Zašto „Vinčansko pismo“ nije pismo?

Ideja o postojanju „Vinčanskog pisma“ koja se oslanja na urezane ormanenate i znakove na keramici vinčanske kulture, predstavlja jedan u nizu fenomena izmišljanja tradicije radi uspostavljanja imaginarnog kontinuiteta s prošlošću.

Kao sredstvo za izmišljanje tradicije ideja o „Vinčanskom pismu“ javila se osamdesetih godina prošlog veka, a interesovanje za nju je toliko zastupljeno, da je većina stanovnika Srbije čula za ovaj termin.

Osim što je zauzeo značajan medijski prostor i privukao pažnju javnosti, poražavajuću činjenicu predstavlja to da se ovaj termin neretko koristi bez upotrebe znaka navoda.

pismo

Jutjub platforma obasuta je intervjuima i „predavanjima“ u kojima pseudonaučnici izlažu svoje maštovite ideje o različitim „pokušajima“ naučne zajednice da sakrije „pavu istoriju srpskog naroda“, suvenirnice širom Beograda prodaju predmete ukrašene takozvanim pismom, a na beogradskom aerodromu sada se mogu kupiti i „hand made“ praline obogaćene tzv. vinčanicom.

Ipak, zanimljivu činjenicu predstavlja to, da kada se o pomenutim znakovima govori kao o pismu, interpretatori ne prilažu stvarnu evidenciju u vidu arheoloških nalaza, već izdvojene znakove koji izokrenuto mogu podsećati na slova.

 

Od Bilbije do Pešića

 

Krajem osamdesetih dnevnu štampu ispunili su tekstovi o otkriću izvesnog Radivoja Pešića, koji je, tobože, pročitao vinčansko i etrursko pismo i utvrdio da je reč o istom jeziku.

Ipak, njegova ideja nije bila toliko „revolucionarna“, jer je imao prethodnika – Svetislava Bilbiju. Naime, iako ga Pešić s početka nije citirao kao idejnog tvorca, Bilbija se još ranije predstavljao kao stručnjak za etrursko pismo sa mističnog Instituta za etrurske studije u Čikagu.

Štaviše, Bilbija je „tumačio“ etrurski i mnoge druge jezike uz pomoć ćirilice i srpskog jezika. Ali, da li su njegova tumačenja bila teorijski i metodološki potkovana?

„Stručnjak za etrursko pismo“ tvrdio je da su etrurska slova nastala prema srpskim rečima koja počinju na određeno slovo, ali i da grafički liče na dati pojam. Recimo, slovo M je kao ustalasano More, U kao Udica i tako dalje.

Iz Bilbijine „logike“ dalje je sledilo, da se tekstovi mogu prevesti pomoću „sličnih“ srpskih reči: ako se pročita „avleši“ to liči na „avlijaši“ (oni koji žive u istoj avliji), znači komšije (uz zanemarivanje činjenice da je reč „avlija“ turskog porekla).

O upornosti i istrajnosti primene ovog „metoda“ govori i to da Bilbijina knjiga ima oko trista strana iscrpnog „čitanja“ etrurskih natpisa.

Nešto kasnije, Bilbijine ideje razradio je pomenuti Pešić, na politički aktuelan način, uz direktne prizvuke da su Srbi bili žrtve izdaje sujetnih suseda. Pešićeve ideje i sada su aktuelne u „propovedima“ njegovih bližnjih i sledbenika, koji su ih pretočili i u profitabilne oblike.

 

Šta se može smatrati pismom?

 

Ono što nazivamo fonetskim pismom podrazumeva znake koji imaju nezavisno značenje, razumljivo drugima, bez usmenog objašnjavanja.

Pismo treba da označava reči koje se mogu izgovarati, a ne pojmove.

Kako objašnjava stručna javnost, znaci „Vinčanskog pisma“ su isuviše malobrojni, heterogeni, izolovani i nesistematični. Ne postoji tekst, rečenice ili reči, da bi bilo glasovno – fonetsko pismo. Znakovi „Vinčanskog pisma“ ne pojavljuju se u nizu, a uglavnom se nalaze na dnu keramičkih posuda, urezani oštrom alatkom posle pečenja.

Foto: Printscreen/Cattle to settle – bull to rule: on bovine iconography among Late Neolithic Vinča culture communities/
Miloš Spasić

Da bismo nešto smatrali pismom, ono treba da ima sledeće odlike:

– tačno definisan konačan skup simbola (slova)
– treba biti vezano za određeni jezik koji predstavlja u grafičkom obliku
– kombinacijom simbola koji čine pismo i pravopisnih pravila mogu se izraziti sve reči jednog jezika
– koristi se za indirektnu komunikaciju između osobe koja piše i osobe koja čita

U naučnom članku Izmišljanje tradicije: „vinčansko pismo“, profesor arheologije Aleksandar Palavestra ističe da je dešifrovanje vinčanskog pisma zapravo poteklo od ljudske sklonosti poznate pod imenom „pareidolia“ –  da pronalazi obrasce i tamo gde oni ne postoje (primeri ispod).
 
 

Takođe, napominje da problem sa „Vinčanskim pismom“ već na početku leži u samoj evidenciji, odnosno nedostatku iste.

Naime, arheoloških artefakata na kojima bi navodno trebalo da postoje znaci koji su protumačeni kao „Vinčansko pismo“ nisu sastavljeni od reči i rečenica, odnosno elemenata od kojih se sastoji pismo.

Sa naučnog aspekta, sve upućuje na zaključak da se dela pseudonaučnika na temu vinčanskog pisma baziraju na slobodnoj interpretaciji i subjektivnom prepoznavanju slova među gravurama, ornamentima, i geometrijskim simbolima na vinčanskoj keramici.

Na osnovu dosadašnje evidencije može se zaključiti da vinčanskog pisma nema. Sve interpretacije koje se mogu videti jesu izolovani znakovi.

Stoga, znaci jednostavnih apstraktnih linija na keramici neolitske vinčanske kulture pre se mogu razumeti kao obeležja svojine, sadržine posude, radionice ili magijsko-religijske oznake, nego kao znaci pisma.

Osim arheologa, i lingvista Vanja Stanišić u radu Tipološka problematika klasifikacije sistema pisma objašnjava da rane faze pismenosti u Vinči nema, sugerišući da pojedinačni znaci na vinčanskoj keramici nikako ne mogu predstavljati sistem pisane komunikacije.

 

„Život je ljubav“

 

Na samom početku, pomenuto je koliku popularnost ideja o postojanju „Vinčanskog pisma“ uživa u javnom prostoru.

S tim u vezi, interesantan primer promovisanja pseudonaučnih narativa i izvrtanje činjenica o ovom fenomenu obro se i u srpskom turizmu. Naime, u prodavnici suvenira našao se posrebren privezak sa reljefnim simbolima, uz propratni lažni opis o kakvom predmetu je reč.

Pomenuti predmet zapravo je mali vatinski keramički pršljenak na kome se nalaze gravure, ali je za ovu priliku „postao“ neolitski. Sa druge strane, u pseudonaučnoj literaturi označen je kao predstavnik vinčanskog pisma sa dešifrovanom porukom „Život je ljubav“.

Kako u naučnom radu pod naslovom „Život je ljubav“: vinčansko pismo i izmišljanje baštine objašnjava profesorka arheologije Jasna Vuković, vatinski pršljenak bez ikakve sumnje smešta se u srednje bronzano doba, ali se u pseudonaučnoj literaturi „sasvim lagodno“ povezuje s Vinčom.

 

Zbog čega dolazi do izmišljanja tradicije?

 

Do manipulisanja činjenicama i proizvoljnih tumačenja, kako bi se stvorila imaginarna prošlost, najčešće dolazi u trenucima kada je kohezija kolektivnog identiteta poljuljana. To znači da je za buđenje nacionalističkog duha neophodno je da se stvore pravi uslovi za rasplamsavanje.

Izmišljanje tradicije i povlačenje korena u što dublju istoriju/praistoriju tada predstavlja vezivnu nit za uzdrman osećaj zajedništva. U tim momentima svest o dubini sopstvene starosti rađa ideju o kašnjenju svih „drugih“, a posebno susednih naroda.

Kao i u slučaju „Vinčanskog pisma“ temelji autohtonističkih ideja počivaju na neprihvatanju činjenice da su „drugi“ mogli imati uspešnu i duboku (nacionalnu) prošlost, već da takva prošlost pripada samo „nama“.

Takve ideje, osim što štete nauci i društvu, one predstavljaju i simptom dubljih socijalnih problema. Za opstanak pseudonaučnih ideja neophodna je publika koja će ih održavati i negovati, te je iz tog razloga važno ukazivati na neophodnost naučnih kriterijuma pri rekonstruisanju prošlosti.

Izvori:

Hobsbom, Erik – Rejndžer, Terens (ur.) .2011. Izmišljanje tradicije. Beograd: Biblioteka XX vek.

Palavestra, Aleksandar. 2010. Izmišljanje tradicije: „vinčansko pismo“. Etnoantropološki problemi 5(2): 239–258

Stanišić, Vanja. 2002. Tipološka problematika klasifikacije sistema pisma. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. XLV/1-2, Novi Sad.

Vuković, Jasna. 2018. „Život je ljubav“: vinčansko pismo i izmišljanje baštine. Etnoantropološki problemi 13 (3): 695-706

Ksenija Bondžulić

Izvor: Danas online

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments