Zen priče | PULSE Magazin

Zen priče

Dok je Sejsecu bio učitelj manastira Engaku u Kamakuri, zatražio je veće odaje, jer su one u kojima je držao predavanja bile prepunjene ljudima. Umeza Seibei, trgovac iz Edoa (današnji Tokio), odlučio je da donira petsto zlatnika za pravljenje veće škole. Doneo je zlatnike kod učitelja.

Sejsecu je rekao: „U redu. Primam novac“.

Umezu je dao Sejsecuu vreću zlatnika, ali nije bio zadovoljan stavom učitelja. Neko bi mogao da živi godinu dana sa tri zlatnika, a učitelj nije zahvalio za petsto.

„U toj vreći zlata ima petsto zlatnika“ – naglasio je Umeza.

„To si već rekao“ – odgovori Sejsecu.

„Iako sam bogat trgovac, petsto zlatnika je mnogo novca“ – reće Umeza.

„Želiš li da ti zahvalim za to?“ – pitao je Sejsecu.

„Morao bi“ – odgovori Umeza.

„Zašto bih?“ – upita Sejsecu – „Davalac treba da je zahvalan“.

Pita

Gledala devojčica mamu kako pravi pitu i videla kako njena mama savija krajeve pite. Pita je devojčica:

– Zašto savijaš krajeve te pite?
– Videla sam to od svoje mame – odgovori mama.

Devojčica ode do babe da vidi kako ona pravi pitu. U trenutku kad je baba savila krajeve pite, pita je devojčica:

– Zašto savijaš krajeve te pite?
– Videla sam to od svoje mame – odgovori baba.

Devojčica ode do prababe da vidi kako ona pravi pitu. U trenutku kad je prababa savila krajeve pite, pita je devojčica:

– Zašto savijaš krajeve te pite?
– Pa mala mi ova tepsija – odgovori prababa.

Litica

Kjogen je rekao:

Zen je kao čovek koji visi sa litice, držeći se zubima za ivicu. Rukama se ne drži nizašta, noge mu nemaju oslonac, a ispod njega ga neko pita: „Zašto je Bodidarma došao iz Kine u Indiju?“.

Ako čovek koji visi ne odgovori, on gubi, ako odgovori, pada i umire. Šta bi trebao da uradi?

Zen i žarač za vatru

Hakuin je svojim učenicima govorio o starici koja vodi prodavnicu čaja, hvaleći njeno razumevanje zena. Učenici mu nisu verovali na reč i odlazili bi u prodavnicu da se sami uvere.

Kad god bi starica videla da neko dolazi u radnju, odmah bi prepoznala da li su došli po čaj ili u potragu za zenom. U prvom slučaju, lepo bi ih uslužila. U drugom slučaju, pozvala bi ih da dođu iza pulta. Čim bi poslušali, udarila bi ih žaračem za vatru.

Devet od deset učenika ne bi uspelo da izbegne batine.

Sokrat i pesma

Kada je Sokrat u zatvoru čekao smrtnu kaznu, čuo je drugog zatvorenika kako peva neku pesmu. Sokratu se pesma svidela, pa je pitao zatvorenika da ga nauči tu pesmu. Kada je to čuo, zatvorenik ga pita:

„Zašto bi neko želeo da nauči nešto novo dva dana pred smrt?“

Sokrat odgovori: „Iz istog razloga iz kog bi hteo da nauči nešto novo 50 godina pre smrti“.

Čovek je išao poljem i naišao na tigra. Počeo je da beži a tigar ga je jurio.Stigavši na vrh litice, čovek se uhvatio za koren divlje loze i prebacio se preko ivice. Tigar je ostao gore i gledao ga netremice. Drhteći, čovek je pogledao prema dole, i video i drugog tigra kako čeka da ga proždere. Život mu je zavisio od snage loze.

Dva miša, jedan crni i jedan beli, počela su, malo po malo, da glođu lozu. Gledajući oko sebe, čovek je ugledao predivnu jagodu. Držeći se jednom rukom za lozu, drugom je ubrao jagodu. Kako je samo bila slatka!

Nekada, u Japanu su se koristili fenjeri od bambusa i papira, u čijoj unutrašnjosti je gorela sveća. Slepom čoveku, koji je jedne večeri došao da poseti prijatelja, ponudili su da na povratku kući ponese fenjer.

“Ne treba mi,” odvratio je, “Ja ionako ne razlikujem svetlost od tame,”

“Znam da tebi nije potreban fenjer da bi pronašao put do svoje kuće,” odgovorio mu je prijatelj, “ali ako ga nemaš, može neko drugi da naleti na tebe, jer te ne vidi. Moraš da ga poneseš,”

Slepi čovek je uzeo fenjer i krenuo. Nije prošlo dugo, a neko je naleteo pravo na njega. “Pazi kuda ideš!” viknuo je na neznanca. “Zar ne vidiš ovaj fenjer?”

“Sveća ti se ugasila, prijatelju,” odvratio je nepoznati.

Vraćajući se iz manastira jedne kišne večeri, dva kaluđera naiđu na prelepu mladu ženu koja stoji ispred ogromne bare od kiše i ne može da pređe ulicu. Stariji od dvojice kaluđera priđe mladoj ženi, podigne je i prevede preko bare na drugu stranu ulice i nastavi da hoda prema manastiru. U neko doba uveče, mlađi kaluđer dođe do starijeg i upita ga :

‘ Gospodine, nama je, kao kaluđerima, zabranjeno da dotaknemo ženu?”.

‘Da, brate’, odgovori stariji kaluđer.

‘Ali, gospodine, kako ste onda podigli ženu i preneli je preko bare’?

Stariji kaludjer se nasmeši i reče:’ Ja sam je ostavio na drugoj strani ulice, ali je ti jos uvek nosiš’.

Veliki japanski ratnik Nobunaga odluči da napadne neprijatelja iako je imao deset puta manje ljudi od protivnika. On je znao da će pobediti, ali su njegovi vojnici bili sumnjičavi.

Usput se zaustavi kod svetilišta šinto i reče svojim ljudima: “Pošto posetim svetilište, baciću novčić. Ako padne kruna, pobedićemo; ako padne pismo, izgubićemo. Sudbina nas drži u svojoj ruci.”

Nobunaga uđe u svetilište i pomolli se u tišini. Zatim izađe i baci novčić. Padne kruna. Vojnici tako žuđahu za borbom da bitku lako dobiše.

“Niko ne može izmeniti ruku sudbine”, reče mu njegov pratilac posle boja.

“Zaista ne može”, reče Nobunaga, pokazujući novčić koji je bio dvostruk, sa krunama na obe strane.