Srpski protestni pokret je u opasnosti od propasti, kao i mnogi drugi pre njega. Razlog je uvek isti: odbijanje saradnje sa strankama

Nedavno je grupa od nekoliko desetina biciklista stigla u Strazbur nakon turneje od 1300 kilometara kroz pola tuceta zemalja. Biciklisti su startovali u Novom Sadu na severu Srbije. S vremena na vreme, njihovo putovanje je ličilo na trijumfalnu povorku. Na mnogim etapnim destinacijama dočekani su klicanjem. Budimpešta, Beč, Minhen: Entuzijastični ljudi su čekali skoro svuda, uglavnom Srbi koji žive u inostranstvu. Bilo je skupova, entuzijastičnih govora, aplauza. Oko 80 studenata želelo je da skrene pažnju na situaciju u svojoj domovini svojim obilaskom sedišta Evropskog parlamenta.

Mesecima se održavaju protesti protiv predsednika Aleksandra Vučića, koji je tamo na vlasti više od decenije, daleko iznad onoga što je uobičajeno u demokratiji. Vučić kontroliše sve relevantne državne organe. Podela vlasti ne funkcioniše kako treba, delovi pravosuđa zavise od političkih direktiva. Protesti su izazvani urušavanjem krova železničke stanice u Novom Sadu u novembru prošle godine, u kojem je 16 ljudi izgubilo život. Postoje ozbiljne indikacije da je neuspela izgradnja i vremenski pritisak zbog političkih zahteva doveli do fatalne nesreće. Skandal je izazvao najveći talas protesta u istoriji balkanske države.

Sredinom marta više od 300.000 ljudi okupilo se na skupu protiv Vučića u Beogradu. Srbija je poslednji put doživela slične velike proteste u oktobru 2000. godine. Tada je svrgnut srpski tiranin Slobodan Milošević, koji je nekoliko godina kasnije umro u ćeliji Haškog tribunala za ratne zločine.

Pokret bez prepoznatljivog liderstva

Četvrt veka kasnije, neki u Srbiji veruju da se istorija ponavlja. Protestni pokret koji je započeo u akademskom miljeu se proširio, čak i ako studenti nastavljaju da formiraju jezgro i postavljaju ton. Oni zauzimaju svoje fakultete i organizovali su se u demokratske skupštine u kojima se glasa o sledećoj akciji protesta. Oni nemaju prepoznatljivo najviše rukovodstvo. Čak i nakon skoro pola godine, nijedno ime nije povezano sa protestnim pokretom. Jedna od prednosti ovoga je što vladini zapaljivi mediji nisu mogli, kao što bi se inače dogodilo, ciljati na određenu osobu.

Ono što je u početku bila snaga, međutim, moglo bi dovesti do neuspeha protestnog pokreta na duge staze. Zato što stalni nedostatak liderstva preti da postane velika slabost – kao i stranačko-politička nezavisnost pokreta. Studenti koji protestuju ni pod kojim okolnostima ne žele da se uključe u političke stranke. Mnogi su ponosni što nemaju nikakve veze sa strankama.

To je razumljivo s obzirom na stanje srpske opozicije. Opozicione stranke su u sukobu jedna sa drugom. Neke vode političari koji se i sami smatraju korumpiranima. Čini se kao da optužuju Vučića i njegovu stranku za korupciju i zloupotrebu položaja samo zato što bi i sami želeli da budu na vlasti da bi se bavili korupcijom i zloupotrebom položaja. Očigledno je da studenti ne žele da se pridruže takvim snagama. Ali skoro se čini kao da je čak i reč “stranka” sumnjiva ili na lošem glasu za nezadovoljne mlade ljude.

Ali Srbija nije Rusija ili Belorusija. Postoje mogućnosti da opozicione stranke postanu aktivne ovde. Iako su uslovi teški i zemlja je sve samo ne dobro funkcionisanje demokratije, Srbija ima netaknut parlamentarni sistem. Ko god osvoji većinu u parlamentu, dolazi na vlast. A to su stranke. Što postavlja pitanje dugoročne perspektive protesta čije pristalice nemaju nikakve veze ni sa jednom strankom i ne žele da osnuju svoju.

Ovo se ne odnosi samo na Srbiju. Bez stranaka, malo toga funkcioniše u parlamentarizmu. Protestni pokreti mogu pokrenuti važne događaje, ali ne mogu zauvek skladištiti svoju energiju. U nekom trenutku, demonstracije nestaju. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost Elias Canetti napisao je ovo pre nekoliko decenija u svojoj često citiranoj knjizi “Masa i moć”: “Čim postoji, želi da se sastoji od više”, piše on o prirodi mase. “Nagon za rastom je prva i najvažnija karakteristika masa. Želi da uhvati sve do kojih ona može doći. ” Međutim, otvorena masa postoji samo dok raste, prema Canettiju. “Njegovo propadanje počinje čim prestane da raste.”

Protestni pokret u Srbiji možda je već dostigao ovu tačku. Masovni skup 15. marta u Beogradu bio je ogroman. Malo je verovatno da će biti još većeg. Pa čak i ako – šta će uslediti? Još veći od većeg? Postavlja se pitanje kakav je scenario demonstranata. Napad na Bastilju, revolucija? Iako su mnogi u Srbiji nezadovoljni Vučićem, on i dalje ima podršku među stanovništvom, posebno na selu, u manje obrazovanim slojevima gradova i u grupi ljudi starijih od 60 godina. Ova grupa je posebno važna jer predstavlja oko 40 odsto aktivnog biračkog tela. Predsednik takođe ima podršku u policiji i vojsci. Revolucionarno svrgavanje je stoga malo verovatno.

Protestima je potreban usko definisan cilj

Zato što je to slučaj, promena vlasti može se dogoditi samo na redovan način kroz izbore i stranke. Stranke mogu konsolidovati i kanalisati prolaznu i difuznu političku volju koja se ispušta u masovnim protestima. Bez stranaka, politička volja ulica će pre ili kasnije oslabiti. Canetti je takođe opisao ovo: Svrha stranke je upravo da održi ovo uverenje u životu.

Canettijeva “Masa i moć” nije nova knjiga. Autor je radio na tome 35 godina kada je objavljen 1960. godine. Već je napravio svoja prva zapažanja u Frankfurtu i Beču 1920-ih, gde je bio svedok radničkih demonstracija i nereda. Ali čak i vek kasnije, ništa se nije promenilo u osnovnim konstantama. Protesti mogu biti uspešni u pojedinačnim slučajevima ako se fokusiraju na određen, usko definisan cilj, kao što je sprečavanje izgradnje tržnog centra ili prisiljavanje na ostavku ministra. Međutim, sami protesti su retko dovoljni za trajne i fundamentalne političke promene.

Američki novinar Vincent Bevins takođe izveštava o tome u svojoj knjizi “Ako izgorimo”, objavljenoj pre dve godine. Knjiga ima podnaslov “Decenija masovnih protesta i neuspele revolucije”. U njemu se Bevins bavi pitanjem zašto su mnogi nedavni masovni protesti propali. Intervjuisao je više od 200 svedoka i aktivista u desetak zemalja u kojima su se održali veliki protesti između 2010. i 2020. godine. Njegovo istraživanje ga je odvelo u različite zemlje kao što su Tunis, Egipat, Turska, Brazil, Hong Kong, Južna Koreja i Čile. Bevins je već izveštavao o nekim od protestnih pokreta tamo kao dopisnik iz blizine. I video je kako mnogi propadaju.

evins je putovao u Brazil, gde su protesti izbili 2003. godine u Salvadoru, glavnom gradu pokrajine Bahia, zbog povećanja cene autobuskih karata. Počeli su sa studentima, ali su brzo prerasli svoj početni uzrok i proširili se na druge delove stanovništva. Bilo je blokada puteva i velikih demonstracija. U Brazilu se pojavio “Movimento Passe Livre”, pokret koji se zalagao za uvođenje besplatnog javnog prevoza. Protesti su sledili princip “horizontalizma” – bez lidera, bez hijerarhija, bez partija. Neki aktivisti pozvali su na rušenje svih zastava koje je neko doneo na proteste “jer su u osnovi bile protiv stranaka i hijerarhijskih organizacija”, piše Bevins.

Nakon što je bliže pogledao deset izumrlih pokreta širom sveta i razgovarao sa njihovim veteranima, njegov zaključak je bio otrežnjujući. “Sedam od ovih zemalja doživjelo je nešto gore od neuspjeha: stvari su se pogoršale”, piše on, navodeći Egipat kao primjer. Samo u Južnoj Koreji i Čileu može se govoriti o uspešnim protestnim pokretima. Ali zašto su mnogi drugi propali?

Bevins je pitao sve svoje sagovornike šta bi uradili drugačije u retrospektivi. Odgovor koji je često čuo: Ne postoji politički vakuum. Svako ko se sprema da poremeti elektroenergetski sistem mora biti spreman da preuzme vlast u slučaju uspeha. U suprotnom, drugi će popuniti prazninu – a to mogu biti sile sa namerama koje su u suprotnosti sa ciljevima i idealima protestnog pokreta. “Ali difuzna grupa pojedinaca koji izlaze na ulice iz veoma različitih razloga ne može lako da preuzme vlast – barem ne kao difuzna grupa pojedinaca”, piše Bevins.

Druga strana kulta nepristrasnosti

Upitan za savet o drugim protestnim pokretima, propali egipatski aktivista je rekao: “Organizujte se. Stvorite organizovani pokret i ne bojte se da budete zastupljeni. ” Egipatski protestni pokret pogrešno je mislio da je predstavljanje, tj. izbor članova iz grupe koji govore i odlučuju u ime ove grupe, elitizam. “Ali u stvarnosti”, rezimirao je aktivista, “to je suština demokratije.”

On je čuo takve odgovore iznova i iznova, Bevins napominje. Kult nepristrasnosti često je sadržavao seme neuspeha. “Određena vrsta protesta može vas provesti kroz jednu fazu borbe, ali ne i sledeću”, rekao je Bevins. Ako je protestni pokret izgradio dovoljno pritiska da bi mogao da postavlja zahteve i zahteva reforme, onda mora postojati neko ko može da predstavlja ovu grupu i pregovara u njeno ime.

Naravno, jasne hijerarhije i (partijske) strukture podložne su zloupotrebi moći. “Ali ako odbijete da koristite alate koji rade, onda zapravo ne gradite ništa. Umesto toga, poričete odgovornost i prepuštate svoju moć drugima”, piše Bevins. U intervjuu o svojoj knjizi, upozorio je da ne očekujete previše od masovnih protesta: “Inspirativni, demokratski eksperimenti ne moraju nužno dovesti do promena.”

Ovo važi i za Srbiju. Mesecima je deo srpskog društva idealizovao i heroizovao studente koji su protestovali. Učenici su gotovo preopterećeni očekivanjima spasenja od strane nekih od njih. Teško svakome ko izrazi sumnju ili mu nedostaje strategija iza protesta – onda se brzo etiketira kao pristalica Vučića. Pogotovo što su mnogi studenti nekritički slavljeni od strane opozicionih srpskih medija, kao i od strane mnogih stranih novinara. Neki sada izgleda da veruju u mogućnost da se Srbija učini boljom zemljom u brzoj traci, da tako kažem, samo kroz njihove proteste. Razočaranje bi moglo biti još veće, i moglo bi doći vrlo brzo. Zato što nekoliko barikada, okupiranih fakulteta, demonstracija i biciklističkih putovanja još uvek nisu politika.

Politika nije “sviđa mi se” i “ne sviđa mi se”

Pre desetak godina, nakon što se pokret “ogorčenih” prelio iz Španije u Atinu i hiljade ogorčenih ljudi na trgu Sintagma ispred parlamenta uvredilo poslanike koji su ih izabrali, bivši grčki ministar spoljnih poslova Teodoros Pangalos je rekao: “Koliko god to moglo da se ne svidi onima koji prate trend novih tehnologija, formiranje političkog pokreta ne zavisi od , Sviđaju mi se ili “ne sviđaju mi se” klikovi na Facebooku. ” Slična je situacija i u Srbiji: dovođenje 300.000 ljudi ili više na ulice na proteste je snažan signal. Ali ako se to ne razvije u stranačko-političku alternativu, to je ništa na duge staze. Ili samo bezopasna razonoda. 300.000 ljudi moglo je isto tako igrati minigolf.

Nova stranka se ne nazire u Srbiji. Naravno, mnogo je privlačnije voziti bicikl od Srbije do Francuske i biti slavljen kao borac za demokratiju i slobodu na putu nego raditi težak posao u stranci. Partijski rad je dugotrajan. Počinje u lokalnoj politici. Dok drugi uživaju u večeri u kafićima ili sa svojim porodicama, članovi stranke razgovaraju o kampanjama lepljenja plakata i pitanjima statuta. Radi se o malim kompromisima u polupraznim salama za sastanke. Nije glamurozno.

Michael Martens

Izvor

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Politika, protesti, studenti