Pre nekoliko dana svetskom javnošću odjeknula je vest da je Univerzitet Harvard odbio ultimatum Trampove administracije da ispuni niz zahteva, kako mu ne bi bilo uskraćeno finansiranje od 2,2 milijarde dolara.

Nije slučajno što je ta minijaturna pobeda uzbudila američku, pa i svetsku javnost: prva je takve vrste otkako je Trampova vlada primorala Univerzitet Kolumbija da popusti u zamenu za novac, a u međuvremenu je zapretila još nekolicini elitnih ustanova, poput Nortvesterna i Kornela.

To su samo slučajevi za koje javnost sazna, jer su u igri ogromne sume i izuzetno uticajni univerziteti. U međuvremenu su uskraćeni mnogi fondovi na drugim američkim univerzitetima koji imaju tendenciju da promovišu demokratske vrednosti – samo što to ne dopire do nas, jer akademska javnost ćuti.

Fenomen ćutanja američkih takozvanih intelektualaca posmatram iz ličnog ugla, kao univerzitetska profesorka.

U martu su stigle šokantne vesti da je Kolumbija kaznila studente koji su u aprilu prošle godine učestvovali u propalestinskim protestima na kampusu, pošto je Linda Mekmen (nekadašnja “kečerka” čiji je cilj, kako sam pisala u prethodnoj kolumni, da potpuno uništi američko obrazovanje), ministarka obrazovanja, poslala dopis Kolumbiji, Harvardu i Prinstonu u kojem izražava razočaranje što ti elitni univerziteti ne štite bezbednost jevrejskih studenata.

Tako je, igrajući na kartu antisemitizma – laži da su protesti protiv genocida u Gazi antisemitski i da su studenti teroristi – Trampova administracija iskoristila situaciju da pritisne univerzitete da deportuju ili izbace svoje studente, ili da im oduzmu diplome.

Zamišljam da moj univerzitet oduzima diplome studentima koji su protestovali, da ih izbacuje s fakulteta ili hapsi i šalje u ko zna koji udaljeni zatvor, pa potom deportuje u zemlje iz kojih su došli – zemlje koje su često nesigurne. I zamišljam sebe i kolege, univerzitetske profesore, kako sedimo, ćutimo i ne činimo ništa da zaštitimo svoje studente. Iskreno, to mi je nezamislivo.

A eto, američkim profesorima jeste zamislivo. A eto, Kolumbija je uhapsila i izbacila sopstvene studente. Javnost je videla kako imigracione jedinice – poznatije kao ICE – kidnapuju legalnog imigranta i doktoranda Kolumbije Mahmuda Halila i Rumejsu Osturk, doktorandkinju na Taftsu i bivšu Fulbrajtovu stipendistkinju, da bi ih odveli u zatvor u Luizijani zbog mirnog protesta ili kritičkog teksta objavljenog u univerzitetskom časopisu.

Čekala sam reakcije profesora s Kolumbije. Šta se desilo sa intelektualcima, naučnicima i umetnicima na američkim univerzitetima – čije knjige kupujemo, čija istraživanja čitamo, na čija predavanja plaćamo da odemo – koji su se nekad javno suprotstavljali američkoj ili svetskoj politici i zalagali se za demokratske vrednosti?

Svakog dana se nadam da bar neko od pisaca koje sam idolizovala progovori. Čekam i svoje američke kolege da izađu sa stavom. Ali ništa.

Naišla sam na samo dve reakcije: nobelovac Džozef Stiglic u mlakom intervjuu za The Intercept i profesorka engleske književnosti Marian Hirš, rođena u Rumuniji, koja je u emisiji Democracy Now napravila paralele između autoritarnih režima (Mađarska, Turska, Indija, Rumunija) i onoga što očigledno jača u Americi. I to je bilo to.

Nakon izvesnog vremena oglasio se rektor Harvarda Alan Garber, odbijajući zahteve Trampove administracije: „Nijedna vlada – bez obzira koja partija je na vlasti – ne sme da diktira šta će predavati privatni univerziteti, niti čime će se baviti.“

Time je, možda i nesvesno, priznao da vlada itekako može da se meša u rad državnih univerziteta. Kao profesorka s Balkana ne mogu da ne podsetim: kada je autoritarna vlada u Makedoniji pokušala da naruši autonomiju univerziteta, izbili su masovni protesti koji su na kraju srušili vlast. A u SAD, rektor Harvarda kao da poručuje: mi smo privatni, ne smete da nam se mešate; slobodno se mešajte u male državne univerzitete, one neelitne.

Javnost je pozdravila Garberovu izjavu, pa su i drugi univerziteti, poput Prinstona, pokazali zube Trampu. Tužno me je nasmešila objava Bernija Sandersa koji, u osamdeset i nekoj, putuje Amerikom i drži mitinge jer se njegova stranka i sunarodnici, kako izgleda, prave mrtvi.

