"Zapisi iz podzemlja" – Fjodor Dostojevski

Ulogujte se / Kreirajte profil

“Zapisi iz podzemlja” – Fjodor Dostojevski

.

Become a Patron!

.

Čovek iz retorte ( ili narcisoidna tirada )

           (analiza romana „Zapisi iz podzemlja“)            

„Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo.“

Ja znam ovog gada odnekud, insekta koji zuji kraj mog uha, u mojoj glavi, dosadnu, pakosnu muvu, tog plašljivog miša, pomislih naprasno  kad pročitah roman. Zaključih istu stvar ozlojeđeno dok gledah pozorišnu predstavu, kao da sam jasnije čula te pesimistične ispovesti, ironične monologe koji su odzvanjali u mojim danima, u nečijim rečima, neshvaćenim namerama…Samo ne mogu da se setim na kakvim mestima sam ga sretala, da li je on bio odraz jednog istorijskog trenutka, u kakvim osobama sam prepoznavala njegove narcisoidne i žalosne tirade…U potaji mi govori zlobno, naročito kada sam ogorčena, sikće cinično, katkad  javno, kada  mu se dozvoli ta naslada, zanosi očaja i opsednutost sobom, samo priča, brblja, presipa iz šupljeg u prazno, kao svaki normalan čovek koji se hvali svojim bolestima…Zzzzz…Neka ide dođavola i on!

I ostale likove sam sretala, kunem vam se, sa Ferfičkinom sam nekada radila, a sa Trudoljubovim ručala u restoranu par puta. Eh, te rasprave o uspehu, podbadanja i šale, igre poniženja i širokog osmeha!  Zverkov nas je vozio tada tek kupljenim kolima o kojima se pričalo čitavo veče, ona su postala biće svesno sebe, vozača, putnika i svog vremena, antropomorfna mašina, naš sagovornik i učesnik u anegdotama. Ne, čovek 21. veka, pardon, 19. veka, nije moralno obavezan da bude beskarakterno stvorenje, kao što tvrdi naš junak, društveni status u ovom slučaju potpuno nadomešta ostale crte njegove ličnosti. Šta hoćete više! Uostalom, šta je čovek sa svojim karakterom, ako ne stvaralačka životinja, nerazumna želja, bezumna volja, potreba za vlašću …ne slušajte me, to on progovara iz mene, čovek iz podzemlja! A vi se pitate sigurno, pa kakve to veze ima sa nama, savremenim individuama savremenih stavova, ta izmišljena prošlost nebitnog činovnika, zaludna fikcija? Neko mi reče po izlasku iz pozorišta, kao da se od nečeg oslobodio, da ne prepoznaje svoja iskustva u predstavi, premda se i on vozio kolima one večeri sa nama. I hvalio ih, cenu, snagu, buduća dela i puteve silne, nego šta! On misli da je utekao, sakrio se od svoje stvarnosti. A vi možda, razmišljate sada, koji sam ja lik kada tako morališem, u kome sam sebe prepoznala, da nisam Liza možda? Eh, teško da je to moj slučaj, priznajem, mene su knjige odavno pokvarile.

Knjige su naša ogledala, kao i drugi ljudi. Posmatramo svoja lica i naličja u pročitanim stranicama, u opaženim grimasama, premda čovek naposletku, sopstvenom projekcijom i u tuđem reflektovanju, vidi samo ono što mu pamet i srce dozvoljavaju. To opet…kako da vam kažem, ne mora biti mnogo. Tako su ostali likovi iz dela, kolege iz kancelarije i retki poznanici, za našeg junaka imali uvek glupa, zlobna lica, a i zašto bi razgovarao sa ostalima kada ih ne može sebi potčiniti? Istovremeno biti svestan i kriv zbog saznanja da je svaka velikodušnost nepotrebna, osim ako se njome potvrđuje njegova plemenitost i superiornost, da se svi međuljudski odnosi, uključujući prijateljstvo i ljubav, svode na igre moći, na onog ko vlada i onog nad kim se vlada. Pitate se da li to postoji, dobrodušnost iz sebičnih pobuda? Pa, čim je u knjigama, mora biti da postoji. Možda je njegov greh što ne ume da iskorači iz sebe, zaviri iza svog ogledala. Ko kaže da su egoizam i okupiranost sobom, bolesti modernog doba? I uopšte, misli naš junak, svako saznanje kod inteligentnog čoveka dovodi do inercije, svesne pasivnosti, a najviši oblik saznanja je uvreda, uzvišena patnja kao etičko očišćenje, naravno, samo ako nije reč o njemu. Osujećen na svim planovima, uskraćen da uči iz sopstvene i tuđe patnje, jer ne ume da se poveže sa sobom kroz druge i sa drugima pouzdajući se u sebe, nema dovoljno snage, hrabrosti, ni inata da se osveti za nanete uvrede. Emocionalna i socijalna inteligencija su povlastice pravih ljudi, „L’homme de la nature et de la vérité.“

