Takođe, DeLilo u „Imenima” obrađuje temu uspona terorizma kao nečega što okupira pažnju Zapada: knjiga prikazuje sektu koja ubija ljude na osnovu njihovih imena i, kao jezivo predskazanje o tome koliko ljudske težnje mogu biti ekstremne, jedan od likova želi da snimi sam čin ubistva.

Naravno, 1982. nije bilo društvenih medija, ali kolektivno mišljenje koje ih je iznedrilo takođe je problematizovano u „Imenima”: „Mase ljudi u meni izazivaju strah”, kaže jedan lik. „Ljudi koje pokreće ista snažna emocija.”

Čak i u jednom od prethodnih romana, u „Igračima” iz 1977, DeLilo među prvima primećuje da Kule bliznaknjinje Svetskog trgovinskog centra predstavljaju simbole u jednakoj meri koliko i stvarne objekte: „Kule nisu delovale kao nešto trajno. Ostale su kao ideja, njihova masa ih ne čini manje prolaznim u odnosu na rutinsku distorziju svetla”.

Kada se Al Kaida, u septembru 2001, ustremila na njih upravo zbog onoga što simbolizuju, DeLilo je rekao da „danas, ponovo, svetski narativ pripada teroristima.”

Povezanost sa tom modernošću je sledeća važna karakteristika DeLilove poetike: uvek je znatiželjan dok posmatra svet.

To se možda najbolje vidi u romanu „Vaga” iz 1988, o Liju Harviju Osvaldu i ubistvu predsednika Džona F. Kenedija, „o sedam sekundi koji su slomili kičmu američkom veku”.

(DeLilo je tokom rane faze pisanja dela odlučio da će ga nasloviti po Osvaldovom horoskopskom znaku. „Nadao sam se da je škorpija, jer mi se sviđa ta reč. Ispostavilo se da je rođen u mesecu Vage, kantara. Pomirio sam se sa tim.”

Takođe je primetio da je „okidač” za pisanje romana bilo saznanje da „smo Osvald i ja živeli u Bronksu udaljeni jedan od drugog šest ili sedam blokova.”)

U svim tim knjigama, DeLila ne zanimaju samo ti fenomeni, već i ono što je od nas sakriveno. „Američka misterija se produbljuje”, piše on u „Belom šumu”.

Nesumnjivo, „Beli šum” je dobar primer DeLilovog suočavanja sa svetom, ne samo putem nabrajanja koja ispunjavaju stranice, pokazujući na taj način koliko su naši životi danas pretrpani stvarima.

„Stereo linije, radio aparati, personalni kompjuteri… kartonske kutije sa fonografima i kasetama; fenovi i pegle za kosu… droge, kontraceptivne pilule i naprave za sprečavanje trudnoće…”

„Beli šum” (1985) savršeno prikazuje još jedan od DeLilovih kvaliteta – njegov stil prosto zasenjuje.

Činjenica da su njegovi romani promišljena, jedinstvena i ponekad zahtevna dela o važnim temama ne bi trebalo da se nas uplaši, jer su oni veoma zabavno štivo.

Sve DeLilove knjige nude nešto sočno u svakom pasusu, ali „Beli šum” krasi najbolji stil od svih njegovih romana.

Priča o profesoru koledža koji predaje „Hitlerove studije” bavi se modernim životom: potrošačkom kulturom, paranojom, tehnologijom. Prepuna je fraza i pošalica: „Kalifornija zaslužuje sve što joj se dešava”, na primer. „Stanovnici Kalifornije izmislili su koncept životnog stila. Sama ta činjenica potvrđuje njihovu propast.”

Ovaj roman se na satirični način bavi činjenicom da se oslanjamo na najrazličitije uređaje i našim umrtvljenom reakcijom na ono što sam ne dešava: „Začuo se detektor za dim u hodniku na spratu iznad, što je značilo ili da je baterija potrošena ili da je požar u kući. Završili smo ručak u tišini.”

U „Belom šumu” likovi komuniciraju pomoću reklamnih slogana, naslađujući se lošim vestima koje preplavljuju medije: „Jedino katastrofa može privući našu pažnju. Želimo ih, zavisimo od njih. Dokle god se odigravaju negde drugde.”

Ipak, odjednom izbija lokalna katastrofa: otrovno zagađenje vazduha proizvodi oblak nad čitavim područjem, priča se o različitim nepotvrđenim simtomima („Najpre su rekli da izaziva iritaciju kože i prekomerno znojenje. Međutim, sada pominju mučninu, povraćanje i teškoću u disanju”), javljaju se bizarne teorije zavere.

Poput većine DeLilovih dela iz zrele faze, ton „Belog šuma” je postmodernistički: tekst je izlomljen u fragmente i uz to je prožet vanknjiževnim elementima.

Reči koje možemo čuti na televiziji i radiju u romanu su prezentovane nalik dijalogu, kao da su ti aparati i sami likovi, punopravni članovi domaćinstva.

(Televizija kaže, ‘I drugi trendovi koji mogu dramatično uticati na vaše kvalifikacije’) Autoreferišuća medijska smesa DeLilovog sveta, u kojoj imena brendova postaju mantra (radni naziv dela je bio „Panasonik”, ali pisac nije dobio dozvolu da ga koristi), jednako je aktuelna i danas, kada se naša iskustva besomučno analiziraju, fotografišu, komentarišu, preoblikuju i dele.

Reč je o svetu palom u, kako je pisac Gordon Barn napisao u svojoj knjizi „Best i Edvards”: „elektronsko društvo slike” – dnevno medijsko kupanje koje svi obavljamo – zamenilo je stvarnu zajednicu u masi ljudi.”

Zapravo, slike su ključne za DeLilov stil i predstavljaju savršen primer četvrte osobine koja ga izdvaja u odnosu na druge pisce: hladnog pogleda na svet, za šta je najbolji primer roman „Mao II” (1991).

Naslov je preuzet od dela Endija Vorhola, koji je, pomoću tehnike sitoštampe, portret jednog od najvećih tirana ispolirao i umnožio tako da izgleda kao selebriti sa naslovne strane. (U velikoj meri je „delilovska” izjava u kojoj Vorhol objašnjava kako shvata umetnost: „Razlog zbog kog ovako štampam jeste što želim da budem mašina.”)

U romanu „Mao II” pisac-samotnjak Bil Grej, poznat kao autor dva romana objavljena nekoliko decenija pre početka radnje „Mao II”, dvoumi se da li da objavi treći.

Takođe je svestan činjenice da pisci ne utiču ni na šta. „Budućnost pripada masama.”

Pre nego rečima, DeLilo tvrdi, pokreće nas snaga slike, najčešće slike velikih i zastrašujućih prizora: osnovu romana čine televizijski snimci, između ostalih: katastrofa na stadionu Hilborou i sahrana Ajatolaha Homeinija.

Da li učestvujemo u žalosti samim tim što smo svedoci tih dešavanja, pita se jedan lik, ili smo samo posmatrači?

DeLilo nikada ne odustaje od svoje vizije, ne skreće pogled, i možda je to razlog zbog kog njegovo delo, usled nesentimentalnog pristupa ljudskom užasu, deluje hladno.

Vidimo to u „Imenima” – snimanje terorističkih ubistava; u „Padaču” – okosnica romana je ikonografija jednog od ljudi koji su skočili sa Kula bliznakinja.

Njegove knjige uvek iznova osvetljavaju kultove, smrt i masovna ubistva – kao sastavne delove života. „Život mora postati još nemirniji, nadrealniji, omeđeniji slikom”, kaže lika u „Mao II”; i ovde je DeLilo predvideo ono što će doći.

Što nas dovodi do poslednje karakteristike, kojima se služimo kako bismo odredili značaj DeLilovih dela.

I „Podzemlje” (1997) i romani nakon njega ukazuju na njegovu spremnost da ide dalje.

Do sredine devedesetih, njegova reputacija je bila neupitna, ali on je bio ambiciozan – niko nije ni pretpostavio da on piše nešto tako obimno, a svakako da niko nije pretpostavio da je u stanju da to i izvede: grandioznu socijalnu istoriju na čijoj pozornici pratimo junaka i smenjivanje događaja.

Deluje zapanjujuće da je autor takvog romana neko ko za sebe kaže: „Nikada nisam imao nacrt ni za jedno delo koje sam napisao. Nikada.”

U „Podzemlju” vidimo kako se njegov talenat razmahao, prepliću se: bejzbol, bomba, Kubanska raketna kriza, stvarni i izmišljeni ljudi, što je izazvalo opšte oduševljenje kritičara.

„Nesumnjivo je da ga je taj roman proizveo u velikog književnika”, napisao je Martin Ejmis.

U epilogu romana čak nailazimo na razmišljanje o internetu, tako uklopljeno da deluje kao da je čitav metauniverzum samo treptaj autorovog oka.

„Da li je sajber prostor nešto što obuhvata svet ili je obrnuto slučaj? Šta je čemu podređeno i kako to možemo sa sigurnošću reći?” Nije loše s obzirom na to da je odeljak napisan 1997.

Ipak, za čitavu priču je možda važniji DeLilov sledeći potez.

Tokom više od 25 godina nakon objavljivanja „Podzemlja”, kada je autor imao 61 godinu – odnosno, nakon krune spisateljske karijere, ako tako nešto uopšte postoji – DeLilo je nastavio da piše.

Otada, objavio je šest romana i zbirku priča.

Ti romani se razlikuju od onih iz prethodne faze -najčešće su kraći i tematski fokusiraniji. Među najboljima je „Bodi artist” (2001) – neobičan izdanak priče o duhovima i delo kome, kada govorimo o stilistici, nema premca među drugim delima američkog pisca.

U tim knjigama nastavlja da se bavi modernim svetom i ispituje teme bliske njegovim čitaocima.

U „Kosmopolisu” (2003) je dat opis protesta na Volstritu; „Tačka omega” (2010) spaja rat i snimanje filma u prepoznatljivom delilovskom maniru.

Pre tri godine je objavio poslednje prozno delo „Tišinu”. Po formi pre novela nego roman, „Tišina” ne ulazi u krug njegovih velikih dela – sa 84 godine, podrazumeva se da ste najbolje knjige već napisali.

Ali „Tišina” ipak odaje utisak najaktuelnijeg njegovog dela – smešteno u 2022, u njemu komunikacija zamire, telefoni i televizijski ekrani se gase, a ljudi provode vreme zajedno u zatvorenim prostorima.

(Nesmotreno, urednik izdanja za američko tržište je dodao deo u kom se pominje Kovid-19, kako bi knjigu učinio „još savremenijom”. Loša ideja. „Taj odeljak će biti uklonjen iz narednih izdanja, garantujem vam”, rekao je DeLilo.)

I ne samo da još uvek piše – i dalje se pojavljuje u medijima, govori na promocijama svojih knjiga, iako kao pisac sa ogromnom reputacijom može da sedi u miru i gleda kako se knjige same prodaju.

Učtivo izlazi u susret novinarima kadgod objavi knjigu, i stoga deluje kao oksimoron što praktično svaki intervju u uvodniku ističe da je reč o „retkoj prilici da pročitate razgovor sa Donom DeLilom”.

„Stoput su me nazvali samotnjakom, a toj karakterizaciji ne pripadam ni izdaleka”, rekao je 1992.

DeLilo ne mora da gradi svoju reputaciju na misteriji i tišini, čemu bi mogao da pribegne neki manje značajan pisac.

Idejno, on stoji suprotnoj Bilu Greju u „Mao II”, koji je održao sopstvenu mitologiju tako što je nestao nakon kratkotrajnog uspeha.

U jednom odeljku romana „Mao II” Bil kaže:

„Da li znate zbog čega verujem u roman? To je demokratski uzvik. Svako može napisati veliki roman, jedan veliki roman”. Pa, ne baš svako.