Žeđ – tako jednostavna reč, a tako moćna sila. Sposobna da za samo dva dana na kolena obori svemoćnog i nadmenog homo sapijensa. Kada se u unutrašnjosti njegove egzistencije javi u osnovnom obliku, predstavlja tek lako podcenjivu želju za esencijalnom tečnošću. Ali, kada se ukrsti sa gordošću i iskvarenošću pomenutog sapijensa, poprima strašniju, razdiruću formu – goreću, nataloženu masu koja ga tera da ne bira sredstva pri gašenju njene suvoće. Upravo takvu formu žeđi poseduju Drobnjak i Dušan. Prvi je korumpirani policajac, žedan moći i bogatstva, dok je drugi bivši paravojnik, okovan neugasivošću mržnje i nasilja. Zlodela koja čine da utole svoje razdiruće žeđi čine tužnu realnost društva današnjice – u Srbiji, a i šire.

Roman Žeđ je moj odgovor na tu realnost. Zatrovanost slepošću nacionalizma i religije (primitivnih zaostavština ružnih prošlih vremena, kada je nervni sistem služio isključivo za upravljanje ekstremitetima naoružanim sečivima, a ne za misaone procese), kao i pokvarenost korupcijе – samo su neke od posledica kobnih žeđi koje istoimeni roman istražuje. Kad smo već kod njegove lične karte, nadenuo sam mu upravo takvo ime ne bih li dočarao čitaocima koliko su snažne beskrupuloznost u Drobnjaku i nasilnost u Dušanu. Svaki predstavlja bastion pomenutih pošasti. Tu je, naravno, i Dušanov sin Milutin, koji pod očevim patronatom ciglu po ciglu, zida bedeme svog bastiona, te oslikava još jedno od pitanja kojima se roman bavi – nasledni karakter mržnje i slepo verovanje u kućni obrazovni sistem. Nažalost, onaj državni je pred ovim kućnim u potpunosti nemoćan, jer je tih i pasivan, čak ponekad i svesno, vodeći se, u slučaju onih desnijih – parolom „šta kome smeta”. Kućni udžbenik moćniji je zbog svoje podmuklosti – koristi dečju naivnost i kognitivnu nezrelost u razlikovanju dobrog i lošeg. A kad nervne sinapse stasaju i postanu sposobne za kritičko razmišljanje, biva kasno, jer su Dušani i Drobnjaci u mlad um već usadili svaki svoju izopačenost. Kada se njihovo degenerisano delovanje ukrsti sa pokvarenošću sitnog, parazitskog čoveka, kakva je Nives, ili Feđa, koji nema mentalne kapacitete da se samostalno istakne i stekne, već službuje Drobnjacima na svom putu do mikroslave – dobija se jedan zaista toksičan društveni koktel u kome se dave časni i pošteni, neokaljani mržnjom iz Dušanovog kućnog „udžbenika“.

Žeđ je sebi dala za zadatak da pomogne davljenicima, tako što će ih naoružati preko potrebnim znanjem da u svom okruženju odmah uoče Dušana, Milutina, Drobnjaka i Nives. Žeđ je tu ne bi li se sprečila patnja neke druge tihe Ljubice i bol još nekog časnog Branimira. Na veoma surov i ogoljen način, dovešće čitaoca do spoznaje da niko drugi, do mi sami, koji se celim bićem smatramo protivnicima Drobnjakove korupcije i Dušanovog primitivizma, nije kriv za njihovu ukorenjenost u društvu. Dopustili smo zlu da pusti korenje, i sada je borba protiv njega mnogo teža nego kad je bilo tek sitni, nejaki korov. Zbog toga, Žeđ nije samo roman, već udžbenik koji nas uči kako da prepoznamo zlo u svojoj blizini i oteramo ga u tmine iz kojih je izgmizalo.

za P.U.L.S.E  Darian Pudić

  Darian Pudić, Književnost, Žeđ