Zašto je svetu potreban baš Hari Poter?

Ulogujte se / Kreirajte profil

Zašto je svetu potreban baš Hari Poter?

.

Become a Patron!

.

Napisati pravu stvar u pravo vreme – ostvariti književni uspeh za vreme života. Retki to uspevaju. Pitanje je – da li oni koji uspeju, to postižu srećom sâmom ili nečim drugim što često nazivaju talenat…? Zbog čega? Koja se simbolika nalazi u priči o dečaku čarobanjaku, po imenu Hari Poter? Zašto je skoro ceo svet osvojila baš ova bajka? Ne znam. Jedan pravi, zaokruženi odgovor sigurno ne mogu dati, ali se želim zamisliti nad ovom temom. Muči me pitanje – kako odabrati pravi trenutak za određenu priču? Jer, sasvim je sigurno da u popularnosti neke priče veliki udeo ima vreme kada se ona plasira. Dakle, nije važno samo napisati dobar stih, važno je napisati ga u onom trenutku u kojem svet želi da ga čuje.

Koliko je samo slavnih pisaca, u svoje vreme bilo neshvaćeno; i ne samo pisaca, već svih umetnika. Od vajkada su umetnici bili poznati po tome da se njihova dela vrednuju tek posle smrti; kao da su najveći među njima išli toliko ispred svog vremena, da generacije sa kojima su živeli nisu umele da prepoznaju lepotu njihovog stvaralaštva. Za njihova dela nije bio pravi trenutak. Međutim, ti umetnici, nisu mogli stvarati ništa drugačije nego što im je njihova istinska priroda nametala; i pored sve patnje u životima mnogih, oni su ostajali verni svojoj umetnosti, skriveno verujući da će svojim delima ostaviti neki večni trag na ovoj planeti. I zaista jesu.

Taj fenomen da se istinska umetnička dela ne prepoznaju i ne cene, sve dok umetnika više, fizički, nema, odavno nije nikakva nepoznanica. To samo svedoči o njihovoj veličini, o tome koliko su ispred svog vremena išli. Slična stvar je i sa idejama mnogih naučnika, koji su u neku ruku bili vizionari i predivdeli su mnoge tehničke naprave koje se danas koriste; naprave koje su u ono vreme bile bajka, moguća koliko i ova bajka o Hari Poteru; ti isti vizionari-naučnici u svoje vreme, takođe, nisu nailazili na podršku okoline. Jednostavno, nisu se rodili u vreme kada je svet bio spreman i željan da čuje njihove zamisli. Naravno, nisu svi veliki umetnici morali da svoju slavu dočekaju tek nakon smrti; cela ova priča ne podrazumeva da oni koji su u svom vremenu cenjeni i prepoznati da su manje dobri. Međutim, u današnje vreme svega ima; a da bismo ostvarili uspeh u umetnosti, slično kao i u svakoj drugoj oblasti delanja, važno je, ne samo imati dobru priču, već i proceniti pravi trenutak za nju.

