„Namera mi je bila da napišem poglavlje o moralnoj istoriji zemlje, a za mesto događaja izabrao sam Dablin, jer je ovaj grad izgledao kao centar paralize. Pokušao sam da ga ravnodušnoj javnosti predstavim u četiri vida: kao detinjstvo, mladost, zrelo doba i javni život.“

„Nije moja greška da se vonj smeća, korova i otpadaka oseća na stranicama mojih novela. Ozbiljno verujem da ćete zakočiti tok civilizacije u Irskoj sprečavajući Irce da dobiju jedan dobar uvid u sebe u mom lepo izglačanom ogledalu.“

Kao najboljem studentu Belvederskog koledža u Dablinu smešila mu se karijera sveštenika, ali on se odlučio za put, po svojim rečima, koji ga je vodio ka pozivu sveštenika umetnosti. Sa dvadeset godina diplomira moderne jezike i odlazi u Pariz odakle se ubrzo vraća u Dablin kako bi brinuo o majsci na postelji. Njena poslednja želja bila je da se vrati katoličkoj službi, odbio je. A onda se događa presudni susret na blumsday upoznaje Noru Barnakl i taj 16. jun 1904. godine predstavlja dan u kome se odvije radnja romana Uliks. Dobrovoljno izgnanstvo u koji je uključena i Pula, a koje se proteglo na čitav život, dariva nastanak najintrigantnijeg književnog uma u ljudskoj istoriji, a početak predstavljaju priče Dablinci i Portret umetnika u mladosti. Dablinci su sa manjim ili veći brojem priča uspešno odbijali svi izdavači u Irskoj čitavih deset godina, zbog nemorala koji obitava u njima. Taj period praćen je depresijom autora, alkoholizmom i nemaštinom. Nakon što su 1914. godine objavljeni Dablinci, počinje nastanak Uliksa. Džojs je odrastao i detinjstvo i mladost proveo u Dablinu, ostatak života proveo je u izgnanstvu po evropskim gradovima, ipak Dablin je grad kome je posvetio sva svoja dela i koji duguje Džojsu svoj mitski prizvuk i duh.

„Okrenula mu je svoje bledo lice, pasivna, kao bespomoćna životinja. U njenim očima nije bilo ni ljubavi ni pozdrava ni prepoznavanja.“

Samo delo Dablinci predstavlja u velikoj meri autobiografsko delo. U pričama svih onih detalja koji su bitni za njegov život i koji su isti odredili. Pre svega se to odnosi na katoličanstvo i siromaštvo određeno porodičnim ograničenjima. Priče su naizgled jednostavne, pisane uglavno u trećem licu i narator ima ulogu neutralnog pripovedača, ali ispod površine jednostavnosti nalazi se moralna istorija Dablina i Džojsovih sunarodnika. Džojs navodi da je svoje junake, njihove razgovore, dosetke i fraze pažljivo uobličavao kako bi bili tipični za izvorne Dablince. Pored katoličanstva značajan deo u pričama predstavlja i ideja koja se pojavila u periodu njegovog dečaštva i mladosti a to je nacionalistička poruka Irska Ircima. Tu poruku proklamovali su istomišljenici okupljeni oko društva Bršljanov list čiji je idejni tvorac Čarls Panel i to društvo je tražilo nezavisnost Irske od Engleske. Ta vrstu zatvorenosti koju proklamuje nacionalističko društvo i koju podržava katoličanstvo u Irskoj i jeste jedan od razloga za emigraciju autora. On se sa podmehom odnosi prema ovoj ideji, ali poput pravog istoričara na neutralan način opisuje njihove razgovore i u njima se ne može zaključiti ko je dobar a ko loš, tu vrstu odrednice Džojs ne daruje čitaocima. Siromaštvo i patrijarhat, ali i tradicija duboko ukorenjena u gaelski gen Irske i njenih stanovnika, odiše pričama posvećenim prestonici smaragdne nacije, njenim pabovima i njenim stanovnicima, koji nikada u svoj svojoj veri i posvećenosti katoličanstvu nisu samo moralni ili samo amoralni, već su mešavina ove dve suprotnosti, baš poput svih ljudi na svetu. Džojs svoje Dablince prikazuje bez ikakvog preterivanja, ulepšavanja ili patetike, jednostavnog jezika bez stilskih i leksičkih eksperimentisanja i sa često nezaokruženom pričom, puštajući da se životi junaka nastave neki svojim tokom. Na temelju ovih priča Džojs je kasnije stvoriti svoja grandiozna dela Uliks i Finegana bdenje.

„Bila je u svom najboljem izdanju. Njena plava suknja od serža bila je stegnuta u struku crnim kožnim kaišem. Stomak joj je bio pritisnut velikom srebrnom šnalom kaiša, u koju se uvukao tanak materijal bele bluze. Nosila je kratku crnu jaknu sa sedefastom dugmadi, oko vrata istanjenu crnu perjanu ešarpu. Kragnica od tila na bluzi bila je brižljivo nameštena a na grudi je prikačila veliku kitu crvenog cveća okrenutu nadole. Pucala je od zdravlja, ono joj je blistalo na licu, debelim rumenim obrazima i bestidnim plavim očima. Crte lica bile su joj grube, nozdrve široke, a iz zadovoljno iskeženih usta štrčala su dva prednja zuba.“

Priča kojom je knjiga zaokružena nosi naslov Mrtvi i predstavlja primer svega onoga što volim u književnosti, počev od teme, stila pisanja i načina na koji je napisana. Okupljanje za vreme Božićnih praznika u Dablinu, opisano sa svom radošću i lepotom, biva obasjano onima kojih se sećamo, našim mrtvima. Jedna slučajno izvedena melodija dovodi do sećanja na ljubav iz mladosti. Greta se ispoveda sa setom svom suprugu Gabrijelu, pripoveda mu priču o mladiću koji je odavno mrtav i na trenutke Božićno veče biva obuzeto sećanjem na mrtve, koji poput pahulja snega osvajaju prostranstva živih. Na trenutke oni kojih više nema oživljavaju u sećanjima živih, nekada su i oni bili živi i nekada su se i oni prisećali svojih mrtvih.

Dablinci predstavljaju priče prepune simbolike, priče koje slikaju Dablin i njegove stanovnike koji poput ljudi gotovo svih gradova i sela imaju svoje slabosti i mane i svoje vrline. Ovo su priče koje, baš poput Uliksa, traže čitaoca koji će im se uvek vraćati, tragati za skrivenim smislom i uvek iznova uživati na neki svoj i uvek drugačiji način. Izvanredna knjiga, za početak upoznavanja sa slavnim književnikom idealna.

„Debeli nanosi leže po nagnutim krstačama i nadgrobnim spomenicima, po šiljcima na maloj kapiji, po ogolelom trnju. I dok je slušao kako tiho kroz vaseljenu pada sneg, čitavo njegovo biće se rasplinjavalo, i tiho je padao sneg, kao što tiho dođe poslednji čas, na sve što živi i na mrtve.“

 

Miroslav Maričić

Izvor: Plavi krug književnosti

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dablinci, Džems Džojs, Književnost, Miroslav Maričić, Upoznajte Džojsa