Zašto pametni ljudi veruju u čudne stvari? – Jedan od najneobičnijih ljudi koje možete da poslušate na Youtubu je Frenk Tipler. Frenk Tipler je profesor teorijske matematike na Tulejn univerzitetu u Nju Orleansu i autor priznatih radova iz opšte teorije relativnosti u renomiranim naučnim časopisima. Jedna od najčudnijih knjiga koju možete da pročitate je njegovo delo “Fizika besmrtnosti: Savremena kosmologija, Bog i vaskrsenje mrtvih” (The Physics of Immortality: Modern Cosmology, God and the Resurrection of the Dead). U toj knjizi profesor Tipler, uz preko 120 stranica matematičkih jednačina i fizičkih formula u dodatku za naučnike, dokazuje da Bog postoji, da ima života posle smrti i da ćemo u dalekoj budućnosti svemira, u tački singulariteta koju on naziva Omega, svi da vaskrsnemo kroz super kompjuter sa memorijom dovoljno velikom da iznova stvori realnost koja se neće razlikovati od naše.

Profesor Tipler je paradigmatičan primer visokoobrazovanog i natprosečno inteligentnog čoveka koji veruje u čudne stvari. Teško je formulisati definiciju čudnih stvari oko koje bi većina ljudi mogla da se složi, jer su kriterijumi neobičnosti neke tvrdnje duboko zavisni od baze znanja koja je okružuje i pojedinca ili zajednice u kojoj se ta tvrdnja saopštava. Majkl Šermer u svojoj knjizi “Zašto ljudi veruju u čudne stvari: Pseudonauka, sujeverje i druge zabune našeg vremena” (Why People Believe Weird Things: Pseudoscience, Superstition, and Other Confusions of Our Time) određuje neka opšta svojstva koja konstituišu čudne stvari u različitim konkretnim primerima.

Ono što se, uglavnom, kumulativno podrazumeva pod čudnom stvari predstavlja:

1) tvrdnju koju ne prihvata većina ljudi iz određenog polja proučavanja,

2) tvrdnju koja je logički nemoguća ili veoma malo verovatna,

3) tvrdnju za koju su dokazi u velikoj meri anegdotalni ili su nepotkrepljeni.

Više nego po broju mrtvih i zaraženih, epidemija kovida19 u Srbiji ostaće upamćena po čudnim stvarima koje smo mogli da čujemo iz usta ljudi čije se obrazovanje i inteligencija ne mogu na očigledan način dovoditi u pitanje. U svakoj velikoj epidemiji kroz istoriju ljudi su sa više nego uobičajenom žudnjom slušali čitače misli, tumače snova, proroke, čarobnjake, nadrilekare i druge alternativce. Danijel Defo, na primer, piše da su za vreme velike kuge u Londonu 1665. godine ljudi bili više zavisni od proročanstava, astrologije, snoviđenja i bapskih priča nego ikada pre ili posle toga.

Epidemija kovida19 može da bude objašnjenje zašto su čudne stvari, praznoverje, laki odgovori na složena pitanja i teorije zavere u većoj meri nego inače izbili u prvi plan u domaćoj javnosti, ali nam ništa ne govori o tome zašto obrazovani, stručni i inteligentni ljudi veruju u te stvari i aktivno ih zagovaraju.

“Ja mislim da je to biološko oružje, moram da priznam, koje je možda bilo napravljeno za Kineze, međutim, očito da oni koji su hteli da se igraju boga, malo su se zaigrali” je mišljenje dr Danice Grujičić, uglednog srpskog neurohirurga, o svrsi i prirodi SARS CoV-2 virusa. Njena koleginica, specijalista endokrinologije i narodna poslanica, prof. dr Nada Kostić, pojašnjava koji su to ‘oni’: “Znamo da su Soroš i Bil Gejts to finansirali i znali smo da postoje ljudi iz senke koji upravljaju  predsednicima i da su predsednici samo figure postavljene”. U Gejtsove dobre namere i prirodno poreklo virusa sumnja i pulmolog, prof. dr Branimir Nestorović, ali nema sumnje oko toga da je Tesla slao predmete u budućnost (“to se sve zna”) i veruje da ga je na spavanju ubio Hitlerov specijalac Oto Skorceni. Svo troje srpskih lekara potkrepljivali su svoja čudna uverenja autoritetom francuskog nobelovca Lika Montanja, koji smatra da “virus jeste ljudskih ruku delo”.

Još je Molijer u “Uobraženom bolesniku“, kroz usta Arganovog brata Beralda, koji Arganu savetuje da je najbolje da posle silnih lekara i on sam postane lekar, rekao da “čim govoriš u toj haljini i s tom kapom (misli se na akademsku uniformu), sva galimatija postaje učena i svaka glupost postaje pamet”. Molijerovo cinično zapažanje ipak nam ne govori ništa o tome da li je sama intelektualna i kognitivna elita zaštićena od gluposti koja prolazi kao pamet. Odgovor je da nije, a pitanje od milion dolara je zašto.

Najkraći, i na prvi pogled paradoksalan, odgovor bio bi da pametni ljudi veruju u čudne stvari jer su vešti u odbrani uverenja koja su stekli iz nepametnih razloga. To znači da većina nas, većinu vremena, formira svoja uverenja iz različitih izvora, koji imaju malo veze s empirijskim dokazima i logičkim razmišljanjem. Umesto toga, promenljive kao što su genetske predispozicije, roditeljske pristrasnosti, rodbinski odnosi, vršnjački pritisci, životni utisci i obrazovno iskustvo zajedno oblikuju lične preferencije i emocionalne sklonosti, koje nas, u spoju sa brojnim kulturnim i društvenim uticajima, usmeravaju ka određenom izboru verovanja.

Niko među nama ne formira svoju ličnost tako što sedi pred stolom sa činjenicama, odmerava ih za i protiv i bira najlogičnija i najracionalnija verovanja, ne uzimajući u obzir ono u šta smo prethodno verovali. Put koji odgovara stvarnosti je da činjenice iz sveta dolaze do nas kroz obojene filtere teorija, hipoteza, slutnji, pristrasnosti i predrasuda, koje smo akumulirali tokom čitavog života. Činjenice zatim razvrstavamo u masi podataka i biramo one koje najviše potvrđuju ono u šta već verujemo, a zanemarujemo ili racionalizujemo one koje ta verovanja pobijaju. Tako rade baš svi, ali pametni ljudi su zbog talenta i treninga u tome bolji.

Ako razmotrimo dva važna, ali ne i jedina konstitutivna elementa koji čine pametnu osobu, inteligenciju i obrazovanje, videćemo da oni čak ni kumulativno nisu garancija da ta osoba neće biti podložna verovanju u čudne stvari, onako kako smo prethodno skicirali značenje tog pojma. Iako postoje dokazi i studije da su inteligentni ljudi manje skloni sujeverju i verovanju u paranormalne pojave, sveukupni zaključci su dvosmisleni i ograničeni. Ono što podrazumevamo pod čudnim stvarima nije striktno ograničeno na sujeverje i paranormalne pojave. U taj korpus ne spadaju, recimo, paranaučni fenomeni kao što su kreacionizam, ravnozemljaštvo, hladna fuzija, antivakserstvo, radikalni istorijski revizionizam (Fomenko, Deretić, OLP).

Obrnuto srazmeran odnos između inteligencije i verovanja može da važi za jedne čudne stvari a za druge ne. Američki pisholog Stjuart Vajs u svojoj knjizi “Verovanje u magiju“ (Believing in Magic) skreće pažnju da je Nju ejdž pokret stekao popularnost među grupama za koje se prethodno verovalo da su najviše imune na sujeverje: natprosečno inteligentni, višeg ekonomskog statusa i boljeg obrazovanja. Objašnjenje ovog nesklada je u tome što je inteligencija najvećim delom ortogonalna i nezavisna u odnosu na verovanje. Ortogonalan u geometriji znači ‘pod pravim uglom’, ali u psihologiji znači statistički nepovezan, jedno svojstvo (inteligencija) u velikoj meri nije statistički povezano sa drugim (verovanje).

Ništa pouzdanije stvari ne stoje ni sa obrazovanjem. Nacionalna naučna fondacija u SAD 2010. godine izostavila je sledeću da/ne stavku iz testa o naučnoj pismenosti: “Ljudska bića kakva danas znamo razvila su se od ranijih vrsta životinja”. Razlog za tu promenu, kako objašnjava Stiven Pinker u svojoj knjizi “Prosvećeni svet” (Enlightenment Now), je bio taj što je veza između učinka na toj stavci i na svakoj drugoj u testu (na primer: “Antibiotici ubijaju viruse“ ili “Elektron je manji od atoma“, itd.) bila tako niska da je zauzimala mesto u testu drugim pitanjima koja su mogla da doprinesu objektivnijoj oceni kandidata. Drugim rečima, ta stavka bila je efektivno test religioznosti a ne naučne pismenosti. Kad je u stavku unet početak “Prema teoriji evolucije”, tako da se naučno razumevanje razišlo od kulturne privrženosti, religiozni i nereligiozni ispitanici odgovarali su isto.

Ono što među pametnim ljudima najčešće predviđa poricanje antropogenih klimatskih promena ili odbacivanje teorije evolucije i verovanje u inteligentni dizajn (Majkl Behe, Vilijam Dembski, Muamer Zukorlić…) nije naučna nepismenost, već politička ideologija (“društveni skup verovanja”, “meaningful belief system”), odnosno jačina religijskih uverenja. Ljudi potvrđuju ili poriču ta uverenja ne da bi izrazili ono što znaju već ono to jesu. Kada, na primer, dr Danica Grujičić zaključi da je epidemija SARS CoV-2 virusa “specifična vrsta biološkog rata” protiv Kine, ta izjava ne potiče iz intelektualne nemogućnosti da se razume široki naučni konsenzus o prirodnom poreklu SARS CoV-2 virusa. Ona je pre svega zasnovana na ideološkom antizapadnjačkom sentimentu i političkim simpatijama prema geopolitičkim rivalima Zapada.

Osim što ni inteligencija, ni formalno obrazovanje nisu neprobojna preventiva protiv verovanja u bizarne pojave, koje, navodno, gutaju samo lakoverne i neobrazovane mase, u prilog teze da pametni ljudi veruju u čudne stvari jer su vešti u odbrani uverenja koja su stekli iz nepametnih razloga rade i dve moćne kognitivne pristrasnosti: pristrasnost intelektualne atribucije i pristrasnost potvrđivanja.

Pristrasnost intelektualne atribucije predstavlja tendenciju da vlastita verovanja prvenstveno pripisujemo racionalnim odlukama i intelektualnim razlozima, dok ista verovanja drugih ljudi pretežno objašnjavamo njihovim psihološkim i emocionalnim potrebama. Argumenti zasnovani na dizajnu, savršenosti i kompleksnosti sveta i univerzuma su statistički najzastupljeniji odgovori vernika na pitanje zašto veruju u Boga. Ali kada se ti isti vernici suoče sa  pitanjem zašto drugi vernici veruju u Boga, kao najčešći odgovori se navode uteha, olakšanje, smisao i svrha življenja, tradicija. Intelektualni izbori i objektivni argumenti favorizuju se kao opravdanja spostvenih verovanja, ali se kao objašnjenja tuđih verovanja marginalizuju u korist emocionalnih kategorija.

Pametni ljudi, zato što su inteligentniji i/ili bolje obrazovani, u stanju su da pruže intelektualne razloge koji opravdavaju verovanja stečena iz neintelektualnih razloga. Ono kako velika većina nas, većinu vremena, dolazi do svojih verovanja je prepoznavanjem sopstvenih emocionalnih potreba i/ili odgajanjem da verujemo u nešto. Onda se, posebno je to izraženo kod pametnih ljudi, aktivira pristrasnost intelektualne atribucije da racionalno opravda ta verovanja, ma koliko ona čudna bila.

O pristrasnosti potvrđivanja ili  težnji da tražimo, tumačimo ili se prisećamo podataka i događaja na način koji potvrđuje naša verovanja ili stavove napisani su tomovi knjiga. Čini se ipak da je o ovom gospodaru svih kognitivnih pristrasnosti sve što suštinski treba da se kaže zapisao još pre tačno četiri veka Frensis Bejkon u svom najpoznatijem delu “Novi organon”. U delu knjige o ‘idolima plemena’ Bejkon primećuje da

“čim je jednom ma koji bilo stav utvrđen (na osnovu opšteg priznanja ili zajedničkog verovanja, ili i radi zadovoljstva što ga obećava), razum ljudski primorava sve ostalo da daje nove razloge i ojačanja za taj stav; šta više, ako postoje dovoljni i jaki protivrazlozi, on ih previđa, ili ih odbacuje, ili ih se rešava radije kakvim ograničenjem pomoću nasilnih i nepravednih prethodnih shvatanja, nego što bi žrtvovao važnost svojih prvih zaključaka. Kada su jednom čoveku u nekakvu hramu pokazivali zavetne ploče ljudi što su izbegli opasnostima brodoloma, pa ga potom pitali da li je spreman da prizna moć bogova, odgovori on pravilno: »Ama, gde su ploče onih što su i pored svojih zaveta stradali?« Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji“.

Često u istraživanju nekog fenomena, čak i obučeni naučnici koji analiziraju podatke mogu videti ili odabrati one koji najviše podržavaju predmetnu hipotezu i zanemariti ili odbaciti one podatke koji tu hipotezu pobijaju. Ali najvažnije, u kontekstu naslovnog pitanja, je ono što je i Bejkon shvatio pre 400 godina: pristrasnost potvrđivanja deluje tako da potvrdi ili opravda čudna verovanja. Medijumi, gatare, hiromanti, astrolozi i drugi šarlatani vitalno zavise od pristrasnosti potvrđivanja kada svojim klijentima predviđaju šta mogu da očekuju u budućnosti. Uopšteno im nudeći samo jednostrane događaje, umesto dvostranih viđenja u kojima je moguće više od jednog ishoda, oni utiču na to da se pojavljivanje sugerisanog događaja primeti, dok se nepojavljivanje ne primećuje.

Sve u svemu, inteligencija, bila niska ili visoka, koliko god to prkosilo intuiciji, velikim delom je nepovezana i nezavisna u odnosu na ‘normalnost’ ili ‘čudnovatost’ određenog verovanja. Ove promenljive ipak nisu ni bez međusobne interakcije. Visoka inteligencija čini nas spretnim u odbrani verovanja do koga smo došli na neintelektualan i intuitivan način. Američki psiholog Dejvid Perkins je u svom radu “The Mind’s Best Work” iz 1981. godine ustanovio pozitivan odnos između inteligencije i sposobnosti da se opravdavaju lična verovanja, ali i negativan odnos između inteligencije i sposobnosti da se razmatra održivost drugih verovanja.

To praktično znači da su pametni ljudi bolji u racionalizaciji svojih verovanja sa promišljenim argumentima, ali, kao inverzna posledica toga, oni su manje otvoreni da razmatraju druge pozicije. Dakle, iako inteligencija kod pametnih ljudi ne utiče na ono u šta veruju, suštinski utiče na to kako se ta verovanja opravdavaju, racionalizuju i brane nakon što su usvojena iz neintelektualnih razloga. Kao što je Bendžamin Frenklin primetio:

“Tako je zgodno biti racionalno biće jer nam to omogućava da nađemo ili stvorimo razlog za sve što naumimo”.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

Michael Shermer, Why People Believe Weird Things: Pseudoscience, Superstition, and Other Confusions of Our Time, Holt Paperbacks, New York, 2002.

Stiven Pinker, Prosvećeni svet, Laguna, Beograd, 2019.

Charles Mackay, Extraordinary Popular Delusions and The Madness of Crowds, Farrar, Straus and Giroux, New York, 1932.

Predrag Stojadinović, 50 kognitivnih pristrasnosti za koje treba da znate, Heliks, Smederevo, 2017.

Frensis Bejkon, Istinita uputstva za tumačenje prirode, Novi organon & Velika obnova, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

  Aleksandar Divović, Društvo, inteligencija, Pseudonauka, Psihologija, sujeverje