Zapisi sa oboda vulkanske kupe

Zapisi sa oboda vulkanske kupe – Putopis sa Rudnika

Grad je kao kiborg, koji još pulsira digitalnim signalima, ostajao iza mene. Večno budna betonska menažerija Beograda sa jedne i druge strane Dunava i Save u majsko jutro nestajala je u oblacima, koji su se zgušnjavali snagom modro sivog olova i pretili da će kroz melodije nekog davnog obrednog plesa iznedriti pomahnitalu kišu. Kilometrima sam kroz stakla automobila uranjala pogledom u arhipelag, koji bi, povremeno, ali vrlo sporo, formacije svojih sivih ostrva pretakao u paperjastu masu belih končanih polukrugova, da bi opet stvarao od njih zagonetne nanose sive. I tako celom dužinom puta do planine Rudnik.

Malo toga o čemu govore savremena arheološka istraživanja Rudnika ćete zaista naći u svom materijalnom obliku, a mnogo toga moraćete da domislite, domaštate i vizualizujete kroz neku vremensku petlju do paralelnog univerzuma, koji ima dimenziju drugačijeg reda i poretka u odnosu na fizičku realnost. Samo ta dimenzija čuva boje, oblike, sazvučja, glasove, pokrete i prilike od Ilira i Kelta, preko Rimljana, pa srednjevekovne Srbije, kroz koje ova planina živi vekovima. Možda i ne bi bilo previše uputno da se od Rudnika stvori neki turistički lokalitet, koji bi sa nama u nekoj postmodernističkoj simulaciji delio sva svoja vremena prošla.

Boraveći na Rudniku uspela sam tek da razbacam poneku kockicu šarolikog istorijskog mozaika, jer sam previše dangubila u snatrenjima u prirodi, u nasumično biranim mestima, koja nisu odmah uspela da me dovedu tamo gde sam krenula. Pokušala sam da doživim stvarnost sadašnjih boja, zvukova i oblika, igre svetlosti među oblacima. Ona je burno pokrenula primordijalne slike sa motivima iz Šelijevih i Blejkovih stihova, kojima je priroda predstavljala najjači mit, panteistički zanos, estetsku senzaciju. Ovde se, dakle, ne rešavaju nikakve metafizičke smicalice, već iz dubina Lukrecijevog De rerum natura slavi Epikurova filozofija u kojoj bogovi nisu uzeli učešća. Istinska moć je tamo gde je priroda, njeni vrtlozi, bujice, vulkani, pa samim tim i njena sanjanja, satkana od atoma i molekula, kristala i kristalnih rešetki nama već poznatih struktura.

U podnožju Rudnika dočekao me je šapat, pa potpuna tišina zelenog šumadijskog masiva. Ono što je najlepši deo ovog zeleno smeđeg univerzuma jeste gubljenje po stazama, gde se teško pronalaze oznake, i gde je potrebno proći više puta kako bi se pronašao put u Prošlost, koja se ovde ne može sasvim vizuelno rekonstruisati. Možda je u tome čar zamišljanja. Čini se da meštani ovoga kraja zaokupljeni životom na pašnjacima, njivama i vinogradima ne znaju toliko ni o Ilirima, ni o Keltima. Ako ih pitate za Rimljane, reći će da se duž cele planine kriju rudarska okna i da su rudnici svuda, jer je to ono po čemu je kraj poznat još iz (pra)istorije. Poneko upućen, a možda i previše obuzet fantazmima ispričaće da je tu nekada postojala berza metala u vreme Đurđa Brankovića, despota koji je, očito, imao dara za srednjevekovni biznis. Pojaviće se on više puta u različitim istorijskim hronikama Rudnika.

Kako ne volim da pravim planove i da trčim kroz vreme, ponekad se namerno dugo zadržim na mestu, koje spontano zrači nekakvom harmonijom, koja u meni pronađe svoj neobični odraz. Intuicija je, zapravo, jedna davno zagubljena moć savremenog čoveka, već dugo zagledanog u algoritme i binarne opozicije. Možda ni ranije nije postojala, ali se u to nije mnogo zadiralo sa racionalne strane kartezijanskog uma. Zato mi turistički organizovani odlasci narušavaju te intuitivne putanje, koje imaju vlastite narativne tokove i samom putovanju daju meditativni karakter. A on se često sastoji od unutrašnjeg memorisanja i obrade koja je spora, anahrona u današnjem vremenu.

Neobičan je život ljudi koji najveći deo dana provedu u dosluhu sa vetrovima i zracima sunca, upijajući miris bilja, sa tragovima zemlje i neba, sa koracima koji se ne mere. A vreme spontano protiče, iako se nama koje vreme previše zaokuplja, pa i ono koje se u konačnici svodi na uzaludnost, čini da zapravo na ovakvim mestima ulazimo u zeleno plavetni beskraj u kome sve stoji. Stoji na jednom mestu nepomično, ali i opominje da ćemo ipak čuti eho ubi sunt-a, samo što će on biti manje poražavajući. Na jednoj od planinskih staza, istražujući sa koje strane se najlakše može prići Ostrovici, prolazili smo modro zelenim talasom natkriljenim baršunastim nebom i u daljini se nazirala žena, koja je opazivši nas kako prilazimo – mahnula. Pa hajde i mi njoj da mahnemo, brzo smo se složili. I mahnuli smo joj. Međutim, zagledana u nas, žena je prepoznala nekog svog, nekoga ko je obilazi i stala da nas sačeka. Ne znajući to u tom trenutku, produžili smo ka njoj da joj se javimo, jer je ona bila jedina osoba koju smo zatekli hodajući podnožjem Rudnika, gde se Ostrovica dizala kao kupa. Zanimljivo je to koliko ljudi živi osamljeno u ovim krajevima, jer su imanja rasuta daleko jedna od drugih, a da biste svoje nasumične planinske staze prošli, potrebno je često preći preko tih imanja, koja ljubazni vlasnici ne čuvaju škrto, nego vam rado otvore kapije i objasne kud i kako dalje. Žena je shvatila da nismo njeni rođaci, ali nam se obradovala, pustila nas da točimo planinsku vodu sa česme i pozvala u dvorište na kafu. Iako živi sama, nije ostavljala utisak usamljene osobe. Njena samoća bila je pretočena u šarolike obrise lepo obrađene bašte, uređenog seoskog dvorišta sa hortenzijama i baštenskim stolom na koji je postavila domaću kafu i kocke šećera. Iako ih skoro nikad ne koristim, te kocke su mi neka magična dopuna kafi, neka bela fantazija koja u dodiru sa kafom stvori lep ukus, kakav običan, granulirani šećer nikad ne daje.

Ostrovica je bila prva vremenska petlja koja je načinila prolaz u priču iz davnine, koja se nametnula bez nekog posebnog razloga. Bedemi na njenoj severozapadnoj i zapadnoj strani ukazuju da je srednjevekovna citadela nekada bila tu. Arheološke sonde koje su prodirale u zemlju otkrile su da prošlost ovde možemo na različite načine zapisati, ali ne možemo mnogo toga izneti na svetlost dana. Međutim oštra vulkanska kupa u vidu bezvremenog mauzoleja brižljivo krije artefakte Velikog i Malog grada, koje ovde nećete naći u svojim pravim fizičkim dimenzijama i obrisima[1].

Tek kada uskladite svoje korake sa ritmom misterije, izranja osnova citadele uslovljena kamenitim terenom, koji se na pojedinim mestima spušta gotovo vertikalno. Izranja i predanje koje je u svojoj „Pećini na Rudniku“ sačuvao Vojislav Ilić. Ilićeva pesma svojom tamom potpuno raskida sa akordima romantičarskih pesničkih zanosa, čiji bi vas eho mogao pratiti kroz zelene beskraje planine Rudnik. Sam teren Ostrovice nastao erupcijom vulkana ugašenog pre nekoliko desetina miliona godina, sa oskudnom vegetacijom, čini da se tonovi legende ili predanja sumorno uobličavaju pred vremenskom kapijom kroz koju je prošla Irina Kantakuzin Branković, čiju smrt pesnici i poneki hroničar dovode u vezu sa Ostrovicom. A narod je verovatno i dalje zove „Prokleta Jerina“.

Mislim da Irini dugujemo zapis koji će je zauvek osloboditi prokletstva, koje je ponela iz razloga jer je strana princeza. Ko je gradio tvrđave i gradove? To se ne kaže, ali se sve nezadovoljstvo svaljuje na ženu, samo zato ŝto je ona drugo, strano, tuđe.

Kakva su po svojoj prirodi naša sećanja na događaje sa kojima se sudaramo kroz hodnike svesti i tako im svedočimo na osnovu različitih zapisa iz prošlosti, koji ne moraju imati potvrdu u ovoj vrsti stvarnosti? Nedovoljno uhvatljiva, mistična, nejasna kao prostorija osvetljena mesečinom ili plamenom sveće lojanice. Pa opet, to što se događa u nama i pred nama oblikuje autentičan hronotop. Iz ovog je neočekivano iskoračila grčka princeza i srpska despotica. Pokušavajući da uklonim mutne taloge vremena, zapis o njoj oblikujem prema sopstvenom uverenju da joj treba vratiti dostojanstvo. I ona mi nudi još jedan trag, koji je moguće slediti u vidu staze na koju sam slučajno naišla ili intuitivno odabrala, ako vam je tako draže.

Silazeći sa suvoborskog Rajca, na koji sam svratila vraćajući se sa Rudnika, privukao me znak za manastir Vavedenje. On vodi kroz selo Slavkovica. Zvuči kao uvod u noar film. Samo što se na njegovom kraju misterija ne razrešava, niti se bilo kakav poredak uspostavlja. Kada prođete kafanu “Ubica mekog srca”, pojaviće se zaselak na čijem se rubu nalazi crkva sa portom i malom kapelom. Ta atmosfera koja samo na zvučnom planu postoji ipak se i vizuelno nameće kada siđete u kapelu. U njenom dnu nalaze se dva jednostavna sarkofaga od kamena, bez natpisa i bilo kakvog obeležja. Osim te kapele, sve drugo je zatvoreno. U manastiru niko ne živi i malo šta možete saznati o njegovoj istoriji. Verovatno nikada ne bih povezala sve niti ove priče da se iz sela nije pojavila grupa dece predvođena sa nekoliko žena koje pominju Jerinu Branković. Izgleda da je ovde sahranjena, kažu. Kasnije ću pročitati da je arheolog Dimitrije Madas napisao knjigu kako bi odbranio hipotezu da sarkofazi pripadaju Irini i Đurđu. Treći koji nije sačuvan, ali je deo veće pronađene nekropole, pripadao bi njihovom sinu Lazaru. Tom istom Lazaru čiju ispovest opeva Vojislav Ilić u „Pećini na Rudniku“.

Sama okolina ovog mesta mnogo veštije krije prošlost od rudničkih lokaliteta. Kažu da bi savremeni, a veoma skup postupak DNK analize utvrdio da li je Dimitrije Madas u pravu ili je hipoteza o knezu Velimiru i njegovoj porodici ta koja odgovara istorijskoj istini. Prošlost je ovde mnogo upletena u zelene misterije lijana i bršljana koji obavijaju put do rečice koja huči u svom gromoglasnom ritmu. Iza porte, nalazi se nekoliko panjeva koji podsećaju na hram. Tu se sve stišava i spaja sa oblacima, onima koji me prate do Beograda, nagoveštavajući sve cikluse prirode: od belih cirusa koji prelamaju sunčeve zrake kao srebrne utvare po nebeskom plavetnilu, do sivih niskih stratusa koji brišu granice između neba i zemlje.

Za P.U.L.S.E Neda Mandić