Berni je čestitao Harvardu što nije poklekao pred autoritarnim zahtevima i pozvao ostale univerzitete da se priključe. I to je bilo to.

Razumem da taktika autoritarne Trampove vlade počiva na šoku. Ali čini mi se da nije reč samo o šoku, nego i o očuvanju komfornih pozicija elite koja površno promoviše kvazilevičarsku ideologiju, a zapravo se pokorava pravilima kapitalizma.

Odgajani na principima individualizma, američki intelektualci izgleda više brinu da sačuvaju udobne pozicije koje im omogućavaju da žive u stanovima ili kućama triput većim od naših, sa ostavama prepunim nepotrebne hrane i garažama krcatim automobilima.

Da bi ostali u mekoj fotelji ispred ogromnog televizora, gledajući Saturday Night Live ili Daily Show i preko ciničnog ismevanja se suočili sa sve većim hororom režima, nemaju vremena da stanu iza studenata koje hapse, deportuju ili izbacuju s fakulteta.

Čekajte, kao da nam poručuju, još smo u šoku. I uplašeni smo.

Istina je da su uplašeni, nažalost. Strah vidim u komunikaciji s nekim kolegama s američkih univerziteta. Neki se prave da se ništa ne dešava, kao da će to brzo proći. Kad im ukinu fondove – mole za privatne donacije. (Trampova vlada, na primer, ukinula je čuveni Međunarodni program za pisce u Ajovi, star 58 godina. Reakcija univerziteta bila je da traži privatni novac.)

Drugih nema, iako su se ranije pojavljivali u sličnim krizama. Treći mi šalju čudne mejlove, puni straha da ih neko čita; očito su uznemireni, ali sve to saopštavaju metaforično, gotovo književno. Jedna koleginica je htela da se prijavi za Fulbrajt, ali mi javlja da sada moramo da se pretvaramo da nije predavala o rodu i rasi. To je sada zabranjeno, pa će, kaže, „predavati opšte predmete“.

Pomislim: zamisli da mi vlada zabrani da govorim o rodu ili da se pretvaram da rasizam ne postoji, kako ne bih uvredila svoje bele, strejt, muške studente.

Iskreno, ne mogu da zamislim da radim na takvoj instituciji. Ali za razliku od mnogih Amerikanaca, ne živim na kredit u ogromnoj kući s tri kola u garaži. Ovde, u Makedoniji – i šire, na Balkanu – imam zajednicu prijatelja i intelektualaca na koje mogu da se oslonim. To često nije slučaj u američkom, bogatom, ali i usamljenom društvu.

Napad na visoko obrazovanje tipičan je korak svake autoritarne vlasti. Ali pre nego što udare na univerzitete, udaraju na osnovno i srednje obrazovanje. To se u SAD odavno dešava, a sada se razbuktava i kod nas, kroz grupe koje prodaju istu hipokriziju naučenu od Amerike: uvek „štite“ nekoga. Kod nas najfašističkije organizacije navodno štite decu, kao što u Americi „štite“ Jevreje od antisemitizma.

Već dugo se u SAD zabranjuje materijal povezan s kritičkom rasnom teorijom (Critical Race Theory) i rodnim studijama. Obrazovni sistem već neko vreme prolazi kroz cenzuru i zabranu knjiga, što je kulminiralo napadom na visoko obrazovanje.

Cilj je da se zapečati autoritarna budućnost SAD – zemlje belih bogatih muškaraca, u kojoj će imigranti, crnci, žene i LGBT osobe obavljati robovske poslove u zatvorima ili tuđim domovima, kao u „blistavoj“ prošlosti.

Za kraj, ako želite da razumete perfidnu logiku američke desnice koja stoji iza sistematskog uništavanja obrazovanja, poslušajte intervju The Daily podkasta New York Timesa sa Kristoferom Rufoom, ultradesničarskim aktivistom i „mozgom“ ovih „reformi“.

Ono što me je najviše uznemirilo jeste način na koji desnica zloupotrebljava termine iz demokratskog diskursa. Rufo, recimo, tvrdi da univerziteti promovišu rasizam i diskriminaciju, jer navodno ne primaju dovoljno „kvalifikovanih“ belih, strejt ljudi koji, po njemu, više ne treba da ispaštaju za grehe svojih predaka.

Taj opasni rasistički manevar postao je zvanična politika cele Trampove administracije. S obzirom na to da, u ovom trenutku, pobeđuju – kako se Rufo otvoreno hvali u intervjuu, nabrajajući koliko je rektora uspeo da sruši – nemam mnogo nade da će američki univerziteti izboriti veliki preokret.

Ali bar, evo, Srbija nije Amerika, a nadam se da ni Makedonija neće postati Amerika. Zbog protesta koji zahvataju region, nadu vidim u nama i u primeru koji daje naša akademska zajednica.

Na kraju, nažalost, ono što se događa u američkom društvu vidim kao jasnu opomenu kakvi ne treba da budemo.