Zbog čega se genocid doživljava kao najstrašniji zločin?

Zbog čega se genocid doživljava kao najstrašniji zločin? – (Da li je jača reč ili delo?)

Čini se da sve dok nismo imali reč koja je imenovala zločin koji su činili mnogi narodi, ti zločini kao da su imali manju težinu. (Ukoliko je težinu greha moguće meriti.) Kada je Ralf Lemkin, 1943. godine skovao reč „genocid“ od grčkih reči „genos“ (porodica, pleme, rasa) i latinske reči „occidere“ (ubiti), kako bi označio zločin koji podrazumeva namerno i planirano ubijanje pripadnika određene etničke grupe, njegove ideje isprva nisu našile na politička odobravanja.

Ipak, ako pogledamo u malo dalju istoriju, nalazimo da su se genocidi dešavali i ranije, čak i u antičkoj Grčkoj, u kojoj su pobednici, nakon što bi zauzeli određeni grad ubijali sve muškarce, a žene i decu pretvarali u roblje. Tada, i nadalje sve kroz istoriju bilo je osude za ovakva dela, ali jedino što nije postojalo bila je ova reč – „genocid“. Reći da zbog toga ne možemo nazvati njihova dela genocidom nije plauzabilno, jer analogno tome bilo bi reći da neki čovek nije umro od tuberkuloze, jer tada ta bolest nije bila imenovana. To bi bilo potpuno neprirodno.

Ukoliko neko delo po svom opisu odgovara definiciji neke reči onda ga njome možemo imenovati, bez obzira na vreme kada je ta reč otkrivena, a delo počinjeno. Sasvim je drugo pitanje možemo li stepenovati genocid, odnosno određivati iste kazne od slučaja do slučaja i od vremena do vremena. Ipak, izgleda da ima nešto posebno u vezi sa ovom reči, koja je mnogim ljudima teška, i u psihičkom i u emotivnom smislu, čak i samo za izgovaranje.

Na neki način ona doprinosi da se jedno isto delo doživljava, a ponekad i tretira, drugačije, jer mnogi narodi priznaju neka svoja zlodela, priznaju sve šta su činili, ali odbijaju da priznaju da je u pitanju genocid, već ih isključivo nazivaju ratnim zločinima. Zbog čega? Pitanje je – Ima li i ako ima u čemu se krije suštinska razlika između ratnog zločina i genocida?

Pokušaću ovoj temi i pitanjima koje sam gore navela, da pristupim na filozofski način, analizirajući skrivenu suštinu koja se krije iza reči „genocid“. Naime, verujem da se njena jačina ponajviše krije u jednom drugom konceptu – konceptu identiteta. U definiciju genocida ulazi ubijanje ili nasilje nad individuom koja je pripadnik određene etničke, religijske, rasne ili nacionalne grupe. U nekim zemljama ova lista je proširena i do političkog identiteta takođe.

Za ovu raspravu uopšte nije važno o kojoj vrsti pripadnosti je reč, važno je samo to da genocid predstavlja napad na pripadnika određene grupe. Što nas dalje vodi sledećim razmatranjima koja bi trebalo da nam pojasne zbog čega skoro svako doživljava ovu reč, i ovaj zločin toliko strašnim. Krenimo redom – nadam se da ćete se svi složiti da svako od nas poseduje svoj lični identitet. Idenitet čini karaktersitična jedinica, odnosno skup karakteristika, osobina po kojima je predmet ili osoba prepoznatljiva.

Ako mi dopustite da primetim, lični idenitet mora činiti neka distinktivna karakteristika koja zapravo omogućava naše razlikovanje od ostalih sličnih individua. Mišljenja sam da je jedan od razloga zbog čega se genocid smatra jednim od najstrašnijh zločina taj zato što on simbolizuje i napad na lični idenitet, odnosno njegovo poništavanje. Time što ubijamo osobu koja je pripadnik određene grupe mi joj osporavamo pravo na posedovanje ličnog ideniteta, jer je klasifikujemo i automatski joj pridodajemo karatkeristike te grupe. Osim što joj oduzimamo život, oduzimamo joj i individualnost i to je suština koju je želeo da prenese jedan od svedoka ratnih zločina kada je rekao:

Više sam voleo da me pogodi granata nego da od mene prave genocid.

Zbog toga što se u reči „genocid“ krije poništavanje ličnog identieta (nečega što niko od nas ne želi da ikada izgubi), svi se mi možemo lako sa njom povezati i osetiti tu gadost prilikom njenog izgovaranja. Smatram da je suvišno objašnjavati zbog čega je genocid sam po sebi nemoralan čin, i ne želim da ističem ono što je svima očigledno.

Svi mi kada se rodimo bivamo upisani u neku tamo knjigu rođenja, bivamo registrovani pod određenim imenom, dobijamo svoju nacionalnost, pa čak i veru. Istina je da svi mi možemo promeniti religijsku pripadnost, dobiti tuđe državljanstvo, ali nikada ne možemo promeniti boju kože ili određenu drugu karkateristiku koja nas automatski ubraja u člana jedne grupe. Verujem da je jedna od najstrašnijih stvari za bilo kojeg čoveka ta da bude osuđen samo zbog karakteristika koje ga klasifikuju kao pripadnika određene grupe.

Ako prihvatimo sve ovo što je navedeno, jasno nam je zašto se lakše prihvata „počiniti ratni zločin“ nego „počiniti genocid“. Ukoliko ovde izumemo da se time samo želi izbeći i genocidna etiketa koja se često lepi, pa tako jedan narod može postati „genocidni narod“. Čime se naravno upada u jedan paradoks, jer se tim terminom „genocidni narod“ takođe na neki način napada individualnost pojedinaca koji tom narodu pripadaju, ergo ono što se osuđuje, tom osudom se isto čini.

Ako je neko pripadnik jednog naroda koji ima etiketu genocidnog, znači li to da je i ta osoba počinila genocid, ili je ka njemu naklonjena? Analogno tome – ako je moj ujak Nikola Tesla znači li to da sam i ja jednako zaslužna za otkriće struje?

Dakle, iako se možemo složiti da je nekako lakše reći „ratni zločin“ nego li „genocid“, svi smo svesni činjenice da težinu greha neće umanjiti ime koje je tom delu nadenuto… ne zaboravimo slavnog Šekspira: