Zemljotres

Kada je krenuo rat u Bosni, Nevena je sa svoje dvoje dece otišla u izbeglištvo. Nije želela da njena deca budu žrtve ili svedoci rata.  Boško, njen muž i otac dece, pridružio se porodici godinu dana kasnije, kada je uvideo da je rat krvava i prljava rabota i da nema nikakvog smisla da ratuje. Sledeće godine proveli su u mučnom preživljavanju po periferijskim stančićima, sa hlebom ili bez hleba… Deca su menjala škole, zbog stalnog seljakanja. Oblačili su se sa kamara nabacane odeće u predvorju zgrade Crvenog Krsta. Olga, ćerka, polako se devojčila i prepoznala je da je škola najbolje moguće rešenje za nju. Vredno je i lepo učila. Staša je inače voleo da uči i učenje mu je bilo glavna igra. Pored muzike koju je veoma voleo.  

Nevena je sa decom često tumarala kao izbeglica po gradu, koji je nekada bio njen grad. Radila je poslove do kojih je mogla da stigne i rad ju je nosio. Ipak, briga oko dece i porazi  izbegličkog života su je slamali. Imala je  prijatelje, domaće ljude u gradu, koji su joj pomagali kada bi to sami mogli. Zahvaljujući deci i prijateljima, Nevena nije digla ruku na sebe, iako je na to pomišljala.

Boško je pobegao iz rata i bio je prilično smušen, mada je nastojao da to prikrije. Dešavalo se da bude grub prema Neveni i deci, onako, iz čista mira. Nije radio, već je skitao po planinama, brao pečurke i družio se sa seljacima. Bežao je od svega što ga pritiska. Dobro je drugovao sa Neveninim nekadašnjim prijateljima i njima pomagao. Delom je to možda  bila njegova zahvalnost za pomoć koju oni pružaju, a delom, njegova  potreba da se nađe u nekom drugom svetu u kome nije bilo opterećenja koja nije voleo, čak ni ona koja su se ticala zajedničke porodičnih briga i bliskosti sa porodicom. Uostalom, nije ni njegov otac trčao oko svojih sinova u vreme kada su odrastali, već je to činila pomajka. Nevenini roditelji su bili požrtvovani i Nevena je, kao i oni, bila požrtvovana.

Deca, Olga i Staša, bili su uplašeni, zbunjeni prevratničkim okolnostima u kojima su se našli. Ostali su bez svoje kuće i  kućnog blaga, škole i prijatelja, livada i igračaka. Našli su se u siromaštvu. Siromaštvo ih je iscrpljivalo i ponižavalo. Grad im je postajao tuđ. Promene su ih stizale pre nego što su mogli da se snađu. Poslušni, marljivi, talentovani, učili su, vežbali, otkrivali svoje želje i veštine, i borili se za njih. Često sa malo uspeha, ćušnuti u ćošak, jer su bili izbeglice, skrajnuti u okolnostima izbora, zalutali u smotanim, izgubljenim mestima i među ljudima koji su imali moć, ali nisu bili osećajni, razumni i časni. Trud i napori majke su ih boleli i bilo im je žao. Bili su nemoćni da sa ocem budu bliži i sigurniji pored njega. Nalazili su drugare i drugarice u školi i susedstvu i to su bili trenicu istinske radosti, da se sa njima sretnu i  druže…

Nakon nekoliko godina življenja u jednom mestu, Nevena je skupila snagu da porodicu odvede u drugi grad,  grad njene mladosti sa Boškom. Boško ju je ćuteći i nervozno sledio; sam nije imao želje da nešto menja, mrzela ga je svaka promena… Nevena je želela napred, prvenstveno zbog njega, jer se nadala da će se on u gradu svoje i Boškove mladosti  bolje snaći, a deca će se bolje uklopiti. Decu je stavljala na tanak led, znala je to, ali je verovala u čuda koja se postižu trudom i sa malo sreće. Verovala je u sebe i Boška. Iz nekih razloga, nade valjda, i želje, čvrsto se nadala da će se ona i Boško kao tandem zajednički boriti za porodicu. Tako je porodicu podelila: ćerka Olga ostaje kod tetke, a sin Staša se seli zajedno sa roditeljima u novvo mesto za život. Olga je rado prihvatila odluku da ostane kod tetke, a Staša se otimao da zadrži svoje nove korene u mestu u kome su već bili. Silom je odveden u drugi grad…