Priznajem, sažalih se na njega gledajući ga u društvu nekadašnjih školskih drugova, neuspešnog, malog, bez izgrađenih socijalnih veština i samopouzdanja, a sa pretenzijama kakvog Napoleona, ili makar muve koja je na tren sletela na njegovo rame i zanela se idejom o vlasti. A šta onda radi naš odbačeni junak, žrtva sredine i okolnosti, pritajeni gospodar podzemlja? On lutajući i besneći nabasa na tuđe podzemlje, jazbinu posrnuća i nemoći, kuću razvrata i prodatih kćeri i konačno počinje da se hrani, zatrpava svoju prazninu. Smišljeno i nezasito. Nudeći sebe, čoveka, razotkriva se nečoveštvom. Metamorfoza je nagla, jer je oduvek bio zverka, čovek – muva postaje pauk, nekadašnja „žrtva“ koja je lamentirala nad svojim nesrećnim udesom, nalazi pravu žrtvu i započinje morbidnu igru, tiranija silnika kukavice. Instiktom dželata prepoznaje Lizinu neiskvarenost, očaj i veru u ljubav, upliće je u mrežu obmana, obećanja i osvete. Kada mu ona dolazi u posetu, zatečen  nečijim prisustvom u svom bednom  kutu, u svojoj prljavoj duši, otvara joj se mahinalno, postiđeno, prestaje biti spasilac, pa je onda zamrzi zato što je bio iskren  a ona mu sve oprostila,  i siromaštvo i zlonamernost. Jadna Liza, nije ni pretpostavljala da se njoj neće oprostiti dobrota, ni tuđe siromaštvo duha.

Pitate se kako je nastao ovaj čovek iz retorte. Možda spletom društvenih okolnosti, socijalnim uslovljavanjem, izopštenošću, porodičnom neutemeljenošću, biološkim nasleđem, urođenim zlom, sudbinskom predodređenošću? Priznajem da me je zbunio svojim elaboratima o razvoju civilizacije i o ljudskoj prirodi. Pogledajte svetsku istoriju, kaže naš antijunak, brojne krvave ratove, politike vladara, potrebu za apsolutnom vlašću, haosom i destrukcijom. Tako se za ljudsku prirodu oslikanu na opštem i individualnom planu, može svašta reći, osim da je razumna. Previše je složena i kontradiktorna da bi se podvela pod utvrđena načela i logičke principe, ona je više proizvod slobodne volje, namera, kaprica, fantazije. Želja je izraz celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim burgijama! Pa opet, đavo bi ga znao od čega zavisi ta želja i šta nas pokreće, ili kako se od nezdravih želja izlečiti.

Možda je čovek stvarno samo nezahvalno biće na dve noge. Treba nekako živeti sa tom mračnom filozofijom. Ah, za trenutak mu poverovah, pa se setih ko mi to pripoveda, istaknuti pojedinac modernog 19. veka, demon koji zavarava sebe i druge. Ako se u nečemu mogu složiti sa njim je da je bitniji proces postizanja cilja od samog cilja i da mi na tom putu nije potrebno da živim od svog i tuđeg poniženja. U ovom „veku odricanja“ i samodovoljnosti, od kakvih ideja vi živite? Jeste li pročitali „Zapise iz podzemlja“, nameravate li? Da ne bude samo na kraju da svi mi samo želimo mirno čaj piti u svojim podzemljima, dok svet oko nas propada?

Za P.U.L.S.E: Maša Prihotko

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst “Zapisi iz podzemlja” – Fjodor Dostojevski

  1. Алекса Ђукановић

    15/04/2020 at 11:42

    Par excellence!

  2. Eva

    17/04/2020 at 10:17

    Virtuozno, sa uživanjem i užasom se čita.

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.