Stigne mi poruka da pogledam emisiju o Kišu, a gde bi drugo, nego na trećem programu RTS-a. Tih sat vremena su me podsetili na slučajni susret jednog vrelog julskog poslepodneva, na carinarnici negde između Dunavske ulice i reke sa istim imenom.

Leto 1977. Završio se junski ispitni rok, došli mi roditelji iz Arilja u goste, žena sprema završne ispite na medicini, ja propušteno za septembarski rok… Vrelina sa neba, iz zemlje. Kao u onoj seriji The long, hot summer ili Dugo toplo leto iz kasnih šesdesetih sa Ben Kvikom koga je igrao Roj Tins, za kim su poludele sve žene diljem nam tadašnje domovine, kome su one najprivrženije priredile takav histeričan doček na surčinskom aerodromu, koji nije imao ni prestolonaslednik Aleksandar dolazeći u zemlju svojih Karađorđevića početkom devedesetih godina.

Nije još bilo klima uređaja, rashlađivala nas je promaja, a na prozorima su morale da se instaliraju mreže za komarce, jer prostor u Bloku 45, od bedema ili nasipa do reke, još nije bio sređen. Ako bi se neko hrabar i zaputio do vode, trebalo je da prođe kroz nešto što je ličilo na prašumu, stoletno drveće obavijeno lozama, lijanama i bršljanom, zaraslo u šiblje, aptovinu i trnje, što u Zavičaju nazivaju vrzinom. Stanište pacova i zmija, ali i retkog bilja svakojake vrste. Leglo komaraca koji piju krv. „K’o rode“, što bi rekao Radovan treći.

Bila je to moja apsolventska godina, imao sam malog sina i porodica moje supruge iz Švedske nam pošalje zamrzivač. Kod nas su tek počeli da se pojavljuju „sandučari“, a ovaj je bio uspravan, nalik klasičnom frižideru.

Red ispred šaltera u carinarnici je bio dugačak, a ja po mojoj slobodnoj proceni, negde deseti u redu. Ispred mene visok, koščat čovek razbarušene kose. S leđa gledajući u njegova ramena, asocirao me na Lazu Kostića sa onih njegovih fotografija. Da je imao brkove i da mu lice nije bilo tako ispijeno, skoro pa bih ga, kakav sam, i pitao da nije neki potomak ili rođak velikog pesnika. U jednom trenutku se okrenuo i obratio mi se:

–Mladiću, mogu li da vas zamolim da mi čuvate mesto u redu? Moraću da izađem da zapalim cigaretu. Ovde je inače previše zagušljivo da bih još i ja dimio. 

Klimnuo sam glavom, naravno da je bilo u redu. Dok nismo došli do šaltera, taj dijalog sa molbom da mu čuvam red,  ponovio se najmanje još pet-šest puta dok i mi nismo došli na red.

A onda se neočekivano carinik koji je sedeo za staklom na šalteru podigao i okrenuo kartonsku tablu na kojoj je sad pisalo PAUZA. Čovek razbarušene kose i nikotinskih zuba se prvo zakašljao, a onda grohotno nasmejao. Okrenuo se ponovo i rekao:

-Ovo samo može meni da se desi… Videvši da se pipa po džepovima košulje, rekao sam:

-Samo vi izađite, prošetajte, ja ostajem ovde, ne brinite.

-Da li znate ima li ovde u blizini neka trafika? Ostao sam bez cigareta.

-Ne znam, ja sam sa Novog Beograda, ali slobodno se poslužite kod mog oca, eno ga sedi na klupi ispred ulaza, na ulici.

-Ma… hteo je nešto da kaže, ali sam ga potapšao po ramenu i pokazao put vrata. Nije ga bilo više od  pola sata, vratio se taman pred otvaranje šaltera.

-Vaš otac je neki fini čovek. Reče mi da ćete uskoro biti inženjer i da ste hteli da budete novinar… Nasmejao sam se.

– Mama je htela da budem advokat,  misli da sam rečit, a on je kriv što sam upisao tehnički fakultet. „Zanat, samo zanat“, govorio je. „Budi lekar“, rekao je jednom, „ako se zarati valjaćeš i njima i nama. Niko nikad nije ubio doktora.“ A kad sam mu rekao za doktora Mladena Stojanovića, izvikao se na mene da ne filozofiram.

-A šta ste učili u srednjoj školi?

-Pa gimnaziju, ali društvenog smera. Sa dva časa matematike nedeljno celo leto sam spremao prijemni, položio i upisao, i evo, završiću…

-Šta ste imali za maturu?

-Novelistički rad Ranka Marinkovića…

-A… Ruke i Zagrljaj…Nasmejao se. Dobar vam je izbor.

–Pa jeste, moj profesor srpskog, Ljubomir, inače sin Momčila Tešića, je mislio da ću uzeti Crnjanskog, jer sam o njemu najviše s njim diskutovao, tvrdeći mu da je Dnevnik o Čarnojeviću klasična poezija u prozi…

– Složio bih se s vama, ali i ovaj izbor vam je dobar. Odlične su mu novele. Jeste li čitali Kiklopa?

-Nisam, a verovatno i neću. Nije mi se dao, a ne bih da kvarim doživljaj  koji su mi dale Ruke i posebno Zagrljaj.

-Koga ste od novelista još čitali? Koga cenite?

-Pa svakako Andrića. Volim njegove priče. Aliju Đerzeleza, Anikina vremena, pa sve ostalo, redom. Volim Suzni krokodil Crnjanskog. Priče Bore Stankovića. Inače, Andrićevi Znakovi pored puta su moja Biblija. Volim tu kratku formu.

-Koga još? Čitali ste Krležu? Nekog od stranaca?

-Krležu ono što se moralo za lektiru i nešto od poezije, po svom izboru. Od teškaša dopale su mi se Heseove Ljubavne priče. Volim Čehova, Edgara Alan Poa, Turgenjeva… Eseje Lorensa … Moj otac ima celu Radovu ediciju Reč i misao. Tamo sam otkrio nedavno i Kadarea.

-Interesantan izbor. Nekog od savremenih pisaca?

-Ako mislite na Branka Miljkovića, Vaska Popu, tagda da. Volim kako piše Momo Kapor. Folirante, Provincijalca… tu laku džins prozu tipa Beleške jedne Ane… Mostarske kiše Pere Zubca su obeležile moju generaciju…

Nasmešio se:

-Pišete li vi nešto?

-Pa poeziju uglavnom. Tako sam zavoleo Crnjanskog, prvo kao pesnika, onda Disa, već sam rekao Branka Miljkovića.  Ja sam iz Arilja, njegov Ariljski anđeo je nešto najlepše. Bili ste u Arilju?

-Ne, nisam. Ali sam nedavno bio u prilici da pročitam rukopis jednog vašeg zemljaka. Dosta interesantan roman. Mislim da će biti objavljen. Jeste vi objavili nešto? Nasmejao sam se ja. Pogledao me odozgo, onako šeretski, iskreno se nasmejao i kao da mi čita misli klimnuo upitno glavom:

-Pa recite, šta to ima tako tajnovito?

-Nema ništa, onako, da se ne hvalim… Moja pesma Sonja je još 1970. na konkursu za najlepše stihove Radio Beograda, koji je vodio Petar Pajić, pobedila, pa su me još zvali da je  recitujem Maršalu i njegovoj supruzi, drugarici Jovanki.

-Pa jeste li?

-Pa jesam…Kad je stigao telegram sa pozivom za učešće u programu za njegov rođendan, moja majka je rekla – eto, ima Boga…

Pogledao me upitno, podižući obrve.

–Moji roditelji su kao učitelji vratili partijske knjižice, mislim 1961. godine. Mogli su da ih isključe iz nastavnog procesa, ali su viđeni seljani iz Virova od kojih su većina bili stari, predratni komunisti, otišli kod sekretara komiteta u Arilju i rekli, otprilike –  ako Milka i Mišo ne budu učitelji, mi nećemo davati decu u takvu školu… A majka mi je to ispričala kad  me u grupi dece iz naše škole, koja su sa sestrom Slobodana Penezića te godine bila izbrana da čestitaju drugu Titu rođendan,  među njima nije bilo, pa sam neutešno plakao tog dana…

Oči su mu zasijale, učinilo mi se da sam porastao u njegovim očima.

-A na tom programu 24. maja uveče u Domu omladine, te 1970. bili su tu još Ivan V. Lalić, Zvonimir Kostić, Mustafa Smailović, Meho Baraković iz Trebinja…

-A, pa lepo društvo.

-Znate ih?

-Pa uglavnom iz književnih časopisa.

Tad se pojavio čovek iza šaltera, okrenuo karton na kome je pisalo OTVORENO.

-Dajte mi te papire, obratio se razbarušenom. Onda pogledao prema meni:

-A šta ti imaš?

-Jedan polovni frižider. I dodao sam, uspravni.

–Dobro, daj mi i Ti te svoje papire i pođite na ona vrata tamo, uđite i sačekajte me.

Dođemo do nekih regala, on već podelio dvojici one naše papire i vraća se sa po jednim primerkom.

-Šta vi to imate? Upitao je dugonogog razbarušenog.

-Dva sanduka knjiga.

-Kakvih knjiga? Za prodaju?

-Pa mojih ličnih. To je iz moje biblioteke, potrebne su mi za rad.

-A šta vi to radite?

-Pa pišem, prevodim, lektorišem…

Carinik ga pogledao ONIM pogledom (mi to prevodimo kao – jel ti to mene zajebavaš?) a onda uzeo jedan od papira koje mu je doneo pomoćnik sa onim ručnim viljuškarem na kome su bila dva sanduka (sa knjigama).

-Pa što ne kažete da imate pismo ministarstva, ne bih vas držao u redu i ne biste morali da čekate.

-A, nema veze, tako ne bih upoznao ovog mladog čoveka. I klimne glavom prema meni.

-A šta vi radite? Carinik  se obratio meni.

-Ništa, završavam studije, a posle ćemo videti. Otac kaže da će biti posla za mene.

