Божидар Кнежевић, заборављени философ

Као што је у једном жиру затворен цео храст, тако је у историји људског ума затворена историја космоса.

Рођен на Убу 1862. године, убрзо се сели у Београд гдје завршава гимназију те дипломира на историјско-филолошком одсјеку Велике школе. 1884. године се сели у Ужице гдје постаје професор француског језика, историје и увода у философију. Учествује у српско-бугарском рату, а затим се по налогу власти сели од града до града, од једне до друге гимназије. У Чачку је био директор гимназије (1893-’94.), а у Београду професор у Првој мушкој гимназији (1902-’04.) те од 1904. помоћник уредника Српских новина. Иако већи дио живота проводи у поприличној неимаштини и у саплитању о академске кругове због којих му и не полази за руком за живота добити веће признање, успјева сам да изучи више страних језика (енглески, њемачки, француски и латински), дубље се позабави изучавањем историје, философије и социологије, те превођењем. Аутор је више дјела из наведених области, од којих треба издвојити Принципе историје (I – Ред у историји 1898, II – Пропорција у историји 1901.) и Мисли (1902.). Умире у Београду 1905. године.

Иако релативно мален је број његових дјела, њихова важност и садржај су многоструко већи, те из тог разлога ћу се у овом тексту позабавти само једном, мањом, темом из његовог шароликог опуса.

.

Поимање времена код Божидара Кнежевића

Вријеме (лат. tempus, грч. χρόνος) је један од основних појмова у религији, философији и науци. Обично се описује као континуум, линеаран или не, као и бесконачан или коначан.

Кнежевић је у свом дјелу контемплативно инкорпорирао многа знања дотадашњег човјечанства, са великим, можемо слободно да кажемо, успјехом. Нагли узлет науке који је породио нови ентузијазам прогреса није заобишао ни њега. Дакле, он није остао глув на нова открића, прије свега, природних наука, штавише, уклопио их је у свој, нажалост, недоврешен философски систем, те се свака наизглед контрадикторност са његовим, најприје религиозним ставовима, може приписати управо томе.

Центар васионе није једна тачка у простору, него један моменат у вечности. (Мисли)

.

Реченица која је на трагу античке философске космогоније, понајвише Хераклитове вјечне живе ватре (гдје би Логос био бог, мијењање – вријеме, ватра – простор). С изнимком да код Хераклита, будући да је вријеме само мијењање, оно и јесте и није, док код Кнежевића оно итекако јесте.

Везу између Хераклитове живе ватре и Кнежевића потрврђује и сљедећи фрагмент: ”Цео живот данашње васионе од првобитног до посљедњег хаоса само је један звук у огромној општој хармонији козмоса, само један сат у ком се казаљке поново поклапају у огромном времену васионе” (Мисли), осим тога, паралеле се могу повући са теоријама доцније физике двадесетог вијека (као и неких ранијих визионарских поета, попут Едгара Алана Поа), теоријaмa великог праска и стиска Стивена Хокинга и Жоржа Леметра. Док је посљедња оповргнута због изгледног недостатка материје у космосу, прва и даље службено важи. Наиме, код Хокинга, вријеме је вјечно, али није ненастало. Ослобођено је великим праском, када настаје, те омогућава свему осталом да настане, док тежи ка бесконачности, односно вјечности. Код Кнежевића, вријеме је такође вјечно, такође није ненастало (бог му је креатор), и такође тежи ка бесконачности.

Такође, ваља споменути и теорију која је настала као сурогат великом стиску, за ”прелијевање” времена, самим тим и простора, по којој црне рупе праве велики стисак из којег се јавља нови велики прасак, а која је још један покушај научног објашњења већ промишљених философија.

Кнежевић каже да све што бива, бива само једанпут, те:

Само једанпут су се стекле све околности да је природа могла створити органски живот; само једанпут живи све човечанство и васиона. (Мисли)

.

Tиме ствара контрадикторност самој вјечности, јер иако парадоксално, вјечност пружа бесконачне шансе, и све бива бесконачно пута. Што је и једна од ријетких његових контрадикторности са модерном науком (квантна механика потврђује могућност постојања бесконачног мултиверзума, у којем постоји бесконачан број универзума, што самим тим, с обзиром на партикуларни онтолошки материјализам даје бесконачно наших универзума са бесконачно нас самих), али и поред тога се мора признати да многе његове мисли и послије читавог вијека од његове смрти и даље поносито и непоколебљиво стоје пред налетима науке.

Никоја ствар није вечита, а има нешто што је вечито; по томе, оно што је вечито није ствар. (Мисли)

.

Претпостављање вјечитости као творца вјечности можда и није најсретнији избор, јер како објаснити вјечно бивствовање вјечитог? То је опет нека вјечност? Било како било, то је питање за себе, Кнежевић ју је претпостављао, односно, претпостављао је бога као ту вјечитост.

Бог је снага која је створила време; све остале светове и ствари створило је време. (Мисли)

.

Хијерархија је јасна, бог је индиректни творац свега, али само у смислу иницијалне каписле. Као и опште законитости, гдје се опет види утицај Хереклитова Логоса.

Бог ствара вријеме које као такво, као могућност бивања самог, омугућује стварање, односно бивање свега другог, али само у оквиру законитости по којима је и само створено, по којем и сама та могућност, претпоставка јестања јесте.

Што се тиче простора, који је, мање-више, нераскидив у односу с временом, као што већ раније рекосмо тај је однос јасан, простор је код Кнежевића у подређеном положају у односу на вријеме:

…простор са свима стварима и световима у себи није ништа друго него талог времена. (Мисли)

.

Путем наниже, вријеме је апстрахован простор, простор је ”згуснуто” вријеме (талог времена), док је ”материја згуснут простор”. Али, хијерархија није условљена само апстраховањем у дубину и даљину, већ је то прије ствар хронологије бивања, једне временитости у времену.

”Простор је само симбол времена” (Мисли), зато што све ствари (материјалне) које су у ствари згуснут простор, јесу симболи појединих момената њиховог постојања у времену.

.

Однос времена и човјека

Човјек је код Кнежевића у двоструком односу с временом. Као тјелесан (као материјална еманација простора), он је градационо подређен. Као духован, он је у истовјетном односу бивствовања са самим временом, оба су вјечни.

Иако је вријеме код Кнежевића вјечно, он је ипак правио разлику између потенције и актуализације. То се да видјети поготово у односу времена и човјека у његовом  44. фрагменту Мисли, гдје каже да је за човјека све више прошлости и мртвих, а све мање будућности и живих (однос у овом случају се мора сагледати само као однос тјелесног човјека).

”Са целим својим историјским животом човек је само у средини једног општег великог процеса, коме он не види краја ни пред собом ни за собом, ни у прошлости ни у будућности.” (Мисли) Човјек је, на неки начин, главно оруђе историје. Историјског духа који се самооткрива човјеку кроз своју повијест. ”Тако процес света, процес свега, није једна готова књига коју човек има само да прочита па да разуме и види све; Процес света јесте писање времена на табли.” (Мисли) Подсјећа на Хегела, бићете сагласни. Али то самооткривање није лако нити препознатљиво, човјек успијева да сагледа само по корак испред и иза себе, онај већи дио је у мраку. ”Свет је за човјека још сат без казаљке; он чује куцање времена, али не зна које је доба.” (Мисли)

.

Узимајући у обзир горе поменути однос човјека као духа са временом, Кнежевић констатује да духован човјек ”осјети” прошлост и будућност, док су они материјални, усмјерени на пропадљиво, чулно, везани за садашњост. Те да они и престају са престанком садашњости (овдје Кнежевић није прецизирао на који то начин престају, јер сви у сваком случају материјално престају). Треба узети у обзир могућност и духовног престанка човјека у његовом инкарнацијском систему, о којем експлиците говори у фрагменту 426:

Живот сваког човека јесте круг од којега је бесконачно мален део онај што се зове живот – од рођења до гроба. Цео остатак тог великог круга невидљив је људским очима. Почетак му је у почетку земљиног живота и историје људске, наставља се испод земље, и не свршава се нигде.

.

Иако је вријеме бесконачно, иако је човјек духовно (условно речено) вјечан, човјек најмање капитала има управо у њему (овдје Кнежевић вјероватно мисли на на један инкарнациони циклус), стога је располагање с временом највећа мудрост човјечија.

Што је дакле вријеме? Док ме нико не пита, ја знам; Кад би, пак, ваљало то да објасним – ја не знам. (Исповјести, Аурелије Августин)

.

Божидар Кнежевић није нити први нити посљедњи мислилац који размишља о времену. Ако то имамо на уму, као и то да је помало претендиозно преуобличавати мисли Кнежевића и давати им (сасвим безазлено, уз најбоњу намјеру и једноставан проблем историјске позиције аутора) неко модерно значење, те ако занемаримо неке профетске фрагменте (који некад надилазе и подручје саме интуиције и задиру у фантазију), свакако се мора устврдити да је Кнежевић у својој цјелокупној мисли, самим тим и поимањем времена, био испред свога.

за П.У.Л.С: Драган Кабић

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Božidar Knežević, Filozofija, Fizika i metafizika, ontologija, prostor-vreme, Vreme