Žarko Laušević: Neiživljena mladost, nenađena zrelost

Poslednje veče oktobra, devedeset i treće. Hladno je. Obučen ležim ispod tri ćebeta.

Mislim. O sebi. Hipohondru. Asocijalnom. Nestabilnom. Depresivnom. Melanholičnom. Sebičnom. Nepredvidivom. Nezahvalnom. Zlopamtilu. Perfekcionisti. Promašenom pesniku. Nezavršenom glumcu. Polutalentovanom slikaru. Netalentovanom pevaču. Potencijalnom taksisti. Erotomanu. Nikotinomanu. Bratu od tetke Upravniku Radomanu. Zatvorenom ocu.

O sebi to mislim. Kao o osumnjičenom licu. Kao pritvoreniku. Robijašu. Nenađene zrelosti. Neiživljene mladosti. Manijakalno-depresivnog tipa. Prepoverljiv. Nepoverljiv. Snalažljiv. Smotan. Zanimljiv. Dosadan. Rečit. Ćutljiv. Ubedljiv. Odgovoran. Nepouzdan. Tvrdoglav. Egocentrik. Povremeni muž. Biološki otac. Naivan. Prevejan. Preiskren. Luckast. Uplašen. Zbunjen. Politički polupismen. Nacionalno poluneopredeljen. Demagog. Romantik. Banalne završnice. Maštovit. Istrajan. Kratkog daha. Nepromišljen. Mazohista. Kitnjast. Daltonista. Pogrešan ocenjivač ljudi. Nedovršeni poliglota. Skeptičan. Sujetan. Ledenih nogu. Vrele krvi. Odan. Osetljiv. Netalentovani kockar. Školovani šahista. Igrač sumnjivog valcera. Druželjubiv. Neosvetoljubiv. Samostalan. Bez sočiva ne može da podseče nokte na nogama. Znači – velike dioptrije, bez obzira na kratke noge. Nosilac više ratnih i mirnodopskih priznanja iz oblasti kerebečenja pred puno ljudi. Promenljive sreće i frizure u životu.

Suicidan. Voli da nosi crno. Muromant, neizlečiv. Barokni tip. Ličnost renesanse. Čistunac. Prži povremeno dobru kajganu sa slaninom, sa i bez origana. Dobar, čak natprosečan rešavalac ukrštenih reči. Uvek namešta i koriguje usta dok isprobava nove pantalone. Nosilac šešira u sezoni 1992/93. Dva puta nosio rep u životu. Mitoman, alazon. Mistifikator. Oponent. Dobar polemičar. Operisan od slepog creva, krajnika i sluha. Čekač boljeg života. Pacifista. Veliki hrvatski glumac. Nešto manje srpski. Crnogorski, zasad ništa. Putnik po puno sveta. Voli Argentinu i Makedoniju. Ne voli železničke stanice. Izbegava koncerte Stinga i “Bijelog dugmeta”. Na ostale ne odlazi. Ume, ponekad, u bilijaru da ubaci crnu kuglu u srednju rupu. Ponekad, ne. Reumatičan.

Voleo SFRJ i plakao kad su makli F. Voleo Tita, kao svi što su ga voleli. Više od tate i mame. Kad je ovaj umro, išao da ga vidi i suzio kao i svi. Danas ne može da veruje da je u tom mimohodu učestvovalo samo nekoliko ljudi. Ostali su svi slavili kod kuća što je Maršal napokon crk’o. Nikad nema ideju gde bi mogao da slavi Novu godinu. Ove godine je na vreme rezervisao mesto. Uhvaćen par puta da čita „Politikin ZABAVNIK“. Pravdao se činjenicom da je Dostojevskog već dvaput pročitao. Dugo vremena, u strahu od rata, tajno kupovao konzerve. Kad bi ostajao sam kod kuće, brojao ih i posle gledao porniće. Uvek je priznavao samo drugi porok. Zna puno stihova, pogodnih za udvaranje, uz mirišljavu so i sveće.

Tajno voli Klaudiju Šifer, a javno traži Miloševićevu ostavku. Nameravao da upiše školu okretnih i južnoameričkih igara, karate, esperanto, ali se u poslednjem trenutku zadovoljavao činjenicom što može da prati devojku do kursa za naučne i stručne prevodioce.

Ponekad se folira slušajući ozbiljnu glazbu. Neozbiljnu nikad ne sluša. Savete, vrlo retko. Samo ako mu odgovaraju. Ljubomoran. Tradicionalan. Konzervativan. Nervozan je. Često ga zatičemo u besmislenoj šetnji tamo-amo i obratno (amo-tamo), sa rukama na leđima, ili u džepovima. Nikad ruke ne drži napred dok šeta. Bilo bi nepristojno, a i nepraktično. Napisao je naučno-fantastičnu priču “Put na sunce”, ali je „ZABAVNIK“ nije objavio. Od tada sa indignacijom preskače sve SF-rubrike. A voli prženice. I salate, razne. Pravi divan pire. Palačinke, takođe. Jednom je u letu uspeo da dve palačinke prebaci iz jednog tiganja u drugi. Nikad više kasnije nije ponovio taj podvig. Poznaje lično Nadu Topčagić i Liv Ulman. Obožava filmove strave i užasa. Gleda ih ubrzano, ili bez tona. Donji pritisak mu naginje gornjem. Rasipnik. Ponekad tvrdica. Negira i jedno i drugo. Zaboravan. Voli mandarine i da zavrne rukave od rolke. Prvo mu žao, zbog dece, drugo mu brane. Kad ostane sam, nekad rukave od rolke zavrne do ramena i bude bleskasto srećan.

Boji se aviona i iz istih razloga ne jede ništa što leti, čak ni zimi. Pretvara se da se razume u strane muzičke sastave i očajan je kad mu ne veruju da je grupa “Swingersingersi” zaista postojala. Prevrtljiv u dijalektici i dijalektima. Uvek govori jezikom sagovornika. Željan znanja. Bio jednom žirant i bio strašno ponosan. Pasionirani posmatrač dunje na ormanu. Bezbožnik. Sledbenik kosmičkih religija. Veruje Nostradamusu i Denikenu. Navijač reprezentacije. Upoznat sa aktuelnom političkom situacijom, kod nas, a i šire. Znao je, doskora, koji je glavni grad Obale Slonovače.

…..

* Čekam. A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom Čistilištu. Kao u velikoj čekaonici osluškujemo spoljašnjost.

Vrlo precizno u svesci koju mi je poslala sestra beležim svaki datum, posetu, promenu. Kao da će zbog te pedantnosti sve biti manje bolno. Kao da će ta urednost skratiti Vreme. A ovde sve traje… Od posete do posete. Od podizanja optužnice do suđenja. Od suđenja do drugog, jednom do presude. Onda do žalbe, jedne, pa druge. Do skraćenja. Do ludila. Do trena kad se izgubi mera za vreme.

* Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš.

* Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno.

* Sad smo sami – moja samica i ja.

* Samo se sećanje smatra srećom.

* Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi i ma kad bilo. I jedan dan života manje.

* Polako otiče sve od mene. I porodica i prijatelji. I život. Da li ja to polako nestajem? Odlazi i ponos, dostojanstvo, hrabrost… sve ljudsko od mene. Ostaje krhotina koja će sve da otrpi. Da se sagne i kad treba i kad ne treba. Belina čoveka. Praznina. Posledenji izbledeli otisak kome ni original potpis više ne daje nikakvu cenu. Bezvredna kopija. Gde sam to ja? U izmoždenoj rupi koja zjapi? I da li se više ikada mogu izvući? Krug. Zatvor. Može li se dublje? Je l’ ovo dno? Kiša. Ništa. Nedolaz. Neizlaz. Bezizlaz. Sve reči koje sadrže izlaz. A njega nigde.

* Slobodu često zamišljam kao ženu. Golu, normalno.

* Sloboda je i kad čovek može da se isplače, pa mu posle bude lakše.

* Sumorna subota sa suncem. Slično sunovratu. Sklupčan smišljam smisao. Setio sam se, spuški smrad sa susednog svinjca svi smatramo sopstvenim sranjem. Smanjujemo se. Stiskamo. Samo se sećanje smatra srećom. Stop.

Žarko Laušević  „Godina prođe, dan nikad“

Večernje Novosti

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E