Najviše od svega fascinira me ta popularnost knjiga i filmova o Hariju Poteru. Bajki je bilo odavno, pisci naučne fantastike nisu se pojavili tek u ovom veku; „Gosopodar prstenova“ nije ni upola osovjio svet kao što je to učinila bajka o dečaku čarobnjaku. U čemu je trik? Današnji način života uveliko preuzimaju virtuelni svetovi – internet i kompjuteri. Komunicira se putem kompjutera, prijateljstva se održavaju pomoću popularnih društvenih mreža, odnosno pomoću programa (više ne moramo da pamtimo kada su nečiji rođendani, program će nas na to podsetiti na vreme, ne moramo da zovemo da pitamo kako je neko i šta ima novo, jer smo to sve već mogli da vidimo na fotografijama koje je podelio na internetu), mnogi poslovi se sada rade „online“, a moguće je čak i voditi ljubav preko „skajpa“. Jednostavno, više nema apsolutno nikakve potrebe da se sa nekom osobom nađeš u istoj prostoriji, ili ne daj Bože u prirodi. Filmovi, reklame, televizija i internet zavladali su svetom. Kvaltitetnim marketingom utiče se na našu podsvest, pa tako slučajno svratimo u prodavnicu da kupimo koju grickalicu. Osim celokupne bombastičnosti svih sadržaja koji nam se plasiraju na malim, velikim, a od skora i džepnim ekranima (sadržaja – koji su pažljivo odabrani), tehologija nam je pružila još jedno zadovoljstvo – komfor, o kojem smo nekada mogli samo da sanjamo, ili, pak da u bajkama čitamo. Komfor je u svakom smislu tu; reč je o jednom celokupnom životnom kofmoru; i svi ga mi imamo, u većoj ili manjoj meri. I svi težimo ka tome da obezbedimo sebi još veći komfor, i ništa više. Dakle, pranje veša odavno ne radimo mi, već su taj posao od nas pruzele mašine… mašine za pranje veša, mašine za pranje suđa, poljoprivredne mašine, mašine koje nas prevoze sa jednog kraja grada na sasvim drugi kraj grada, ili iz jedne ulice do one pored nje (kod komšije na kafu)… Većinu poslova danas preuzele su mašine, više se ne moramo baviti mnogim „bespotrebnim i mukotrpnim“ poslovima… zahvaljujući tome, izbrisani su nam i mnogi starinski običaji i navike. Komfor je zaista zavladao svetom, a ka njemu se i dalje teži. Polako, mašine preuzimaju i komunikaciju sa ljudima i prijateljima.

Komfor vlada svetom, a opet nešto nije u redu. Ljudi su globalno nezadovoljni, boluju od mnogih bolesti i stalno tragaju za nekim lekom, nekim rešenjem, nečim drugim… nekom srećom? U tom sveopštem haosu kada je virtuelni svet počeo da preovladava nad ovim realnim, svakodnevnim, kada smo počeli da verujemo da zaista ne postoji ništa što je nemoguće da čovek stvori, ukoliko to samo zamisli; u toj maniji za nečim još bombastičnijim, nečim još komfornijim i atraktivnijim, kako bi nam se osmeh na licu zadržao malo duže od 15 sekundi (ali ne ni više od 30 sekundi, jer ne želimo da stvorimo te neprirodne bore na licu), pojavila se priča o Hariju Poteru. U pitanju je bajka koja nije mogla da odabere idealniji trenutak da se pojavi, jer danas, kada slepo verujemo u bukvalno sve što nam se javno plasira, nije teško poverovati ni u to da su čarobnjaci tu negde oko nas; a još lakše je poverovati u ono što bismo želeli – a, to je da se čarobnjak krije u svakom od nas i da je samo pitanje trenutka kada ćemo otkriti naše skrivene moći i preokrenuti sopstveni život. Svi zaljubljenici u bajku o Hariju Poteru, svesno ili nesvesno, žele da budu poput njega i da se jednog dana samo probude sa osvešćenim skrivenim moćima; nisu moći jedino što bi oni voleli, već i sve ostalo; ceo taj drugi tajanstveni svet, svet u kojem su oni veoma značajni, svet u kojem svi znaju njihovo ime. Čak i priča o Harijevom poreklu, ta ideja da on ne zna ništa o tome šta se desilo sa njegovim roditeljima ima pomalo oblik tih „španskih serija“ na koje smo navikli i sa kojima su nam ispirali mozak… mistično poreklo, nepoznate sudbine i zamenjene bebe, sve to na šta smo odavno naučeni, počevši od Kasandre, pa sve do (s)lepe Esmeralde, čini da nam bajka o Hariju Poteru bude još interesantnija i još realističnija. Ukoliko, i na to dodamo činjenicu da je Hari Poter odrastao kod rođaka koji su ga maltretirali i nisu ga voleli uopšte, pa je on tako s početka svog života bio žrtva, ni kriv ni dužan, a toliko je jadničak dobar i pametan, onda je još jasnije otkuda toliko masivno poistovećenje sa ovim junakom. Jer, iz godine u godinu sve je popularniji trend svaljivanja krivice na druge, izigravanje žrtve i uvek pronalaženja izgovora za sve ono što nismo uradili… doista, Hari Poter jeste bio odgajan veoma loše od strane svojih rođaka, ali većina ljudi koja danas živi „filozofiju žrtve“ realno, nije imala ni sličan život.