-Šta ti je otac, neki rukovodilac?

-Ma ne, on je učitelj, ali kaže da će za inženjere biti posla.

-Kakav ti je ovo frižider?

-Rekoh vam, polovan, tast i tašta kupili novi, pa nama poslali ovaj.

-Još ne radiš, a kuću kućiš…

-Pa imamo malog sina, smilovali se na nas…

-Ne teraj šegu, dečko. Stvarno polovan?

-Polovan.

-Dobro, donesi mi one papire od momka i reci mu da odveze ove sanduke sa knjigama na ulicu.

Imate li prevoz, profesore?

 -Imaću. Trebalo bi da me već čeka. Možete li i ovom momku da izbacite frižider na ulicu?

-Dobro, profesore, jel to vaš student?

-Nije, on će, ko što vam reče, biti inženjer. Ali već, kako čujem, dobro piše.

I tako se nađemo na ulici. Dok je moj otac plaćao neku smešnu sumu za moj polovni uspravni zamrzivač na blagajni, a „profesorovi“ drugari utovarivali sanduke sa knjigama u veliki gepek mercedesa, prišao mi je visoki razbarušeni novi poznanik:

-Pozdravite mnogo vašeg oca. I ne ljutite se na njega. Želeo je i želi sve najbolje za vas, svakako. Bićete inženjer, ali to vam neće smetati da pišete. Nego, dođem  mu šteku cigareta. Dajte mi, molim Vas, adresu ili dođite do mene…

-Ma nemojte, profesore, nema potrebe. I njemu je, kao i meni, bilo zadovoljstvo da pričamo sa vama, a i vreme nam je brže prošlo.

-U pravu ste. Dobro onda, pozdravite ga, recite mu da nemam ni jednu svoju knjigu, pošto me pitao, sve su na francuskom, ruskom, mađarskom i engleskom. Onda me pogledao onim dubokim, setnim očima, čvrsto stegao ruku i ulazeći u automobil, dodao:

-I pišite slobodno, kad već imate talenta. I čitajte što više. Probajte sa savremenim srednjoevropskim piscima – Konradom, Lemom, Česlavom Milošem, Gombrovičem…

Ostao sam da gledam za njim, kada je prišao otac, vidno zadovoljan ušteđenim novcem. Dok sam s njim utovarivao zamrzivač u gepek automobila (jedva smo ga ugurali) rekoh mu da ga je pozdravio onaj visoki razbarušeni. Izgleda neki profesor. Moj dobri otac me pogleda upitno iznenađeno:

-Znaš li ko je on?

-Pa očigledno je da ne znam, nemam pojma, nikad ga nisam video.

-E, moj sinko. Novinarčić si hteo da budeš. Ništa više ne čitaš. Pa to je Danilo Kiš, najpoznatiji savremeni pisac. Onaj oko koga se podigla velika prašina oko knjige Grobnica za Borisa Davidovića!

Dok sam ga gledao zblanut, zbunjen i zatečen, samo se nasmešio i nije propustio da me pecne.

-Imamo je kod kuće. Samo ti retko dolaziš kod roditelja u poslednje vreme.

Da li zbog ljutnje na sebe što nisam ne samo prepoznao, nego ni čitao ovog, pa možda najvećeg pisca svoje generacije (za koga Suzan Zontag reče u pomenutoj emisiji da ga je smrt omela da dobije zasluženog Nobela), jer je Kiš bio više poštovan na zapadu nego u sopstvenoj zemlji, ili zbog istine da retko idem u posetu roditeljima, tek nas dvojica, tog kasnog vrelog popodneva nismo do stana u Bloku 45 progovorili ni reč.

A večeras, dok ovo pišem, odvrteo mi se ceo film i video sam sve „kao na dlanu“. Prisetio se svake rečenice. I da je pomenuo „pisca iz Arilja čiju je knjigu pročitao i da će biti štampana“* i da je, pominjući srednjoevropske pisce među njima istakao, Vitolda Gombroviča**…I da me pozvao da dođem…

I ne odoh, kao što nisam otišao ni kod Miloša Crnjanskog.

A vest da je umro, 15.10. 1989. zatekla me na jugu Rusije u gradiću Šebekino na granici sa Ukrajinom, gde sam vodio izgradnju fabrike za proizvodnju boja za farbanje kože. Bio je to inženjerski posao, a ovo što sad radim je omaž, kako velikom piscu Danilu Kišu, tako i mom dobrom ocu, uči Miodragu Mišu Pajeviću.

*Ovu činjenicu, da je Danilo Kiš zaslužan za štampanje Doroteja mi je pričao lično DobriloNenadić, pre par godina

**Potpuno sam zaboravio da je Kiš pomenuo Gombroviča u ovom dijalogu, pa sam jednog svog dragog prijatelja prošle godine obmanuo da za njega nikad čuo nisam. Eto čuo sam, ali i – zaboravio

Милан М. Пајевић

Izvor: Avant Art Magazin

http://www.avantartmagazin.com/zamrzivac/

  Avant Art Magazin, Danilo Kiš, Književnost, Milan Pajević, Srpska književnost