Zašto Srbija nije južni deo srednje Evrope? U čemu greše Danica Popović i Svetislav Basara? I, zašto nakon komunizma Srbija nije mogla postati zemlja nalik Češkoj?

Svetislav Basara je među onima koji su pod iluzijom da je Srbija nakon komunizma mogla poći češkim putem. On, naravno, greši i kada tvrdi da je Srbija južni deo srednje Evrope.[1]

U Srbiji to može da važi, u istorijskom smislu, jedino za  Vojvodinu. To je inače i glavni podsticaj povremenih, izvesnih separatističkih tendencija u Vojvodini – svest o pripadnosti drugačijem kulturnom krugu i svest o drugačijem istorijskom iskustvu od Srbije južno od Save i Dunava.

Danica Popović kaže da stoga što se geografija i kultura njihovih naroda nisu promenili, uzrok za razliku u ekonomskom standardu između Srbije i zemalja Višehradske grupe moraju biti institucije.[2] Uzgred, kultura jeste u izvesnoj meri promenjena usled protoka vremena i kulturnih uticaja Zapada, na primer. Ona iznosi neverovatnu tvrdnju da su Češka, Poljska, Mađarska i Srbija tokom devedesetih imale skoro jednak BDP po stanovniku ‘od nekih hiljadu dolara‘. To je potpuno netačno. Prema podacima Svetske banke, Češka je 1995. imala BDP  (bruto domaći proizvod; eng: GDP) po stanovniku od 5800 dolara[3], Mađarska 4500 dolara[4], a Srbija 2200 dolara[5].

I ona, kao i mnogi drugi, i dalje smatra razvoj tokom decenija nakon pada komunizma u centralnoj i istočnoj Evropi kao period u kojem su zemlje Višehrada ‘prestigle‘ Srbiju u ekonomskom smislu, previđajući da ekonomski standard Srbije u okviru SFRJ nije bio zasnovan na njenoj ekonomiji. Ekonomski standard SFRJ je bio omogućen uglavnom finansiranjem sa Zapada. Otud novac za istovremenu izgradnju subvencionisanih stanova, fabrika, obrazovnih ustanova, bolnica, za ‘besplatno‘ školstvo, zdravstvo, etc. Već šezdesetih godina se počelo sa, na nivou države organizovanim, slanjem radnika (ca. milion tokom 60-ih i 70-ih.) u zapadnu Evropu, jer ekonomija Jugoslavije nije mogla da ostvari punu zaposlenost iako je njeno područje među slabo naseljenim u Evropi. Kada je spoljno finansiranje stalo tokom osamdesetih, ubrzo je počeo raspad federalne države. Da nije bilo Hladnog rata i tolikog spoljnog finansiranja, SFRJ bi se raspala verovatno već šezdesetih godina, zbog velikih razlika u ekonomskom razvoju, kulturi, i društvenoj i političkoj istoriji između njenih republika i naroda.

Povodom iluzija o ekonomiji SFRJ, Đinđić je u jednom intervjuu iz 2002. godine rekao:

‘Ljudi su živeli kao građanska klasa bez ekonomije koja stoji u podlozi. Mi smo izgradili jedan srednji sloj bez privatne ekonomije. Ne postoji nigde ni u jednoj zemlji srednji sloj bez privatne ekonomije. Mi smo na državnoj ekonomiji napravili jedno građansko društvo. To je bila jedna lepa iluzija.‘[6]

Tvrdeći da se Srbija i navedene države Višegradske grupe od kraja komunizma do danas razlikuju jedino po institucionalnom razvoju, Danica Popović propušta da razmotri značaj i odranije postojećih razlika između nacija ovih država, poput kulturnih i društvenih. Ona stoga previđa da između Srba i Čeha, na primer, postoje značajne kulturne razlike. Ona takođe zanemaruje ekonomsku istoriju i, e.g., činjenicu da je Češka sve do perioda nametnutog komunizma bila ekonomski razvijenija od Austrije, a Srbija u proteklih vek i po nikada nije bila ni blizu austrijskog ekonomskog standarda.

Tvrdnja da su prosto bolje institucije odgovor na pitanje o razlogu ekonomskog prednjačenja zemalja Višehradske grupe u odnosu na Srbiju je gruba i neodrživa simplifikacija. Kao da svaki narod može uspostaviti i održavati funkcionalnim bilo kakve institucije. Kao da to koje institucije mogu funkcionisati u jednom narodu nema nikakve veze sa njegovom kulturom i njegovom društvenom istorijom. Po mom mišljenju, Srbija je uređena u meri koja odgovara prosečnoj potrebi za uređenošću i shvatanju uređenosti među njenim stanovnicima. Srbija ima onakvu vlast koja je u skladu sa prosečnim shvatanjem njenih stanovnika o tome kakva vlast treba da bude. Srbija ima ekonomski standard koji odgovara prosečnom zalaganju, radnoj etici, volji za radom, načinu rada i obrazovanju i inteligenciji njenih stanovnika. Podsećam i na Đinđićeve opaske o značaju kulturnih elemenata za uređenost države i za funkcionisanje moderne tržišne ekonomije:

‘Ne samo što je za funkcionisanje tržišta neophodna osetljiva i složena pravno-politička zaštita, nego ni to spoljašnje sankcionisanje (ma kako nepristrasno bilo) ne vodi željenom rezultatu ako nije poslednje sredstvo intervencije, ispred koga se prostire mreža opšte-obaveznih kulturnih normi. Prirodni zakoni tržišta o kojima je govorio Marks, iza sebe imaju nekoliko vekova razvoja ‘‘građanskog društva‘‘ (kao normativne zajednice), i toliko malo su prirodni koliko i ‘‘potrebe‘‘ na kojima se zasniva tržišni princip potražnje. Uvođenje ‘‘slobodnog ekonomskog tržišta‘‘ u zemlji u kojoj nema ‘‘građanskog društva‘‘ ne bi po kratkom postupku stvorilo Holandiju nego Honduras.‘[7] Đinđić je u tom tekstu govorio i o ‘neprimerenosti kategorija klasičnog liberalizma socijalno-političkom iskustvu naše zemlje‘.[8] ‘Liberalni konstruktivizam‘ koji Đinđić u tom tekstu kritikuje, jeste i pozicija Danice Popović. ‘A sve dok [liberalni konstruktivizam] socijalno-političku stvarnost Jugoslavije [odnosno Srbije] posmatra u svetlu njenog ‘‘odstupanja‘‘ od liberalnog koncepta, ugao otvorenih opcija neće otići dalje od konstruktivizma.‘, naveo je Đinđić.[9]

Zašto Srbija nije mogla da sledi češki put nakon komunizma?

Češka se ponekad uzima kao model koji je Srbija trebalo da sledi kada je reč o okončanju komunističkog poretka, sprovođenju tranzicije i uređenosti zemlje. To se čini zbog slične veličine dve zemlje, okolnosti da se u obe zemlje govori slovenski jezik i činjenice da su obe zemlje od kraja 1918. do pada komunizma bile vodeće zemlje multinacionalnih država unija (Jugoslavija i Čehoslovačka).

Tada se, međutim, prenebregavaju velike razlike između te dve zemlje, njihovih kultura i istorijskog iskustva njihovih naroda.

Srbi i Česi: kratko istorijsko, sociološko i kulturološko poređenje

Istorijsko iskustvo od Novog doba od ca. 1500. godine do 1878. (Srbi), odnosno 1918. (Česi) godine:

Česi: u okviru Austrijskog (od 1867. Austro-Ugarskog) carstva, koje je bilo evropska, uređena pravna država, koja je učestvovala u evropskom razvoju u pogledu državne uprave, nauke, tehnologije, infrastrukture, obrazovanja i umetnosti.

Srbi: (većinom) u okviru Osmanskog carstva, koje je bilo neevropska država, koja nije učestvovala u evropskom razvoju u pogledu državne uprave, nauke, tehnologije, infrastrukture, obrazovanja i umetnosti. Iako, treba reći da su krajem ovog perioda, u Kneževini Srbiji inkorporirani određeni elementi moderne evropske civilizacije, poput e.g., određenih aspekata državne uprave, telegrafa i pozorišta.

Ipak, Srbija je u prvim decenijama 20. veka bila među evropskim zemljama sa najmanjim procentom industrijskih radnika, i, u smislu strukture društva, pretežno zemlja sela i proširenih porodica.

Češka je i pre Drugog svetskog rata bila pretežno zemlja gradova i malograđanske klase. Prisustvo velike malograđanske klase (nem. Kleinbürger) je neophodno za dobru urеđenost jedne države.

Na početku 20. veka Češka je bila industrijski daleko najrazvijenije područje u celoj Austrougarskoj (ca. 60-70% ukupne industrije k.u.k. monarhije je bilo na području današnje Češke).

Češka je u velikoj meri učestvovala u modernosti i pre Prvog svetskog rata (tzv. prva modernost).

Češka je, poput Austrije i Nemačke (Jugendbewegung i Wandervogel), i pre Prvog svetskog rata imala kritiku gradova i industrije, izraženu u omladinskim pokretima okrenutim ka boravku u prirodi.

Između ostalog, zbog toga je u Češkoj jaz između ruralnog i urbanog znatno manji nego u Srbiji.

Desetine istorijskih gradova u Češkoj su u toku komunizma svakodnevno podsećali njene stanovnike na zrelo građansko društvo koje je nekada zajedno sa tržišnom ekonomijom postojalo u toj zemlji, i bili slika alternative komunističkom poretku koja se jednom može ponovo uspostaviti. Stopa urbanizacije u Češkoj[10] je 1980. bila 75%, a u Srbiji[11] 46%. U skladu sa tim je i okolnost da je kod srpskih gradova, pre svega onih južno od Save i Dunava, urbano područje znatno manje nego kod čeških gradova sličnog broja stanovnika.

Stopa pismenosti početkom 20. veka:

Češka: ca. 97%;

Srbija: ca. 15-20%

Više puta sam u Srbiji bio u prilici da čujem žalbe na ’malograđanske’ obzire i ’malograđanski’ moral. Međutim, malograđanski stalež je u srpskom društvu manjinski. Jedan od razloga zašto Srbija nije dobro uređena država jeste to što malograđani nisu dovoljno brojni u njenom društvu. To je i jedan od glavnih razloga zašto ljudi iz uređenijih i bogatijih država posećuju Srbiju – odmor od malograđana koji dominiraju u njihovim društvima, i nekih od pravila koja takav društveni poredak podrazumeva.

Malograđanstvo je socijalno-ekonomski stalež. Malograđanski je pridev koji označava neke od bitnih osobina koje po pravilu karakterišu ljude iz tog staleža – uska interesovanja uglavnom određena profesijom, usmerenost na ostvarenje ličnih, skromnih želja i skromne ambicije. Među Česima dosad nisam naišao ni na jednog koji za sebe smatra da bi mogao biti dobar premijer države ili selektor fudbalske reprezentacije samo kada bi mu se za to pružila prilika.

Veliki malograđanski stalež je neophodan za funkcionalno činovništvo, kao i za dobro obavljanje raznih uslužnih poslova. Ako želite učtivost i izvesnu kompetentnost u sektoru usluga i u kontaktu sa gradskim i državnim institucijama, vi želite da sa druge strane bude malograđanin. Da bi Srbija postala uređenija moraće da postane u većoj meri malograđanska zemlja.

Istorijsko nerazumevanje (u vremenu kneževine i kraljevine pre svega) između Srba iz Austrije (i.e. AU) i onih iz Srbije jeste, značajnim delom (ali ne isključivo), nerazumevanje između centralnoevropskih malograđana iz izrazito klasnog društva, i seoskog stanovništva iz besklasnog društva.

Pored toga, negativan stav prema malograđanstvu u Srbiji je nasleđen i iz komunizma. Komunisti su još u 19-om veku oštro napadali taj stalež jer im je, kao važan oslonac svake postojeće vlasti, predstavljao veliki problem. Nije bilo teško objasniti radničkoj klasi zašto su velikograđani, industrijalisti, veliki zemljoposednici i nasledno plemstvo problem, ali jeste bilo objasniti zašto su skromni, umereni, razumni, od njih ne mnogo bogatiji malograđani problem. Zato su komunisti osuđivali malograđansku fokusiranost na skromne, lične želje i njihovu nezainteresovanost za političke borbe (a često i za politiku uopšte).

Kao što je rekao Štirner, ‘građanski stalež je plemstvo postignuća’.[12]

Zato što Srbija nije, niti je ikada bila, dominantno građansko društvo, u njoj lično postignuće nije značajna društvena vrednost. Ta okolnost je jedan od elemenata osnove za antimeritokratski karakter srpskog društva, za samorazumljivi nepotizam i korupciju.

Oni koji govore da su za ‘normalnu i pristojnu’ Srbiju, ili da su za to da ‘normalni i pristojni’ ljudi budu na vlasti u Srbiji, zapravo hoće da kažu da su za građansku Srbiju. Ali, Srbija, iz razloga istorijskog iskustva, karaktera njene kulture, ekonomske istorije, ekonomskog standarda i društvenog razvoja, ni za 30 godina neće biti dominantno građansko društvo. Za one kojima je građansko društvo veoma važno, bolje je, stoga, da emigriraju i poštede se frustracija.

Srpska nesloga je poslovična. Ona je delom posledica kolektivnog narcizma, jer proizilazi iz okolnosti da svaki hoće da bude po njegovom, a to je izraz upravo narcizma. Ta nesloga bi delom mogla biti i posledica antropološke i geografsko-kulturno-istorijske raznorodnosti Srba.

Ja razlikujem tri osnovna područja:

Dinarsko-gorštačko-plemensko područje.

Ravničarsko-srednjeevropsko-ex-austrougarsko-malograđansko područje

Ex-osmansko-ex-vizantijsko-zadružno područje.

Lokus ‘zlatnog doba‘

Smeštanje zlatnog doba za Srbe u srednji vek (dinastija Nemanjića 13 – 14 vek) samo po sebi podrazumeva snažan otklon od modernosti. Samo uz nepoznavanje uslova života u srednjem veku, njegove društvene, političke (feudalizam) i kulturne realnosti i civilizacijskog nivoa (u 14. veku kuga je harala u Srbiji), može se u njemu videti ‘zlatno doba‘.

U Češkoj istorijskoj svesti, sa druge strane, kao zlatno doba figurira vreme Prve Republike (1918 – 1938). Reč je o epohi udaljenoj manje od jednog veka od sadašnjice, epohi u kojoj je u Češkoj postojalo zrelo građansko društvo i razvijena industrija.

Odnos prema Nemačkoj

Srednja Evropa je dominantno nemački ekonomski prostor. I nemački kulturni uticaj je u njoj snažan: nemački jezik je bio jezik visokog obrazovanja i istorijski lingua franca srednje Evrope. Marks je na jednom mestu primetio koliko je ironična okolnost da je na slavističkom kongresu u Pragu 1848. zvanični jezik komunikacije bio nemački, jer je to bio jedini jezik koji su svi delegati razumeli.[13]

Češka je trista godina bila deo carstva kojim su dominirali Nemci (ili Deutschösterreicher, kako su tada nazivani). Pre Drugog svetskog rata, Nemci su u Češkoj bili najbrojnija manjina. U Bohemiji su činili trećinu populacije, u Moravi petinu, a u Šleziji čak dve petine. Nemci su bili ili najbrojnija manjina ili su činili većinu u brojnim češkim gradovima, kao što su: Brno, Znojmo, Jihlava, Karlovi Vari, Liberec, Usti nad Labem, Dječin, Teplice, Heb, Česke Budejovice. U svim tim i drugim češkim gradovima postoje istorijski nemačka naselja, što je primetno i u njihovoj arhitekturi. Usled mnogo manje traumatičnog istorijskog iskustva sa njima, Česi nemaju ni blizu onoliko razloga za animozitet prema Nemcima i Austrijancima kao Srbi.

Koncept zabave i mentalitet

Česi – tihi hedonizam u kavarnama i vinarnama. Pijanstvo ih ne podstiče na tuče.

Srbi – orijentalne melodije, igranje na stolovima, trubači, razbijanje posuđa, sukobi oko obraza i časti.

Tipični motivi srpskih popularnih pesama: emotivni bol, očaj, tuga, samopovređivanje, samoponižavanje, emocionalno ucenjivanje, dramljenje, zavisnost od alkohola i analgetika.

Narodna muzika je veoma različita. Temperament takođe. Česi su netemperantni narod sledbenika pravila, blagog karaktera i koncilijantni. Među Česima tokom osam godina nijednom nisam naišao na čoveka za koga bih mogao reći da je prek. Kod Srba je kolerični udeo u temperamentu mnogo prisutniji, manja je tolerancija na frustraciju, veća je sklonost agresiji, bahatom ponašanju, ‘kurčenju‘ (koje je među Česima nepoznanica) i rešavanju konflikata nasilnim putem. Srpska kultura uglavnom nije kultura sleđenja pravila. Srpska kultura uglavnom nije kultura dijaloga i tolerancije za različita mišljenja, i u njoj se neistomišljenik često smatra neprijateljem. U njoj je u značajnoj meri prisutan i agresivni antiintelektualizam, formulisan u često korišćenom imperativu ‘ne filozofiraj’ (na koji, inače, dosad nisam naišao u drugim jezicima).

U Beogradu sam mnogo puta video kako se čovek koji je tek propustio polazak vozila javnog prevoza, ljuti, viče, psuje vozača, ponekad i šakom udari vozilo. U Češkoj nikada na takvu scenu nisam naišao. Ako se čovek nađe u situaciji da je vozilo krenulo pre nego što je stigao da u njega uđe, on slegne ramenima, napravi nekoliko koraka unazad i pomiri se sa tim da će morati da sačeka sledeći polazak.

Ovaj primer je značajan jer ilustruje razliku u stepenu tolerancije frustracije. Tolerancija frustracije je jedna od tzv. sekundarnih vrlina, koje su veoma značajan faktor kada je reč o karakteru društvenog poretka i sposobnosti društva za ekonomska postignuća. U te vrline spadaju i tačnost, pouzdanost, sklonost ka redu i posvećenost radu.

O kurčenju

Česi se ne kurče. To je jedan od razloga zašto su u Češkoj fizički sukobi između muškaraca retki.

U Srbiji je, sa druge strane, kurčenje uobičajena pojava. Mnogi muškarci tamo nalaze da su primorani da se kurče, ako ni zbog čega drugog onda zbog kurčenja drugih. Neki se kurče zato što je to jedino što mogu i umeju, i kako bi pokušali da obmanu okolinu u pogledu njihovog statusa. Kurčenjem se komuniciraju ambicije, predstava o sopstvenom značaju, fizičkoj snazi i društvenom položaju.

Bitno je utvrditi ima li onaj koji se kurči pokriće za takvo ponašanje. Ako se sumnja da za to nema pokriće, neko će mu pre ili kasnije postaviti pitanje – ‘Šta se ti kurčiš?‘, što je obično uvod u sukob čiji je cilj utvrđivanje prava na kurčenje. Ukoliko kurčeviti izgubi, očekuje se da momentalno prestane da se kurči, kako ne bi trpeo dodatne posledice. Ukoliko pobedi, opravdano je da se kurči i dalje, barem do nekog eventualnog sledećeg sukoba i njegovog razrešenja.

Sva ta kurcologija je Česima, sa druge strane, na sreću, nepoznata. Srećna su društva u kojima je kurčenje retka pojava.

Međutim, otkud kurčenje kao oblik ponašanja i kurčevitost kao osobina? Između ostalog, usled neuređenosti države i društva. Ta neuređenost često onemogućava utvrđivanje legitimnosti pretenzija na izvestan društveni položaj. U tim okolnostima, javlja se kurčenje kao pokušaj neformalnog utvrđivanja tih pretenzija. U uređenim društvima, sa druge strane, kurčenje ubrzo dovodi do socijalnog izopštavanja, a zatim, po zasluzi, i do zakonskih kazni.

za P.U.L.S.E tekst i fotografije: Bojan Viculin

[1]      Emisija ’Crveni Karton’, gost Ognjen Pribićević, 2023.

[2]https://radar.nova.rs/misljenja/nobel-nagrada-ekonomija-daren-asemoglu/

[3]      https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.CD?locations=CZ

[4]      https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.CD?locations=HU

[5]      https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.CD?locations=RS

[6]      ‘Debata PG mreža‘,2002, https://www.youtube.com/watch?v=WGeva4D2pVA.

[7]      Z. Đinđić, Kvadratura jugoslovenskog kruga, u: Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1988, s. 151-152.

[8]      Ibid. s. 154.

[9]      Ibid.

[10]     https://data.worldbank.org/indicator/SP.URB.TOTL.IN.ZS?end=2023&locations=CZ&start=1960

[11]     https://data.worldbank.org/indicator/SP.URB.TOTL.IN.ZS?end=2023&locations=RS&start=1960

[12]     M. Stirner, Der Einzige und sein Eigentum und andere Schriften, Carl Hanser Verlag, München, 1968, s.77

[13] K. Marx, ‘Der Panslawismus – Der Krieg in Schleswig-Holstein‘(1852),  u: Friedrich Engels, Revolution und Konterrevolution in Deutschland, 1891.

  Bojan Viculin, Češka, Istorija, Politika, Srbija