Zaratustra sa radošću prihvata Večno vraćanje – Reč je o suštini večnog Vraćanja. Pitanje večnog Vraćanja treba lišiti svih vrsta tema, nepotrebnih ili lažnih. Često se pitamo kako je Niče mogao da veruje da je takva misao nova i izvanredna, kad izgleda dosta česta u starini: ali, upravo je Niče dobro znao da se ona ne nalazi u starini, ni kod Grka, ni na Istoku, osim u jednom delimičnom i neizvesnom vidu, u sasvim drugom smislu od ničeovskog. Niče je već bio izrazio očite rezerve prema Heraklitu. I kad je večno Vraćanje stavio u usta Zaratustri, kao zmiju u grlo, to je značilo samo da je drevnom liku Zoroastera pozajmio nešto što ovaj nikako nije mogao da zamisli. Niče objašnjava da je uzeo lik Zaratustre kao eufemizam, ili bolje kao antifrazu, kao metonimiju, dodeljujući mu od svoje volje prednost novih pojmova koje ovaj nije mogao da oblikuje. (V. Esse hommo , „Zašto sam sudbina”, 3. – U krajnjoj liniji, može se zaista sumnjati da je ideja večnog Vraćanja ikad postojala u starom svetu. Grčka misao je u celini vrlo uzdržana na tu temu – vidi studiju Šarla Muglera, Dva oblika grčke kosmologije: ciklično kretanje i mnoštvo svetova, 1953. Takođe, prema svedočenju specijalista, isto je i u kineskoj misli, indijskoj, iranskoj ili vavilonskoj. Suprotnost kružnog vremena u starini i istorijskog vremena u modernosti laka je i netačna ideja. U svakom pogledu možemo, sa samim Ničeom, smatrati večno Vraćanje ničeovskim otkrićem, koje jedino ima određene antičke premise.)
Takođe se pitamo šta ima toliko čudnog u večnom Vraćanju, ako se ono sastoji od kruženja, to jest u povratku Istog, od povratka Istog, od povratka Istom: ali, upravo nije reč o tome. Ničeova tajna jeda je večno Vraćanje selektivno. Dvostruko selektivno. Najpre kao misao. Jer ono nam daje zakon za autonomiju volje nezavisno od svakog morala: ma šta ja želeo (svoju lenjost, svoju nezasitost, svoju niskost, svoj porok kao i svoju vrlinu), ja „treba“ da to želim na takav način da u tome želim i večno Vraćanje. Tako se otklanja svet „polu-htenja”, sve što želimo pod uslovom da se kaže: jednom, samo jednom. Čak i niskost, lenjost koje bi htele da njihovo večno Vraćanje postane nešto drugo od lenjosti, niskosti: one postaju aktivne, postaju moći afirmacije.
I večno Vraćanje nije samo selektivna misao, nego selektivno Biće. Jedino se vraća afirmacija, jedino se vraća to što može biti potvrđeno, samo se radost vraća. Sve što može biti negirano, sve što je negacija, otklonjeno je samim kretanjem večnog Vraćanja. Mogli bismo se plašiti da se kombinacija nihilizma i reakcije ne vraća večno. Večno Vraćanje treba porediti sa točkom: a kretanje točka poseduje centrifugalnu moć koja odstranjuje sve negativno. Zato što se Biće potvrđuje postajanjem, ono iz sebe izbacuje sve što protivreči afirmaciji, sve oblike nihilizma i reakcije: lošu savest, resantiman… njih ćemo videti samo jednom.
Ipak, u mnogim tekstovima, Niče posmatra večno Vraćanje kao ciklus gde se sve vraća, gde se Isto vraća, i vraća se na isti način. – Ali, šta znače ti tekstovi? Niče je mislilac koji „dramatizuje“ Ideje, to jest koji ih predstavlja kao uzastopne događaje, na različitim nivoima napetosti. Već smo to videli u slučaju smrti Boga. Isto tako, večno Vraćanje je predmet dva izlaganja (a bilo bi ih i više da delo nije prekinuto ludilom, sprečavajući napredak kojeg je sam Niče izričito zamislio). Od ta dva izlaganja koja su nam ostala jedno se tiče bolesnog Zaratustre, a drugo Zaratustre koji preboleva i skoro je izlečen. Ono od čega oboleva Zaratustra upravo je ideja ciklusa: ideja da se Sve vraća, da se Isto vraća, i da se sve vraća na isto. Jer u tom slučaju večno Vraćanje je samo jedna hipoteza, u isti mah banalna i zastrašujuća. Ona je banalna jer je jednaka prirodnoj izvesnosti, životinjskoj, neposrednoj (zato Zaratustra odgovara na pokušaje orla i zmije da ga uteše: vi ste od večnog vraćanja načinili jedno „dosadno ponavljanje“ , vi ste sveli večno Vraćanje na dobro poznatu, previše poznatu formulu. – Ona je takođe zastrašujuća, jer ako je tačno da se sve vraća, i vraća na isto, tada se vraćaju i mali, slab čovek, nihilizam i reakcija (zato Zaratustra naglašava svoje gađenje, svoj veliki prezir, i izjavljuje da ne može, da ne želi, da se ne usuđuje da ispoveda večno Vraćanje).
Šta se dešava kad Zaratustra prezdravljuje? Da li on naprosto uzima na sebe da nosi ono što nije mogao podneti još maločas? On prihvata večno Vraćanje, prima ga s radošću. Da li je reč samo o psihološkoj promeni? Očito ne.
Reč je o promeni u shvatanju i značenju samog večnog Vraćanja. Bolestan, Zaratustra raspoznaje da ništa nije pojmio u večnom Vraćanju. Ni da je ono ciklus, niti da je vraćanje Istog, povratak na isto. Da nije plitka prirodna očevidnost, za potrebe životinja, niti tužna moralna kazna, za potrebe ljudi. Zaratustra razume jednačinu „večno Vraćanje = selektivno Biće“ . Kako bi se moglo vratiti ono što je reaktivno i nihilističko, negativno, budući da je večno Vraćanje biće koje se kaže samo za afirmaciju, za postajanje i delanje? Centrifugalni točak, „najviše sazvežđe Bića, koje nijedan zavet ne doseže, nijedna negacija ne prlja“. Večno Vraćanje je Ponavljanje; ali, to je Ponavljanje koje bira, Ponavljanje koje izbavljuje. Čudesna tajna oslobađajućeg i selektivnog ponavljanja.
Prevrednovanje ima, dakle, četvrti i poslednji vid: ono uključuje i stvara nadčoveka. Jer u svojoj ljudskoj suštini čovek je reaktivno biće, on svoje snage kombinuje s nihilizmom. Večno Vraćanje ga odbija i isključuje. Prevrednovanje se tiče korenite promene suštine, koja se produkuje u čoveku, ali koja produkuje nadčoveka. Nadčovek upravo označava pribiranje svega što može biti afirmisano, najviši oblik onoga što jeste, tip koji predstavlja selektivno Biće, izdanak i subjektivnost tog bića. Zato je on na raskršću dveju genealogija. S jedne strane je proizvod u čoveku, posredstvom poslednjeg čoveka i čoveka koji hoće da iščezne, ali i s onu stranu njih, kao rascep i preobražaj ljudske suštine. Ali, s druge strane, proizveden u čoveku, on nije proizveden od strane čoveka: on je plod Dionisa i Arijadne. Sam Zaratustra sledi prvu genealošku liniju; ostaje stoga niži od Dionisa, on je prorok i preteča.
Zaratustra zove nadčoveka svojim detetom, ali je prevaziđen svojim detetom, čiji je pravi otac Dionis. Tako se postižu figure transmutacije: Dionis ili afirmacija; Dionis-Arijadna ili podvostručena afirmacija; većno Vraćanje ili dvostruka afirmacija; nadčovek, ili tip i proizvod afirmacije.
Mi, kao čitaoci Ničea, treba da izbegnemo četiri moguće besmislice:
- 1. O volji za moć (verovanje da volja za moć označava „želju za vladanjem” ili „želju da se ima moć“ );
- 2. o jakima i slabima (verovanje da se „najmoćniji”, u nekom socijalnom režimu, samim tim i „najsnažniji“ );
- 3. o večnom Vraćanju (verovanje da se radi o staroj ideji, pozajmljenoj od Grka, od Indusa, od Vavilonaca…; verovanje da je reč o ciklusu, o povratku Istoga, o vraćanju na isto);
- 4. o poslednjim delima (verovati da su ona pod znakom ekscesa ili da ih već diskvalifikuje ludilo).
Žil Delez: Niče, Pariz, 1965, рр. 17-41]
Preveo sa francuskog: Novica Milić
Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E
Zaratustra sa radošću prihvata Večno vraćanje added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
evo malo za Žila Deleza:
Ono što je fizis kod Starih Grka, ali fizis u svojoj dubini i nije sama, ima i sveobjedinjujući Logos što sabira kroz tornada u Kairos – trenutak. Ne bih rekao da je to vječno vraćanje istog Niče otkrio, naspram te ideje Niče se juče rodio. Ničeova snaga je u pjesništvu, imaju kontradikcije, i Bogu hvala, pa se može shvatiti višestruko.
Centrifugalna moć baca ka periferiji i u tom smislu ona prikuplja još nečistog ili negativnog, dakle, kontra smjer od napisanog. Ka Centru se čisti od svega onog mnoštva po kružnici, taj Centar miruje, a pokreće. Idemo Sebi. Ne sebično, jer egoizam ide ka van. I ne znam da li se okreće sami Centar no, sve se vreti oko njega.
Biću NE treba afirmacija, ako mislimo na Prvo Idealno Biće, sjenke traže pažnju, bez pažnje bi iskopnile. Biće je potpuno mirno, samo sa sobom u svojoj punini, ništa i ne teži jer ima Sve. Otud i Bog, Božansko stanje. Otud loša savjest, resantiman i drugo ne pripadaju savršenom na taj način, oni su dio života sjenki. Sjenka je tamo gdje ne pada Svjetlo. Naravno, ima i suprotan smjer gledanja, ali treba biti oprezan. Ima biće u pojavnom, a ima Biće u Idealnom pa moje centripetalno je od Tamo centrifugalno, ali To Tamo takvo šta ne doživljava već doživljavamo mi ova bića ovamo, živimo dvostruko dijalektički.
Problem Ničeovog nad-Čovjeka je što i dalje ostaje tek čovjekom.
1. O volji za moć (verovanje da volja za moć označava „želju za vladanjem” ili „želju da se ima moć“ )
… ja kažem: Volja za moć je ne nad drugim već nad sobom, suprotan smjer.
2. o jakima i slabima (verovanje da se „najmoćniji”, u nekom socijalnom režimu, samim tim i „najsnažniji“)
… ja kažem: Opet ići ka Unutra i sve se slaže. No, kako unutra tako i van, ali ako se sagleda suštinski, ne materijalistički kako vole Ničea tumačiti. Niče je umjetnik ne ideolog. On galami svojom poezijom.
3. o večnom Vraćanju (verovanje da se radi o staroj ideji, pozajmljenoj od Grka, od Indusa, od Vavilonaca…; verovanje da je reč o ciklusu, o povratku Istoga, o vraćanju na isto)
… ja kažem: Naravno, to je stara ideja, Zakon je uvijek isti pa ko Vidi on je Vidioc, a ostali su gledaoci. I šta mi znamo o tome kako su Grci i ostali mislili? A kako i Ničea tako jednostavno svrstati!?
4. o poslednjim delima (verovati da su ona pod znakom ekscesa ili da ih već diskvalifikuje ludilo).
… ja kažem: Posljednja djela su nevidljiva, gledaoci ne vide i moraju pogađati. Iza pepela, dima il’ leša Veliko djelo još nije završeno.
privid slučajne podudarnosti razvoja opsesija kroz prošlo ka daljem u odabranim Bićima jednakost sa VečnimVraćanjem je veoma istina iluzionističkih stadijuma sopstva da jačina opijenosti i ubedjenosti u čije poreklo nisam sigurna vuče do odricanja definicije života u kojoj si ……raskršća kojima sam podložna čine me dobrodošlom u VečnaVraćanja izgubljenost čini kosmologiju bezgraničnom ,dnk BIG MIX AAAAAAAAA
Selektivno Biće Večnog Vraćanja (ničeovsko & prustovsko & delezovsko) postojalo je još u ranoj antici: preko Dionisove Arijadne do Vaseljenske Kataklote, Moire s Neba Nadmesečevog (upor. Žar-Ptice, Proročice: Njen nit-svetlonosni vid što tka prostor smisla u potpunom mraku, nebuli pra-haosa). &. U pretpočetku stvaranja stajaše dilema: – zebnjom ispunjeno zastajanje Moire (Igrača-na-Visinama) – koja baca – u vakuumsko neizmerje – svesadržavajuću Kocku; fascinacija pred ponorom sopstvenog odlučivanja; progledanje u mogućnost toga da beskrajnost sama postane zakonita – ukoliko se prelome pečati njene stranputice. &. Jer: šta / ko beše u vremenu “pre” stvaranja? Ako se u njemu sve zbilo, čemu ponavljanje? Na koji način je došlo do proseka kugle te potpunosti dahom jedne apsolutno neznane a pritom svemu osvetljavajuće budućnosti? …
Jer: šta je to što postojaše kao prvo i prajedino, kao vid svedoživljenosti u prošlosti? Štastvo same odluke, koje nikad nema svoj subjekt (Lebdeći-upražnjen Presto u Noći). I to zato jer se neka odluka može pustiti u delovanje samo ako je izrečena u ime onog koji je odlučio, ne i onih koji (još) to nisu. A Khora Lahesa (prva kčer/faza Anankina, “uski prostor” odlučivanja, mera jedne nepredstavljivo prefinjene gotike sazvežđa), budući da joj “ptičje”-snovidni pogled klizi kroz nepoznate svetove drugih subjekata i pre nego što utvrdi vlastitu polaznu tačku zraka samovidilaštva, ni ne može da izrekne odluku u svoje ime, već samo u ime beskonačnog lavirinta svetova kroz koje prolazi. Zato ona, kao nemogući subjekt apsolutne (ulančano-svetske) odluke, ne može pustiti ovu da se o-stvaruje; mora je sakriti duboko, do u okrilje majčinske noći. A nasuprot tome ostaje da počiva iz-izvornog-otpali, ili zaboravom uvremenjen svet. &. Jer, postoji samo jedna odluka apriori, u smislu anticipacije ishoda svih još-ne-donesenih odluka, ali čija je sveoblikujuća slika nedovoljno jasna ili tek kroz maglu osvetljena. Ona – kao stvarna slika svog simbola – štiti opšti pravac odluke, tako što s tačke nemog posmatranja meri intenzitete želja koje je izboruju te postepeno preoblikuju. Da bi se ova anticipacija (“mačji” vid u mraku) kristalizovala do svojih krajnjih detalja, ona mora (u vidu “niko-subjekta”) izvršiti pad samogašenja – do u beskonačno malu tačku svog iz-sveta-isključenog vidilaštva; a to je pad unazad, do u haos fluktuirajućih želja. Svaka želja ponaosob, kao tu još neiskušana u trajnosti svog intenziteta, mogući je konstituent ove opšte a neizrečene odluke – koja je krik pra-usamljenosti (Lahesine). Ali je takođe moguća i kao njen protiv-hitac, kao stranputica, i to sa visoko sputanim intenzitetom odaziva (toj pra-usamljenosti) – na čijoj se tišini ova sama u svojoj opštosti iskušava. &. Povratak odapete strele odluke svom počelu biva tu njome pred-svesno i zakomplikovan, da bi ona – tek sagledavanjem svoje suprotne strane – istrgnula za sebe prostranstvo “noćno-paliteljskog” smisla; zapravo, smisla održavanja sebe u PROSTORU NAPETOSTI, ili, stalnom otklonu naspram provalije besmisla, iz koje jedine i može da se tka jedno novo, nežnije svetlosno (dublje-senkovitije) prostranstvo – kao protiv-hitac apriornoj nemogućnosti izvršenja nje same; tačnije, kao jedna nevidljivo delujuća volja – koja je “noćno” naličje večnog ponavljanja: ujedno, svet u osvitu nečije pojedinačnosti: “”Ona je apstraktna linija, ili linija leta. …Kretanje, poput devojke kao izbegličkog bića, ne može biti opaženo. …produžiti linije bega …eliminisati suvišno …doseći apsolutnu neopažljivost …Biti u osvitu sveta. …Postaje se ceo svet svođenjem na jednu ili više apstraktnih linija koje hoće da se produže i povežu sa drugima, da bi odmah direktno i proizvele neki svet, u kome je taj svet koji postaje. (…) ” /””up. Trost: “Ona je istovremeno bila u svojoj osetljivoj realnosti, i u idealnom produžavanju svojih linija poput projekcije neke ljudske grupe koja će tek doći.””/ (Delez & Gatari: “Postajanje intenzivnim, neopažljivim, životinjom”).