mene na svetu. Eh, Ljiljo da sada čitaš ovo, znala bi, ono što sam ti i tada govorio da to nije tako. Kažem, da sada čitaš ovo, jer….

Jer, ne znam gde je sada…u stvari znam, a ne želim da znam. Mislim da obostrano ne želimo da se vidimo. Ja znam da to, sa moje strane,  nije zbog nje, nego zbog nas. Ne želim da gledam  i da gleda dokaze kako nas „naša  mladost pred vlastitim očima vara, krade i napušta“. Besmisleno želim da sačuvam,  samo svoj ugarak,  negde u dnu sopstvene duše.

Ostala je, posle toliko godina prijateljstva, samo jedna naša  fotografija.

Ovo je mala posveta tebi i meni Ljiljo. I ponekad, da li samo ponekad ?…tako bih želeo da si ovde.

za P.U.L.S.E   Boban Savković

  Boban Savković, P.U.L.S.E, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi