Ветар лиже Колиму и завлачи свој прохладни језик под одело. Свуда су празне „хрушчовке“ (квадратне зграде Хрушчовљевог периода). Доњи спратови су им заковани даскама и фурниром. Скелети хангара личе на пауке, а лучни кранови, тј. хиљаде тона испреплетаног зарђалог гвожђа, никада се неће померити с места. Међу низовима „хрушчовки“ као да пузи „жива плесан“ од неколико стотина накривљених шупа, склепаних од дасака и грађевинског отпада. Никле су 1990-их, али су брзо пропале, јер се од петнаест хиљада житеља града Черски дванаест хиљада већ преселило „на континент“ [тако житељи удаљених региона РФ, пре свега Крајњег Севера, зову централну Русију – прим.ред.]. Лука више не ради, не раде ни предузећа, остале су само буџетске институције: стамбено-комунални сектор, администрација и школа, а и оне само себе одржавају. На конструкцији једне „хрушчовке“ стоји огроман натпис: „СЛАВА КПСС!“ [Комунистичкој партији Совјетског Савеза – прим.ред.]. Чудна похвала чудном богу белаца.

На обали се тамне брвнаре. Испод њих старо рудничко окно ураста у промрзло тло: ниска таваница од дасака, трули подупирачи, зарђале шине нестају у леду… Претпостављам да су то остаци логора од кога је и почело оснивање града. Ту су тридесет седме затвореници подигли устанак. Устанак је угушен, овде на обали је стрељано педесет људи. Три детета се играју на зарађалом броду, а у позадини се плаве планине. Онострана, ћутљива природа на обали велике и хладне реке.

Већ овде, у Черском, осећам присуство духова. Долећу из тундре, гледају са реке, пролазе између бетонских „хрушчовки“. И ћуте. Све док не научиш да их чујеш.

Вођа рода Зеца

Тешко је замислити овдашња растојања: 50 km до обласног центра, 3500 km до Јакутска. Територија величине Европе, потпуно ненастањена. Обале стрме, као да су багером сасечене. Голи слојеви смрзнуте земље личе на обнажене ожиљке. На њима само црне шуме са деформисаним дрвећем, и тек понегде рибарска колиба. У даљини се румене планине, а иза њих хладан, вишечасовни залазак сунца. Унаоколо тундра, тајга, хладне реке и језера, планински ланци, раније настањени само зверима и ретким породицама номадских ловаца и риболоваца. А сада више нема скоро никога.

Са мном је Вођа, Вјачеслав Шадрин, председник савета јукагирског народа. Крупан и снебивљив, носи наочаре. Личи на некакво мече или на Пјера Безухова. Петнаест година је био директор школе у јукагирском селу Нељемноје, затим се преселио у Јакутск. Он је нешто попут заштитника људских права или социјалног радника. Вршља по селима, помаже људима да изваде потребне документе, или да пошаљу дете у болницу, или да искамче од Министарства моторне санке „Буран“ за мештане.

„Мој деда ми је једном прегледао главу“, каже Вођа. „Не знам шта је он видео на њој, углавном, тада је изрекао сакраменталну фразу: ‘Неће од њега постати ловац’. Зато су ме послали у град да учим школу. Али увек сам знао да ћу се вратити.“

„Зашто?“

„Зато што сам ја Шадрин, вођа рода Зеца…“

„Људи смрзнутих предела“

Јукагири су аутохтоно становништво Источног Сибира. Ту су живели и пре доласка Тунгуза, још од неолита. Водили су номадски живот, свака породица за себе, и живели у јуртама и полуземуницама, ловећи дивљач и рибу на обалама река. Користили су камено оруђе све док нису дошли Руси. У њиховој култури сачувани су најархаичнији елементи: култ предака и шамана, приношење паса на жртву и еп о Врани. Култура каменог доба све донедавно је била жива овде, на хладним пространствима Источног Сибира покривеним тајгом. Када би умирао јукагирски шаман, тело су му секли на комаде, месо су сушили и делили као амајлију, а главу су набијали на дрвени стуб, све су то облачили у свечано одело и постављали у станиште као икону.

До доласка Руса јукагирска племена су вековима била раштркана на огромној територији, од Лене до ушћа Анадира. Козаци су донели две ствари које су за њих биле катастрофалне: алкохол и велике богиње. Код аутохтоних житеља Сибира не функционише дехидрогеназа алкохола. То је фермент који разлаже алкохол у крви. Зато они одмах постају пијанице, пошто не могу да се отрезне. Алкохол је на њих деловао као хероин, тако да је вотка постала главна валута за трговце крзном. Још горе је то што житељи Сибира нису никада боловали од инфективних болести и нису били имуни на њих. Нису могли поднети грип, мале богиње, сифилис, губу… Најгоре су биле велике богиње. У 19. веку су епидемије великих богиња покосиле готово целокупно јукагирско становништво. Пред Револуцију су била остала само два јукагирска племена, која су живела веома далеко од цивилизације, у најхладнијим подручјима на Земљи. Они јужнији, из рода Зеца, ловили су дивљач у тајгама у горњем току Колиме, а северни, из родова Гусана и Алаја скитали су са ирвасима по тундри између Колиме и Индигирке. Евенска реч „јукагир“ уствари значи „далеки људи“ или „људи смрзнутих предела“.Срећом, њихова култура је детаљно описана. На Колиму су 1880-их протерани народовољци Јохелсон и Богораз (чланови тајне револуционарне партије „Народна воља“). Јохелсон је годинама живео са Јукагирима, научио њихов језик и записао многе бајке и песме. У својим записима он приказује крајње симпатичан народ. Јукагири нису знали за личну својину и новац. Уловљену дивљач и рибу делили су свима присутнима. Поред тога, нису умели ни да лажу. „Јукагири су веома поштени, свакоме верују, и увек држе дату реч. Ако из неког разлога не могу да испуне оно што су преузели на себе (на пример, да направе чамац), спремни су на сваку казну коју одреди наручилац посла, било да је Рус или Јакут. Они сами не знају цену свога рада, и зато верују трговцу на реч…“ Природно је да такав народ није могао дуго да опстане уз присуство дошљака. Већ крајем 19. века се сматрало да су они у фази изумирања.

Колимско 

Колимско и Андрјушкино су суседна села, удаљена 240 km једно од другог. У оба села живи отприлике по 800 људи. У Андрјушкину живе Јукагири и Евени, а у Колимском углавном Чукче, али и тамо има Јукагира и Евена. Колимско је настало од јукагирског номадског насеља. Ту су стада дивљих ирваса прелазила реку Омолон када су мигрирала на север, према океану, бежећи од комараца. Јукагири су их нападали приликом преласка реке и убијали колико год су могли да би обезбедили месо за зиму. Сада више нема тих миграција. „Живео је некада један злобни нитков“, каже легенда. „Он је ухватио живог ирваса, одрао му кожу и пустио га. Заштитник дивљих ирваса, дух по имену Толон Моје, био је увређен због такве безосећајности и одвео је ирвасе са Омолона…“

Последњи снег је пао десетог јуна, а први снег десетог јула. Пола године траје ноћ, температура је минус 50 степени.

„Знате колико има комараца лети?“, каже Вођа. „Деца се забављају тако што трче кроз облак комараца и гледају како се претварају у црне силуете.

Како су људи уопште могли овде да се настане?

Поларна насеља су прилично неугледна. Пре него што је успостављена совјетска власт овдашњи узгајивачи ирваса и ловци никада нису живели у селима, него су скитали тундром као номади. Сада живе на обали Колиме у убогим баракама на спрат. Из дугих димњака котларнице диже се изнад тундре густ прамен црног дима. На све стране су коже ирваса. Једне се суше, друге као да су бачене, треће вире из снега… Као да немају никакву вредност. Неки човек полако вуче пластичне санке по блату. У једном дворишту стоји кабина авиона са остатком натписа „ОФЛОТ“. Авион је пао негде у тундри и сада је, у „другом животу“, постао шупа. Свуда се окупљају прелепе паметне „лајке“ (северни ловачки пси) са дугом и меком длаком. Вођа и ја улазимо у неудобне „комуналке“ у баракама, тј. у станове где живи по неколико породица. Наилазимо на стари издубљени кану. Правили су га Јукагири из тајге у горњем току реке. Овде сви имају много лепа имена, преузета од старијих генерација руског народа: Пелагија, Акулина, Терентиј, Макар, Гаврила…

Највеће изненађење су цене. Овде је све четири пута скупље него у Москви. Једно млеко и десет јаја коштају двеста рубаља (4,4 евра). Све се допрема авионом, а авионска карта од Јакутска до Черског у једном правцу кошта 30 хиљада рубаља (660 евра). Овде људи и немају новац, али зато меса и рибе има на претек.

Вршњаци мамута

„Село Колимско се одликује тиме што овде није уништен совхоз (пољопривредна задруга из совјетског времена)“, објашњава Вођа. „Једноставно је преименован у заједницу ‘Турваургин’.

Свака породица ради за себе, а управа, књиговодство и ветеринари су заједнички. Једна половина становника гаји ирвасе, а друга лови рибу. У том селу је сачувана и кројачница. Сви некако успевају да опстану.

У Андрјушкину није тако. Тамо су се поделили на породична стада и на крају су сви пропали. Упропастиле су их мамутове кости. Тамо су бандити трговали тим костима. За то подручје су била „задужена“ двојица: Ватагин и Голупчиков. Трговали су златом, костима и рибом. Они су Андрјушкино узели под своје, купили су алат и технику и почели да копају на обалама река. Из Москве је долазио бизнисмен који је откупљивао те кости. Људи су се тада преоријентисали на кости. Зашто да се целе године потуцају у крајње тешким условима, када је уместо довољно да пронађу једну кљову? А по нашим схватањима то је табу. Мамут је житељ Доњег Света, у који не треба залазити. У тај свет су силазили само шамани. Ако отуд нешто узимаш, онда отвараш пут духовима. Ја сам човек савремених схватања, али тај лако стечени новац стварно није донео срећу никоме од оних који су вадили кости. Ватагин је недавно умро, а Голупчиков је убијен. Тако је посао обустављен, а у Андрјушкину се више не гаје јелени. Сада се испоставило да они чак не могу да користе свој рачун у банци, јер су као оснивачи задруге регистровани некакви Ватагинови пријатељи у Јакутску. Друго је овде код нас, у Колимском. Овде углавном живе Чукче, а они више слушају старије. Старци су им рекли: „Не треба копати кости“, и они су послушали.

Мамут се често среће у јукагирским бајкама. Недавно се испоставило да су ти гиганти на Медвеђим острвима изумрли пре непуне 4 хиљаде година, што значи да су их Јукагири заиста познавали…

Интернационала у тундри

Поред улаза стоји помоћна кућица од дасака. Око ње се петљају људи и деца, обележавају даске кредом и одваљују их. Ударци чекића одјекују изнад Колиме.

„Каква је ово шупа?“

„Твоје речи су увредљиве. То је ловачки дом, сутра га терамо у тундру.“

То је Петја Каургинен, други човек у овдашњој задрузи. Ту је и радник Лазар, његов пријатељ, а трећи је Игорјок, Петјин брат, вођа групе узгајивача ирваса. Сви су мишићави као коњи, а лица као да су им штављена. Уопште не псују. Петја је најстарији, има преко четрдесет година. Он је очигледно главни. По изразу лица се види да је паметан и искусан. Делује помало уморно. Каургинени су Чукче, а Лазар је Јакут. Вишенационалност је на овом подручју уобичајена појава. Совјетска власт је 1920-их покушала да подели Сибир на совјете по племенској припадности, али није успела, јер племена овде немају јасно омеђене територије. По истој тајги и тундри скитале су породице разних народа: Јукагира, Чукчи, Корјака и Евена. Сви они су били полиглоте. Чак и данас сви старији људи знају по четири језика.

Петја и Вођа почињу да проучавају документе „Турваургина“. Свака част Вођи. Он помаже свима, а не само Јукагирима.

Они се потпуно разликују по карактеру. Чукче су жестоки момци. Немају баш никакве сличности са јунаком руских вицева [у руским вицевима Чукче често имају смешну улогу наивних и глупих људи]. Као да су са Кавказа, а не из Сибира. Напрасити су и горди, воле да буду независни. Чукче су једино сибирско племе које је пружило жесток оружани отпор Русима. У заробљеништву су вршили самоубиства. Они никада нису потписивали никакве уговоре са Русијом, нити су плаћали порез у крзну.

Јукагири су нешто сасвим друго. Они су суптилни, благе нарави. Јохелсон се нашао у чуду када је схватио колико Јукагира пати од „арктичке хистерије“, необичне душевне болести код које долази до промене стања свести. Изненадио се и када је видео како лако они падају у транс и у којој мери су подложни хипнози. Млади козаци су у шали често хипнотисали Јукагире и терали их да ураде нешто непристојно. Њихова хистерија понекад је попримала размере епидемије: људи би пуштали дивље крике, кидали своју одећу, покушавали да се баце у реку, бежали у шуму, пентрали се на високо дрво ариш и данима седели на његовим гранама. Можда је та психичка нестабилност везана за хладноћу, глад и недостатак сунчеве светлости, а можда и за древне слојеве свести, још из доба када је човек тек учио како да њоме овлада.

Они Русима нису пружали никакав отпор…

Изоловани језик

Када је 1937. у колимски логор доспео млади лингвиста Јуриј Крејнович, он је ту, у Шаламовљевом паклу, срео Јукагира који је заклао задружног ирваса, и почео је да учи његов језик. Када је 17 година касније изашао на слободу, одбранио је дисертацију на тему јукагирског језика и од тада је тај језик постао веома популаран у лингвистичким круговима, јер је изолован и нема сродних језика, што говори о врло древном пореклу јукагирског народа.

Посебно је необично што су Јукагири имали своје писмо. Оно је идеографско и не личи ни на азбуку, ни на хијероглифе. Највише подсећа на шаре које ученик црта по клупи када се замисли. Те слике су коришћене за писање љубавних или ловачких порука.

„Док је био жив стари Спиридончик, мој рођак, он је то умео да чита“, каже Вођа. „Сада више нико не уме.“

Јохелсон је често добијао писма од јукагирских девојака, тако да је писмо дешифровано и научници сматрају да оно припада културном наслеђу неолита, везаном за цртеже на стенама. Можда је то био први човеков покушај да забележи неку информацију.

Још увек има педесетак стараца који се сећају јукагирског језика. Мали северни народи Русије брзо изумиру још од средине прошлог века. Већ су изумрли Алеути, Ајни, Камасинци, Кереци, Сиреници и Јузи. На ивици нестанка су Ескими, Нивхе, Кети, Уљче, Ороци, Орочи, Негидалци, Нанајци, Наукани, Удигејци, Аљутори, Ителмени, Енке и Јукагири. По свему судећи, за десетак година ће се у истој ситуацији наћи Долгани, Евенке, Евени, Ханти, Манси, Нганасани, Селкупи, Корјаци и Шорци.

Последњих година су поједини јукагирски старци, рибари и узгајивачи ирваса из Андрјушкина, Колимског и Черског независно један од другога покушали да спасу језик свог народа. Један је почео да држи часове јукагирског у колимској школи, другоме је то пошло за руком у черској школи, трећи је отворио певачку секцију, а четврти на своме терену покушава да оснује дечји камп. Они, међутим, не умеју да предају, тако да су њихови часови деци нејасни и досадни. Ти бојажљиви и невешти покушаји су последњи трзаји народа који умире.

Један од њих, стари узгајивач ирваса Василиј Николајевич, прича: „Искрено говорећи, ја сам се тога прихватио зато што ми је пре двадесет година у Андрјушкину један старац на самрти рекао

: ‘Васја, није ваљда ово крај? Није ваљда да нас стварно више неће бити?’.“ Ја му тад рекох: ‘Ма није… Нешто ћемо већ предузети…’ А сада сам и ја остарио, и мислим: није ваљда стварно крај?“

Духови Севера

Над обалом се уздижу „хрушчовке“ у Черском, штрче бетонске греде као какви идоли, укочиле се црне змије арматуре као индијски украси. Чудно звучи, али осећам да овде све зависи од те ћутљиве природе. Од ње зависе чак и најмонструознији експерименти. Изненада схватам да је ГУЛАГ можда био казна Русима за упад у ове пределе. Духовима Севера нису се допале наше грађевине, па су рекли: „Само ви градите…“

Примећујем да се нешто помера на леду близу обале. Група људи у чукотској одећи извлачи на лед поларне саонице, качи их за старе моторне санке, причвршћује коже, бакраче и гвоздену бурад са бензином. Из кола покривених цирадом извирује старица, извирују деца… То се породица Нутендли спрема да оде свом стаду. У мртвом граду та сцена изгледа као некакав постапокалиптички сајбер-панк, као људи који су надживели савремени свет и изгубили своју културу, али и даље скитају…

На песку испред рударског окна некадашњег логора стоји брод из времена ГУЛАГ-а. Потпуно је зарђао. Духови гледају из тамних прозора кабине, играју се у шарама од рђе. Они су га и појели.

Фотографије:  Јелена Плотникова, „Руски репортер“. Руски текст на порталу „Руски репортер“.

Russia Beyond

Putopisi na portalu P.U.L.S.E