Svi oni koji su iole nezadovoljni svojim životom, žele da dožive Harijevu sudbinu – da se jednoga dana probude u nekom drugom svetu, u svetu u kojem svi znaju njihovo ime, u svetu u kojem je komfor dostigao tu meru da sami možemo bacati različite čini, u svetu gde se ispoljavaju samo naše vrline kojih je toliko mnogo (ali koje, sputavani od strane drugih koji su krivi za sve, nismo mogli ispoljiti u ovom „stvarnom“ svetu), u svetu gde smo dobri ne samo u onome što učimo već smo vrhunski i u sportu, u svetu gde imamo nekolicinu prijatelja (izabranih i pravih, sa kojima provodimo vreme, i proživljavamo razne pustolovine u stvarnosti, a ne putem kompjutera u nekoj igrici… i ne – hiljade i hiljade „facebook prijatelja“)… Izgleda je mnogo više sanjara na ovoj planeti, nego što bi čovek mogao pomisliti; jer, svaki ljubitelj legende o Hariju Poteru mora biti, bar mrvicu, i sanjar…sanjar koji uzaludno sanja o jednom takvom svetu, i na tome se zaustavlja. Na snu. Ne pokušava takav svet da stvori i ne pokušava kod sebe ništa da promeni. Dovoljno utehe, on u knjizi pronalazi.

Zaista, kada malo bolje razmislimo, i nije čudo što su knjige o Hari Poteru masovno okupirale svet; one su pružile jednu magijsku priču koja je spajanjem dva sveta – ovog stvarnog i onog magijskog – stvorila iluziju kod svih nas da je takva jedna bajka zaista moguća. Možda zaista i postoji magični svet u kojem žive čarobnjaci i možda ću se jednog dana i ja probuditi u tom svetu, sa svim svojim moćima, i možda će i meni ovaj život biti lep. Iluziju, nadu i utehu pružili su ovi romani o dečaku čarobanjaku. Došli su u pravom trenutku, u onom kada je bombastičniji i sadržajniji virtuelni svet nadvladao ovaj stvarni, dosadni život; u trenutku u kojem su svi postali nezadovoljni, bolesni i besni, a nesvesni toga u čemu je problem. Pitanje je – da li je sada došao trenutak za neku drugu priču koja će sanjare trgnuti iz njihovog sna i naterati ih da taj san sami stvore u ovom realnom svetu, u kojem se, ipak, nažalost ili ne, svaki dan bûde? Jesmo li spremni za promenu?

Za P.U.L.S.E  Zdinjak

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
9 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Branimir Gligorević
Branimir Gligorević
5 years ago

Tekst je interesantan i vrlo je pohvalna ideja da uspeh serijala o Hariju Poteru ne bi bio toliki da nas knjige ne uveravaju da taj svet postoji paralelno sa našim, skriven na dohvat ruke i da svako od nas možda jednog dana može da postane njegov deo.

Međutim, imam nekoliko značajnih, konceptualnih, zamerki. Prvo, najveći deo ljubitelja Harija Potera su to postali dok su bili još deca, krajem devedesetih godina prošlog veka. Koliko god sada fejsbuk i ostale društvene mreže bile popularne, sumnjam da je više od 5-10% tadašnjih čitalaca bilo zaluđeno internetom i sličnim vremeubilačkim napravama – pošteno govoreći, u mojoj generaciji u školu retko ko je uopšte imao računar, a daleko od toga da je mogao da podrži neka brza pretraživanja koja bi oduzimala sate kao što sada deci oduzimaju. Na zapadu je možda bilo malo drugačije, ali svakako ne drastično. Većina ljudi sa kojima sam o Hariju govorio birala je knjige upravo pored jurcanja po ulici ili učenja, ne tvitera.

Dalje, iako Hari Poter jeste svetski fenomen, vrlo je hrabro reći da je (po popularnosti) za klasu nadmašio Tolkinova dela. Veliki deo onlajn anketa pri kojima se broj fanova poredi prednost daje svetu Gospodara prstenova (a verovatno bi pobeda bila još ubedljivija da ljudi svih generacija jednako koriste internet). Osim toga, Hari Poter nije usamljen – drugi serijali, poput Igara gladi, Pesme leda i vatre ili Sumraka imaju sasvim uporediv broj pristalica. Pri tome smatram da su zaljubljenici u Harija Potera mnogo heterogeniji i zavisniji od knjige nego od ekranizacija, dakle autentičniji nego oni koji “džumle” gledaju novije serijale, za koje bi tekst možda imao više smisla.

A i pojedini argumenti, konkretno vezani za priču, nisu na mestu:
“Svi oni koji su iole nezadovoljni svojim životom, žele da dožive Harijevu sudbinu – da se jednoga dana probude u nekom drugom svetu, u svetu u kojem svi znaju njihovo ime, u svetu u kojem je komfor dostigao tu meru da sami možemo bacati različite čini, u svetu gde se ispoljavaju samo naše vrline kojih je toliko mnogo, u svetu gde smo dobri ne samo u onome što učimo već smo vrhunski i u sportu, u svetu gde imamo nekolicinu prijatelja…”
U ovoj rečenici gotovo sve je neosnovano. Ponovo, najveći deo fanova serijala (prema većini procena više od 80%) su u vreme “zaražavanja” bili deca(!) – nezadovoljna svojim životom!? Rečenica očigledno ne zvuči logično. Dalje, svet u kojem svi znaju njegovo ime. Interpretacija koja je više na mestu je da se osećaju kao deo zajednice dok slušaju Minervu MekGonagal dok izgovara “Biće legenda… Svako dete na svetu znaće njegovo ime”, zajednice onih kojima to ime znači više od imena mnogih ljudi koje sreću u stvarnom svetu. Lik Harija Potera je uglavnom osuđivan i nepopularan, baš zbog te popularnosti u serijalu i iako je predstavljen kao glavni, mislim da bi mnogi radije sreli Dambldora, Lunu Lavgud ili pak Belatriks Lestrejndž nego njega i bili na njihovom mestu. Dalje, komfor sveta Harija Potera nije ništa veći od našeg, sada je praktično sve što oni mogu moguće. Ovo se čak sukobljava sa prvom premisom teksta, da je taj svet tu negde oko nas. Čarobnjaci su drugačiji, ne i bolji od normalaca! I čarobnjaci se jednako dive daljinskom upravljaču koliko normalci čarobnom štapiću. Čitalac možda čezne za drugim,ali svakako ne komfornijim niti boljim svetom. A da ne govorim o potencijalnom čitanju rečenice u kojem je svet koji razara rat tokom najvećeg dela ekstra komforan… Moja najveća zamerka klasifikaciji Harija Potera kao bajke jeste u tome da u njemu nije sve moguće, da je reč o svetu sa tačno definisanim pravilima i mogućnostima likova koja tek malo prevazilaze mogućnosti čitalaca. Sledeće, o ispoljavanju samo vrlina – potpuno netačno. U serijalu je prikazan ogroman spektar likova (jednako voljenih) sa osobinama koje imaju i svi ljudi oko nas – možda je neko mudar, ali pohlepan i željan moći, a drugi odan prijatelj, ali zavidan i ljubomoran… Ja bar ne poznajem ni jednog lika koji ima više dobrih i manje loših osobina od pojedinih prijatelja sa kojima se u stvarnom svetu družim. O tome kako svi uče i dobri su u sportu ne treba govoriti, svakom ko je i jednom pročitao knjige jasno je da čak ni jedna osoba ne postoji koja je dobra u oba (što je čak možda i stereotipna, naivna greška serijala). Jedino što stoji iz pasusa je komentar o postojanju malog broja odanih prijatelja. Jer svi mi jesmo (živeli pre petsto, sto ili deset godina) usamljeni i okruženi mnogim i lažnim prijateljstvima.

Sveukupno, iako osnovna ideja ima oslonac, čini mi se da je tekst pisan krajnje distancirano, gotovo bez dodira sa stranicama knjige, i bez uvida u stvarne razloge zbog kojih su (još jednom!) deca zavolela ovaj svet, za koji bi se svako od njih uvredilo da čuje da se klasifikuje tako običnom i neodgovarajućom rečju – bajka.

Maga Oliveira
Maga Oliveira
5 years ago

Poštovana Nina,

Ne mogu da ne primetim da postoje logičke nedoslednosti u Vašoj argumentaciji i nadam se da nećete zameriti na ovakvoj kritici. Naime, čini mi se, za početak, da nastojite da kritikujete nešto za šta sami govorite da niste stručni (književnost) – to upravo radite ovim tekstom. Polazite od lične vrednosne lestvice i Harija Potera smatrate “manje vrednim” umetničkim delom u odnosu na ono što smatrate “kvalitetnom muzikom, filmom, knjigom”. Da li mislite da je Vaš ukus apsolutno merilo? S obzirom na to da je takav utisak i u tekstu i u komentaru. Skrenula bih pažnju da ne postoje apsolutne veličine i svako ima pravo da misli da Šekspir nije valjan autor ukoliko to ume da argumentuje. Vi ne argumentujete ničim zašto saga o HP-u nije vredna, sem toga što ističete opšta mesta koja Vam liče na španske serije. Da li to znači da je “Ana Karenjina” trećerazredno delo bez ikakve vrednosti? Čitava tradicija eruditne komedije izgrađena je na tom tipu intriga – mislite li da Molijer ne vredi nimalo?
Još jedan, po mom mišljenju, ogroman propust, jeste nepoznavanje pojma ‘bajke’ i olako baratanje time (ova zamerka je i za Branimira) – bajka nema nikakve veze sa moralnim poukama, a ponajmanje ima veze sa decom. Bajke su procesi inicijacije, stupanja pojedinca u društvo, sa refleksima magijskih verovanja starih naroda, i u izvornom obliku su neretko surove, krvave, brutalne, ali se slažem da i Hari Poter ima elemente bajke, u smislu da je to priča o inicijaciji, ali nikako ne one elemente koje Vi ističete – nekakvo zamazivanje očiju i uranjanje u drugi svet. Moguće je uroniti u bilo koji svet ako ste čitalac koji ne ume da prevaziđe simpatetičku recepciju – podsetite se Eme Bovari, Vertera itd. Prema Vašem gledištu, uranjanje u svet i vera u mogućnost tog sveta su pogrešne, jer je taj svet fantastičan – da li biste mogli navesti jedno delo koje funkcioniše kao stvarnost? Ne, svako je delo konstrukcija i ima nezavisni svet. Opravdano je reći da HP daje mogućnost za postojanje nadrealnog sveta u realnom, ali ne mislim da to ima ikakve veze sa njegovom popularnošću, a posebno ne sa Vašom “kritikom” savremenog društva. Ta kritika je čitava utemeljena na klišeu i moralisanju o tehnologiji, udaljavanju ljudi i slično. To su nereflektovana opšta mesta koja su se toliko ponovila da su izlizana – sva su temeljena na ideji da je fizičko povezivanje, fizičko prisustvo jedino važno. Čitava književnost onda može da padne u vodu, jer u njoj nema fizičkog kontakta sa likom, a koliko ljudi mislite da poznajete bar jednako, ako ne i više, od jedne Ane Karenjine, Hamleta i slično?
Kritikujete “današnji način života, vrednosti i ciljeve”. Sa koje pozicije to činite i zašto mislite da je vaše poimanje ispravno, a nečije tuđe nije? Da bi se nešto kritikovalo, treba se postaviti model u odnosu na koji se to nešto kritikuje, a ne donositi zaključke koji nisu ni približno u vezi sa svetom Harija Potera.
Da biste kritikovali socijalni fenomen, nije Vam potrebna književnost koju ćete klasifikovati u imaginarni i apsolutni sistem vrednosti, a samo priznajete da niste stručni da to ocenjujete (time pobijete sopstvene stavove).
Namera nije da ikoga uvredim, ali jeste da istaknem da je neophodno ili više argumentacije ili manje moralisanja.
Deca vole HP jer moralisanja nema, nema nametnutih vrednosti koje stvarnost propisuje deci. Ovo je svakako zasebna tema, ali mislim da je zanimljivo istražiti, sa pedagoške strane, odnos između prave osnovne škole i Hogvortsa (nezavisno od magije, već samo sa aspekta podučavanja), da bi se razumela ljubav dece prema takvom tipu škole.
Srdačan pozdrav,

M. O.

mj
mj
5 years ago

Nina,izbaci ici iz recnika pridev bombasticno jer iritira. Kada sednem za racunar malo cu te iskritikovati i probati da prosirim temu. Zanimljive su ti iideje i nastavi da tako pises. Pozdrav

Јована
Јована
5 years ago

Не бих довела у везу разлоге за читање Харија Потера у везу са све већом потребом за комфором. Очигледно има више опречних мишљења о овој књизи. Било да је велико дело или не, ја је волим. Притом немам профил ни на једној друштвеној мрежи, рођендане својих пријатеља памтим и записујем на хартији, а чак се с њима и виђам.
Мислим да појединац не може променити читав свет, али зато може не подржавати све оне појаве које му у том свету сметају и у томе остати чврст и доследан. Дакле, ко год кука због утицаја друштвених мрежа не треба да буде део тог света и тако ће направити можда на светском нивоу малу, али за себе значајну разлику.

Pera
Pera
4 years ago

“Hari Poter” će još dugo biti enigma svoje vrste. Dobra tema, samim tim dobar tekst.

Samo bih dodao jedno zapažanje o Hariju, koje je moje: čudesno je to što je u ovom periodu konformizma dečji i omladinski svet za svog apsolutnog heroja odabrao jednog anti-heroja! Hari Poter je anti-heroj u doslovnom smislu: on neće da bude junak, on izbegava svaku okolnost u kojoj bi trebao da se pokaže junakom, on neće slavu, on neće pravo da upravlja drugim ljudima… Njegovo moralno osećanje je izvrsno sve vreme, bez obzira na iskušenja.

Koja se sve značenja mogu izvući iz ovog zapažanja ostaje za analiziranje.

slavenko
slavenko
3 years ago

Gospođo Zdinjak,vaš tekst možda nije najsrećnije napisan ali za prvi je više nego dobar. Međutim obim rasprave i kritiku koju je pobudio on je savršen. Ako sam dobro razumio vi ste pošli od definicije HP kao primjer kiča koji je kako vi mislite kao npr Kasandra i ako ste pošli od toga kao opšte poznate i prihvaćene činjenice niste pogrijesili i ako ne nudite reference niti metodologiju književne ili filmske kritike. ( ljubitelji kasandre takođe traže dokaze po kojima je Felini bolji režiser). Ako tvrdite da HP jeste konformisticko djelo koje upravo svojim konformizmom podilazi danasnjoj publici koja je opet dio svog virtualnom vremena na dobrom ste tragu. Pisac HP nije samo prepoznao svoje vrijeme on je uspio i na određenom nivou da smanji i dokine razlike između umjetnosti i kiča to je možda još interesantni fenomen vremena u kome živimo. Bar sam ja tako razumio vašu odbranu bajke od HP. Unaprijed se radujem vašem sljedecem članku.

Verica Milojević
3 years ago

Bajke, su za mene, nešto najkorisnije,,
Odrasla, sam čitajuci ih, i danas sa 63g.ponovo volim da čitam Kameni cvet,, Ruska bajka, za mene genijalna,
A, sećate li se, Andrićevih Razgovora sa Gojom, gde on kaže,, jedino se u bajkama i legendama krije prava istina o životu, pa Aska i Vuk, može se reći bajka, i da zaključim..
Svi mi ovde na ovoj planeti,,igramo kao Aska, ili H. P. I sanjamo kako ko čarobni štapić, ili nešto drugo,
Jer, ipak je naš život često,, Prokleta avlija,
I od postanka svjeta, ništa novo,, samo što reče , pisac, ambalaža..