I tako bi. Odselili su se Nevena, Boško i Staša u drugi grad. Sa njima je otišla i Stašina kornjača, koju mu je majka kupila za rođendan. I kavez sa malim papagajima…

Nevena se odmah prihvatila posla, a Boška su, uz Neveninu pomoć, primili nekadašnji drugovi u svoju firmu.  Staša  je ubačen u obližnju školu u kojoj je dočekan kao uljez, sa surevnivošću, koja prati život izbeglice u novoj sredini. Nova sredina, iako u njoj nije bilo rata, sama je bila puna ružnih promena. Staša je pokušao da se snađe; kupovao je male ptice i brinuo o njima; veoma bi plakao kad uginu. Posebno je čuvao kornjaču. Obrađivao je komad bašte koji su dobili, uz podstanarstvo. Stanovali su u prilično vlažnom i mračnom stanu. Staša je učio vredno i nastojao da ne smeta roditeljima: majci koja se vidno mučila, i ocu, koji  je bio razdražljiv i nezadovoljan. Bio je uz majku i kao poslušan, još uvek mali bata, sam se borio kako je znao i umeo. Otac ga je povremeno tukao i izbacivao iz stana, a majka je često plakala… Sve je to nekako prolazilo i stajalo je – idemo dalje. Posle dve godine pridružila im se Olga, nakon gimnazije koju je završila u gradu u kome je ostala. Već se zadevojčila. Shvatila je da i njoj nešto valja raditi, te je počela  da daje časove engleskog jezika  školarcima u susedstvu.

I tako prolaziše dani, jedan nalik drugom:  Nevena  je sve više bila mučenica. Boško, radio, ne radio, često se derao po kući. Inače,  išao je u šetnje i  druženja naokolo; kada se vraćao kući žučno je raspravljao o temama koje se tiču koječega, a najčešće – ničega… Jednog dana saopštio je ukućanima da su mu se popeli na grbaču i neka se razilaze. Po svom običaju, posle dernjave, ih nije ni primećivao. Staša je počeo da švercerskim autobusima švercuje hranu i kozmetiku. Ranac na leđa, pa u autobus. Po kiši, vetru, snegu, hladnoći… U svemu tome, bio je srećan da radi i da uspeva sebi da zaradi za užinu. Jednom je kupio sebi i patike… 

Vremenom, nakon napora, rada,  izneverenih očekivanja i nade u bolje sutra, Olga i Staša su počeli da bivaju ozbiljni, tužni i da se klone oca,  a drže majke. Olgica je težila da se približi ocu, osluškivala je svaki njegov korak i nastojala da mu se umili poslušnošću i pažnjom. Želela je da ga razume i da mu pomogne. Boško je bio mušičav prema njoj. Kadkad ljubazan, kadkad grub. Psovao ju je i preslišavao za gluposti, što je nju umelo da ražalosti i rasplače. Sakrila bi se u ćošak kreveta i ćutala po celu noć. Pokušavala je da uči, jer je već bila na studijama; vremenom je slabila njena volja za učenjem. Rado je odlazila Boškovoj pomajci u jedan daleki grad… Staša je više pratio majku nego oca. Majka je mogla da bude jadna, umorna i bespomoćna, ali je bila uz njega, a njemu je to trebalo više od bilo čega drugog. Škola mu je bila draga. Imao je drugove, razrednicu koju je voleo. Bio je odličan đak i išao na takmičenja.

Tako je tursko kupatilo radilo punom parom:  napeti  i nabusiiti otac; plašljiva i treperava majka. Polovična porodica.

Zrak svetlosti, tek u trenutku.

Inače, sve vreme tupa tama…

Tako su se Olga i Staša klackali i rasli. Borili se, kako su znali i umeli, sve više – svako za sebe, mada su zadržali sklonost da jedno drugo uteše…

Tako se životna zagrcnutost nastavila: nevesela  četvorka  se debelo ljuljala u prevrtljivm, promenljivim okolnostima i porodične patnje. Boško je sve više imao svoj život i sve češće bežao od dece i Nevene, a sve manje raspoložen da nešto promeni. Radio je, ali, uglavnom za druge. Porodica neka se snalazi kako zna i ume.  Nevena je zapadala u blato preteranih briga i nemoći, sve češće bolovala i provodila noći u nesanici. Bilo joj je žao sopstvene dece i nastojala je da im ugodi… Bila je svesna da je u kakvoj-takvoj ravnoteži drži posao, koji je volela. Padalo joj je na pamet da napravi razlaz i uzme stvari u svoje ruke i ode sa decom, a onda joj se vraćala stara nada u promenu. Ponekad ju je bio strah da bilo šta preduzme….

Jadna je bila ta polu-porodica : sin se tiskao uz majku, ćerka pokušavala da se približi ocu. Majka se hvatala za glavu, otac grubo odbacivao sve troje.  Staša i Olga su se sv više udaljavali jedno od drugog, zaokupljeni svojom patnjom.

Idu dani, idu noći, muka do ponoći, teskoba od ponoći. Muka do ponoći, praznina od ponoći, a jutro valja nekako dočekati…

Zato je Olga odlazila i leti i zimi kod rodbine, a  Staša često spavao kod novopečenih prijatelja…

Onda je došlo jedno veče, letnje, toplo, ali ne i pretoplo, kada je Nevena legla  da spava, kada je Staša legao da spava, a Boško ostao da se muva po stanu… Olga je bila kod pomajke. Njih troje sami u stanu. Negde oko ponoći, Nevena je osetila da se krevet u kome ona spava – ljulja i pomera. Trgla se i uplašeno  pomislila da je Boško u nekom svom besu drmusao krevet … loše razbuđena, podigla je glavu i pokušala da sedne, kada je ponovo osetila pomeranje kreveta. Zbunjena, virila je nesigurno ispod pokrivača. Boška ne bi kod kreveta… Dok se razabirala, Boško dođe, a ustade i Staša. Nevena  prepozna da je zemljotres, Boško, mirno potvrdi da jeste i da treba ići iz stana. Stan u kome su stanovali bio je na petom spratu. Zgrada je imala lift i stepenice…

Opasni trenuci trusta u trenutku se smiriše, i potom – mir u Boškovim rečima da treba ići iz stana i da to urade odmah… Bilo je toplo vreme; Nevena i Staša ogrnuše košulje na leđa, natukoše patike na noge I krenuše za Boškom, koji je već izašao iz stana, sa ključevima. Začudo, ovaj put, bio je sabran i razložan. Rekao je da će svi troje pažljivo sići stepenicama; u trenu se pohvataše za ruke i tapa-tapa, siđoše oprezno i sigurno do izlaznih vrata zgrade. Tada su počeli da primećuju da se u okolnim zgradama pale svetla, da je već izvestan broj ljudi na travnjacima i da uznemireno hodaju oko zgrada, da je tlo mirno…

Možda je najbolje  još neko vreme provesti napolju, dok se tlo sasvim ne smiri – reče Boško Neveni i Staši. Oni poslušno i smireno klimnuše glavama…  

Tako  svi  troje, Boško, Nevena I Staša odlučiše da ostanu vani i da neko vreme šetaju po šumi, koja je bila blizu. Boško je bio spokojan i ljubazan. Nevena se smiri i opusti, a Staša, radosno  prihvati očevu i majčinu ruku i kao svako zaštićeno, radosno dete, zakorači između njih dvoje, u šumu …

Šetali  su kroz šumu, žućkasto osvetljenu periferijskim svetiljkama i prijatnu za hodanje. Prvo jesenje lišće fino je i prisno, šuškalo pod nogama… Šetali su zajedničkim pravilnim koracima,  spontano, lagano, odmereno, svi  troje sve vreme. Staša se osećao bezbedno, sigurno. Tiho radostan, svojski bi uzdahnuo s vremena na vreme. Onako, detinje. Nevena je osetila da joj je dobro, toplo i meko u duši; Boško je vodio njih dvoje i ćaskao opušteno i šalio se.  

Ovo je bio jedan njihov drag i dobar trenutak, blistava malena zvezda sivog gradskog noćnog neba, koja sjaji jednakim sjajem dvadeset pet godina.

I tako, bi ta šetnja par noćnih sati. U srcu svih troje, smestila se, da tu i ostane…

Nijedno od njih troje nije osetilo umor, niti pospanost ili potrebu da se vrati u stan.

Oni su jednostavno šetali, šetali, šetali, par sati. Držali se za ruke, pričali. Uzbuđeno i prisno ćutali, dok su hodali. Posedeli su i na klupi na koju su naišli.

Oni su bili zajedno kao kakva složna braća, te noći, kada je zemljotres zatresao grad i silno uznemirio noćne spavače… njih troje provedođše svoj pohod kroz uznemirenu noć.

Zora  je uveliko svanula kada su se Boško, Nevena i Staša vratili u stan.

 

Eh, da je zemljotresa svaki dan…

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments