Ulogujte se / Kreirajte profil

Žaklina Kenedi – ikona 20. veka

Ceo svet je saosećao sa njom posle ubistva predsednika i poštovao ju je do kraja života, iako nisu svi sa oduševljenjem prihvatili njenu udaju 1968. za grčkog bogataša Aristotela Onazisa.

Njen stil i dalje odjekuje u modnim trendovima a njeno ime je postalo vanvremeni simbol ženstvenosti, besprekornog ukusa i unutrašnje snage.

Rođena je 28. jula 1928. kao Žaklina Li Buvije u Sautemptonu, država Njujork. Moglo bi se reći da je od prvog dana odgajana kao aristokratkinja s obzirom koliko su uticajni i cenjeni bili članovi njene porodice.

Odrastala je jašući konje, pohađajući najbolje privatne škole i vodeći glamurozan život. Neko vreme je radila kao novinarka i urednica Washington Times Heralda.


Bila je u kratkom braku sa mladim trgovcem, nakon koga je srela tada zgodnog senatora Džona Kenedija. Venčali su se u septembru 1953. Džeki je nosila venčanicu dizajnerke En Lou koja se i danas čuva u Kenedijevoj biblioteci u Bostonu.

Ubrzo nakon venčanja ostala je u drugom stanju, u jeku Džonove predsedničke kampanje.

Ona i Džon su bili mladi i lepi što je doprinelo njihovoj popularnosti kod mladih glasača i njihovom uticaju na modernu kulturu.

Mnogi su je smatrali najlepšom Amerikankom 60-ih, iako nije bila klasična lepotica. Samo je znala kako da istakne ono što je imala: krupne oči, tananu figuru (bila je visoka 173 cm), predivan osmeh i fascinantnu ličnost.

Dizajner Oleg Kasini nazvao ju je „geometrijskom boginjom”. On je kreirao i njen komplet za inaguraciju 1961. godine, a Džeki mu je rekla da želi da izgleda kao da je „Džek postao predsednik Francuske”. Ovaj duo je potpuno uspeo u kreiranju savršenog imidža prve dame i nacija je bila opčinjena; Džeki je svima postala uzor i osoba neponovljivog stila.

 

 

Ipak, njena ljubav prema francuskim dizajnerima ju je ponekad uvlačila u nevolju. Za vreme predsedničke kampanje ona i njena svekrva Rouz su kritikovane da troše oko 30.000 dolara godišnje na odeću.

Džeki je rekla da to nije tačno: „Toliko ne bih mogla da potrošim sve i da nosim krzneni donji veš”. Čak je i budućem predsedniku savetovano da bi bilo dobro da njegova supruga malo nosi i odeću američkih dizajnera. Modni kreator Oleg Kasini joj je zbog toga naredne tri godine pravio komplete slične francuskim, koje je toliko volela.

A Džeki je najviše uživala u „šanel” blejzerima, zvonastim suknjama, cigaret pantalonama, broševima, kašmiru i satenu. Ponekad je nosila krzno i rolke. Uglavnom je bila jednobojno obučena u prirodne i neutralne tonove, iako je volela i narandžastu i pink.

Velike naočare su bile njen zaštitni znak. Nakit je nosila samo u posebnim prilikama i nikada nije slepo sledila trendove. Naprotiv; nametala ih je sama. Lično je uredila i celu unutrašnjost Bele kuće („Htela je da napravi američku repliku Versaja”, pričao je Oleg Kasini).

Verovatno ne postoji poznatiji komplet od njenog ružičastog „šanel” kostima koji je nosila na dan atentata na njenog muža. On je postao više od simbola mode, bio je i simbol protesta jer je Džeki odbijala da ga skine nakon ubistva, kad je Lindon Džonson polagao zakletvu kao nov predsednik – htela je da ubica vidi krvave posledice svog čina.

Nakon tog tragičnog događaja, Džekin stil je postao opušteniji, a privatnost njena glavna misija. Bila je veoma brižna majka i posle Džonovog ubistva plašila se za sigurnost svoje dece. Udaja za Onazisa pružila joj je zaštitu koju je toliko želela.

No i protiv njene volje, mediji su je pratili u korak, a to se samo pojačalo smrću Onazisovog sina 1973. godine. Aristotel je umro dve godine kasnije, a Džeki se posvetila uređivačkom poslu kao i očuvanju spomenika američke kulture.

Umrla je 1994. godine od raka limfnih žlezda i za sobom ostavila nekretnine u vrednosti od 43 miliona dolara.

Iako je bila ikona glamura i žena tajkuna, uloga koju je Džeki najviše volela bila je žena od karijere. Kada se povratila od Onazisove smrti, vratila se 1975. na Menhetn (Peta avenija 1040) i zaposlila kao urednica u izdavačkoj kući „Vajking” gde je radila 4 dana nedeljno za platu od 800 dolara. Borila se protiv cele izdavačke industrije, a čemu joj baš i nije pomogao roman koji je sama napisala i koji je uzdrmao njen odnos sa porodicom Kenedi.

Mediji i javnost su teško prihvatili Džeki kao zaposlenu ženu i uvek je imala osećaj da mora da se izvinjava zbog toga: „Nije da baš nikad nisam radila u životu. Bila sam novinar i bila učesnik u događajima koji su oblikovali američku istoriju. Nisam baš najgori izbor za ovu poziciju.”

Posle Onazisove smrti Džeki je uspela da promeni svoj javni imidž. Novinari više nisu pisali o tome gde ruča i gde se oblači već kada odlazi na posao i na kojoj knjizi radi. Više su je viđali po bibliotekama nego po glamuroznim žurkama. Uglavnom je večeravala kod kuće sa svojom decom, za koje je često govorila da su joj najveća odgovornost u životu.

Stalno je negodovala što je javnost zagovarala da žene koje imaju porodicu ne treba da rade. „A čime bi trebalo da se bave obrazovane žene čija su deca odrasla i napustila roditeljski dom?” pitala se ona. „Žene treba da rade ako žele, naročito ako u tome uživaju.”

Jednom prilikom se požalila prijateljici: „Oduvek sam živela kroz svoje muževe, više to ne mogu da radim.”

Nakon što su dva poglavlja njenog života obeležila dvojica fascinantnih muškaraca, nakon što ju je ceo svet poštovao kao prvu damu udovicu, zatim ocrnio što se udaje za nje nedostojnog Grka, nakon što je okarakterisana kao ekstravagantna, rasipnica i zavisnica od mode, Džeki je želela da živi svoj život onako kako želi, daleko od očiju javnosti i medija.

Kako god da su je ljudi gledali tokom života – kao tragičnu heroinu, modnu ikonu, nedokučivu Sfingu – Džeki je na kraju sebe isticala kao ženu kojoj je karijera bitna, ostavivši za sobom impresivan broj objavljenih knjiga.

Svoje profesionalno utočište našla je u svetu izdavaštva. Više od 100 naslova koje je objavila, zajedno sa njenim privatnim zapisima, verovatno su najbliže što možemo doći do njenog srca i beskrajno radoznalog uma.

Jovana Kovačević

B 92

oprema teksta: P.U.L.S.E

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Žaklina Kenedi – ikona 20. veka

  1. zvezdana radulovic

    20/01/2017 at 08:38

    svidja mi se

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *