Zenitizam – čvorište avangardne mreže

Dišanova instalacija Šesnaest milja kanapa (Sixteen Miles of String), postavljena na njujorškoj izložbi First Papers of Surrealism 1942, sugeriše da se čitava avangarda retroaktivno može posmatrati iz ugla različitih povezivanja, upravo kao mreža. Za avangardu umetnost je, kao i sam život, mreža događaja različitih intenziteta koji su u neprekidnoj intra-akciji. Postoji mnoštvo čvorišta unutar avangardne mreže koja, kao i sve mreže uostalom, ima visok stupanj neujednačenosti u svojoj topologiji. Moglo bi se govoriti o klasterima dade, futurizma, nadrealizma, konstruktivizma, suprematizma i sl. Ova kompleksna avangardna mreža uključivala je pojedince, institucije, škole ili pokrete, a njena dinamika bila je vidljiva preko brojnih manifesta ili rasprava, isključenja iz jednog i priključenja nekom drugom čvorištu, menjanja političkih usmerenja ili potpunog napuštanja mreže. Za avangardnu mrežu, kao uostalom i za svaku mrežu, sva čvorišta su jednaka, a stepen njihove vidljivosti zavisi od broja konektora.

 

…zaglavlje prvog…

 

IDEJA ANTIEVROPE I BARBAROGENIJA

 

Krećući se od ekspresionističkih, preko dadaističkih i konstruktivističkih povezivanja, “Zenit” je sa Ljubomirom Micićem i njegovim bratom Brankom Ve Poljanskim, ali i brojnim saradnicima, u periodu od 1921. do 1926. bio važno čvorište avangardne mreže na jugoslovenskim prostorima. Tako su se u “Zenitu” aktuelizovale različite linije avangardne produkcije, od časopisa, preko manifesta, pesama, različitih vizuelnih materijala sve do grafičkih i tipografskih rešenja. Vremenom, mnoga lokalna povezivanja slabe ili se prekidaju – pre svega književna i umetnička – dok internacionalne veze jačaju, tako da sa “Zenitom” sarađuju značajni autori ruske avangarde, preko linija koje se povezuju sa konstruktivizmom i suprematizmom, dok se linije povezivanja s ekspresionizmom, kubizmom i futurizmom gase.

Kao jedno od čvorišta avangarde, “Zenit” je u tom periodu najvidljiviji jer su povezivanja s drugim značajnim čvorištima brojna i visokog intenziteta. Najzad, ono što nazivamo beogradskom fazom, kada se uredništvo časopisa premešta iz Zagreba (1923), dolazi do postupnog isključenja “Zenita” iz avangardne mreže te, samim tim, zenitizam prestaje da postoji kao događaj i čvorište unutar mreže. U fokusu čitave aktivnosti “Zenita”, u traganju za vlastitom linijom izlaska iz evropske učmalosti i balkanske zatvorenosti, bila je ideja antievrope i barbarogenija.

 

…i naslovnica četvrtog broja Zenita

 

Micićev koncept antievrope nastoji da vidljivim učini evropsko licemerje, koje u ime transcendentnih ideala zapravo sprovodi kolonizaciju kako sveta života tako i globalne civilizacije, namećući hegemoniju centra nad marginom, prosvećenih nad varvarima. Upravo je kolonizacija u svim registrima pokretač ekspanzije evropske civilizacije u čijoj je osnovi rasizam, onaj podržavljeni rasizam biopolitike koji će se ogoljeno pokazati u oba svetska rata, da bi svoj vrhunac dostigao u nacističkim logorima smrti. Kod Micića, zenitizam je antievropski upravo zato što bi trebalo da bude “oslobodilac ispod ropstva evropske kulturne tradicije. Zenitizam je otkrivač varvarstva i slobode – varvarstva duha i varvarski slobodne misli” (AntiEvropa 1926). Evropa kojoj se Micić – pre svega svojom zenitističkom, vanumnom poezijom – želi suprotstaviti, prepuna je zabluda i grehova. “Mi psujemo kulturu na sva usta – zar ne!? Ta, od glave riba smrdi – smrdljiva ajkula Evropa! Zato u ime varvarske čistote i iskonske varvarske ljubavi, mi hoćemo da zderemo masku svim lažima svirepog humanizma. Mi nećemo više da budemo pretvorni hrišćani.” (“Zenit” 1926).

Kao internacionalna revija za novu umetnost “Zenit” u jednom periodu (od br. 8 do br. 16, 1921–1922) u zaglavlju ima odrednicu da je to revija koja povezuje Istok i Zapad, “orient” i “occident”. U takvoj konstelaciji “Balkan je MOST između Istoka i Zapada” ali jednosmerni most (Istok > Zapad) koji treba da omogući da ideje sa Istoka pređu na Zapad. Zašto? Prvenstveno zbog toga što je “latinska koncepcija Zapada uništila Evropu i slomila ideju Čovečanstva” (“Zenit” 1921). Nasuprot tome stoji slovenska koncepcija Istoka koja bi mogla da preporodi Evropu i “uzvisi ideju Čoveka”. Kao glasilo zenitističkog pokreta, časopis bi trebalo da bude čvorište povezivanja u čijoj je osnovi stvaranje uslova za nastanak “novog čoveka” – barbarogenija. Čini se da upravo zbog toga “Zenit” nema preveliku sopstvenu produkciju, a sam Micić je, kako primećuje Radomir Konstantinović, pre svega “popularizator i izdavač avangarde, ali ne i njen pesnik”, tako da razlika između “popularizacije i prakse umetnosti”, kao i “između izdavača-propagandiste i tvorca” ostaje nepremostiva.

 

SVEČOVEČANSKA EPOHA

 

U barbarogeniju je oličen dadaizam, onaj, kako napominje Konstantinović, “tipično evropsko-antievropski stav apsolutne, individualističko-anarhističke negacije onoga sveta koji je 1914. pokazao sve sile svoga varvarstva”. U Konstantinovićevoj opaski da je u pitanju “individualističko-anarhistička negacija” moguće je naći i razloge za Micićeve kontradikcije, nedoslednosti i protivrečnosti, ali isto tako i za neprekidna traganja za novim povezivanjima sa različitim čvorištima unutar avangardne mreže. Barbarogenije je otelovljenje “čistih osećanja” varvarstva koje, sledeći antistrategije provokacije avangarde, oslobađa energiju umetničkog stvaranja i tako zapravo funkcioniše – kako anticivilizacijski, tako i antikapitalistički. To je varvarstvo čoveka nove tehnološke civilizacije koji ne prihvata “normalizaciju” razaranja koju je donela zapadna civilizacija nakon Prvog svetskog rata.

 

 

Kao čvorište unutar avangardne mreže “Zenit” se na različite načine i drugačijim intenzitetom povezivao sa balkanskim, jugoslovenskim, hrvatskim i najzad srpskim linijama, u svom traganju za novom “konstrukcijom svečovečanske epohe”. Čini se da je u osnovi ovakvog Micićevog pristupa sve vreme prisutna antistrategija dade, kao nepristajanje na postojeće i transcendentno, čak i kada se napadao i odbacivao sam dadaizam. Iz ugla čvorišta avangardne mreže manje je važno da li se zenitizam tretira kao pokret koji pripada jugoslovenskoj, balkanskoj, hrvatskoj, srpskoj kulturi, ili je to naprosto ludilo jednog pojedinca, pesnika, izdavača, i sl. (Lud je čovek). Za mrežu, to su samo drugačija povezivanja različitih intenziteta, koja mogu zadobiti mnoga, ponekad militantna i kontradiktorna značenja.

 

 

Na jednoj strani fenomen “Zenita” moguće je posmatrati unutar avangar­dne mreže, kada provocira, traga za no­vim povezivanjima, kada se naprosto buni u duhu avangarde. Na drugoj strani, izvan avangardne mreže provokacije pre­ra­staju u Micićeve individualne nacionalno-političke intervencije, koje prete da retroaktivno prošivaju čitavu delatnost zenitizma. U prvom slučaju imamo “višak smisla” koji dolazi iz mreže, gde svaka provokacija poziva na otvorenost, eksperiment i nova povezivanja, dok u drugom slučaju imamo toksična zatvaranja na nacionalno kao jedino validno uporište. Dokle god postoji umetnička provokacija unutar mreže, u pitanju je traganje za novim slikama mišljenja; ma koliko ponekad bilo uvredljivo, naivno, militantno ili nekonzistentno, ovo traganje je inherentno avangardi. To je nastojanje da se uspostave novi načini umetničkog povezivanja sa “mrežama života”, koji su hibridni, eklektični, nepostojani, fluidni i neuhvatljivi, ponekad čak mistični i nerazumljivi, ali uvek okrenuti životu kao “čistoj imanenciji”. Sa zatvaranjem u nacionalno vraća se i transcendentno, ono neuhvatljivo, s onu stranu poimanja, što se otelovljuje u ideologijama zemlje, naroda, duha, ili već nečem što natkodira čitavo polje. To više nije događaj kao avangardni eksperiment sa realnim, već pad u staru sliku mišljenja iz koje probija sav paroksizam “duha palanke”, onaj fantazmatski hegemoni duh koji “zna” rešenje svih problema čovečanstva.

 

Jovan Čekić

Vreme online

 

 

Ostavština Ljubomira Micića

 

Osim što je bio osnivač umetničkog pokreta zenitizam, po čemu je najpoznatiji, Irina Subotić, naš najbolji poznavalac Micićevog dela, o kome je objavila više studija, u razgovoru za “Vreme” podseća da je Micić po obrazovanju bio profesor filozofije, da je u mladosti glumio, kao i da je zatim bio književnik, pisao je pesme, prozu na srpskom i francuskom, manifeste i druge programske tekstove i polemike, bio je pozorišni, likovni i književni kritičar, urednik više časopisa i knjiga koje je često lično grafički oblikovao, bio je prevodilac, kolekcionar, organizator prve međunarodne izložbe avangardne umetnosti na Balkanu, držao je predavanja i priređivao pesničke večeri u smislu dadaističko-futurističkih manifestacija…

 

 

OGLEDALO VREMENA

 

Za promene u evropskoj umetnosti u prvim decenijama XX veka – u to vreme su nastajali ekspresionizam, kubizam i ostali “izmi” – Micić se zainteresovao tokom studija na Zagrebačkom univerzitetu gde je po svoj prilici došao u kontakt sa naprednim intelektualcima i imao prilike da vidi tadašnje najuglednije evropske časopise, kao što je, na primer, berlinski “Der Sturm” ili futuristička glasila.

“Istovremeno”, podseća Irina Subotić, “Micić je prošao golgotu Prvog svetskog rata, i priključio se širokom krugu mladih koji su u bratstvu, miru i novom stvarala- štvu videli budućnost Evrope i Balkana. Tadašnje mlade generacije tragale su za otklonom od svega što bi podsećalo na stara vremena i tradicionalnu formu. U stvaralaštvu su sve glasnije nicali sinkretički modeli za koje su časopisi bili adekvatni forumi izražavanja, pa su se takvi časopisi osnivali u gotovo svim sredinama. Zagreb je imao dovoljno uslova da se i tamo rodi jedan takav časopis: “Zenit” je bio osnovna, najvažnija baza iz i oko koje se razvijao i na koju se oslanjao zenitizam.”

O vezama Micića sa ruskom avangardom, Subotićeva priča: “Već u prvim brojevima ‘Zenita’ 1921. godine uočljiva je Micićeva zainteresovanost za novosti u ruskoj kulturi: on objavljuje pesme Aleksandra Bloka, Igora Severjanina, Valentina Parnaha, i to u originalu i prevodu. Dobio ih je preko Pariza, gde su boravili Boško Tokin, Stanislav Vinaver, Dušan Matić i Ivan Gol, koji je jedno vreme bio kourednik ‘Zenita’. Tokom boravka u Berlinu 1922. godine”, kaže Irina Subotić, “uspostavio je neposredan kontakt sa izuzetno značajnim predstavnicima nove ruske umetnosti. Najkonstruktivniji kontakti su bili s Iljom Erenburgom i Lazarom El Lisickim, koji su bili pozvani da urede tzv. Rusku svesku (‘Zenit’, br. 17/18, 1922). Lisicki je napravio specijalan nacrt za korice ‘Zenita’ u duhu njegovog PROUN-a i taj broj je prvi put u našu kulturu uveo tekstove o aktuelnim pojavama u ruskoj likovnoj i primenjenoj umetnosti, pozorištu, poeziji, filmu. ‘Zenit’ objavljuje reprodukcije Maljeviča, Rodčenka, Arhipenka, Mejerholjda, Tairova, Tatljina, Zadkina, Denisova; štampaju se dela Jesenjina, Hlebnjikova, Pasternaka, Kandinskog, Lunačarskog, Trockog; hvali se moderna arhitektura Meljnikova… ‘Zenit’ daje veliki oglas Za pomoć gladnima u Rusiji. Micić je verovao u ideju Oktobarske revolucije i stvaranje novog društvu s novim čovekom kroz novu umetnost – umetnost koja ne oponaša stvarnost već nudi drukčije viđenje stvarnosti i doprinosi izgrađivanju bolje i srećnije budućnosti kroz nove forme i zakone likovnosti. Ideje o socijalnoj ulozi umetnosti i kulture, umetnosti u životu, koje srećemo u ‘Zenitu’, dolaze takođe iz ruske avangarde koja je u tom smislu uticala i na Bauhaus, a on je u ‘Zenitu’ isto tako prisutan na razne načine.”

 

NEPODOBNOST

 

 Micić je priznavao samo najnovije, najradikalnije, neinstitucionalne rezultate, što je – razume se – navlačilo gnev protiv njega. “Polemisao je s Bogdanom Popovićem i bio najoštriji kritičar Miroslava Krleže, posprdno ga nazivajući ‘Mimoslavom Krpežom’”, priča Irina Subotić. “Sa svojih buntovnih levičarskih pozicija u duhu boljševizma, i još više anarhizma, pod udarom njegove bespoštedne kritike našli su se i crkva i monarhističko uređenje, malograđanski duh i udvorički mentalitet, hrvatska aspiracija ka izlasku iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zastareli repertoari pozorišta, koncerata i bioskopa, izložbe bez novih likovnih rešenja, književnost i poezija u starom ključu, časopisi bez jasne koncepcije, nagrade bez pravih kriterijuma, domaći neuspeli nastupi na međunarodnoj sceni…” Zbog toga je imao problema sa zapošljavanjem, premeštanjem i najzad otpuštanjem (radio je kao nastavnik u školi), proglašen je za “ludaka”, a njegove zenitističke knjige i pojedini brojevi časopisa “Zenit” bili su nekoliko puta policijski zabranjeni i zaplenjeni zbog korišćenja “nemoralnih” reči i izraza kojima se “teško vređa javni moral”, zbog “izazivanja mržnje protiv države kao celine”.

Najzad, zbog teksta Zenitizam kroz prizmu marksizma sa potpisom dr M. Rasimova u 43. broju, Micić je optužen da “širi komunističku propagandu”, optužen je da se “inkriminisanim izrazima posredno pozivaju građani da silom, putem revolucije menjaju današnji društveni poredak”. “Zenit” je prestao da izlazi, a Micić je deset godina proveo u Parizu. Kad je 1940. godine objavio jedini broj časopisa “Srbijanstvo”, navodi Irina Subotić, doživotno mu je stavljen nacionalizam na dušu. “Najviše osporavanja je doživeo od Marka Ristića, koji ga je u svojim tekstovima nazivao ‘magarcem’ i koji je negirao svaku vrednost ‘Zenita’ i zenitizma, možda najviše zbog toga što su njihove pojedine ideje i načini realizacije bili srodni – s tim što je zenitizam rođen nekoliko godina pre nadrealizma… Sa sličnih pozicija nastupao je i Radomir Konstantinović.”

Kad su 1983. godine u beogradskom Narodnom muzeju Irina Subotić i Vidosava Golubović priredile izložbu “Zenit i avangarda dvadesetih godina”, stara netrpeljivost prema Miciću je obnovljena. “Ni mrtav, Micić nije davao mira svojim neprijateljima”, kaže Irina Subotić. “Generalni sekretar za kulturu Saveza komunista Srbije, Radivoj Cvetićanin, svojim napisom u ‘Borbi’ pokrenuo je gotovo iracionalnu lavinu napada na Micića i Narodni muzej koji je priredio izložbu iz njegove zaostavštine. Micića su tada svi osporavali: politički je to bilo oportuno jer se znalo da se on ‘usuđivao da piše protiv Tita’. Hajci se pridružio i tadašnji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović, koji nije ni posetio izložbu. O onome što je bilo izlagano na njoj a predstavljalo je novu stranicu naše avangarde – usudio se da piše samo Velimir Abramović Abramčik.”

 

 

OSTAVŠTINA

 

U Jugoslaviji Micić nije imao nikakav društveni status, nije primljen u Udruženje književnika, bio je izopšten iz javnosti, nije imao penziju ni socijalno osiguranje. Živeo je od milosrđa, od prodaje starih novina i žvakaćih guma koje je dobijao u paketima iz inostranstva. U svom jednosobnom stanu u Prote Mateje 18, brižljivo je čuvao sve što je ostalo iz vremena njegove herojske avangardističke borbe i iz njegovog pariskog života u zajednici sa suprugom Anuškom. “Nije se od toga rastavljao ni u svojim najtežim trenucima, kada je gladovao i bio proganjan”, navodi Irina Subotić. “Nakon njegove smrti 14. juna 1971, deset godina je trajala sudska procedura traganja za naslednicima, i kako oni nisu nađeni, celokupna zaostavština, pohranjena u podrumima opštine Vračar, bila je podeljena između Narodne biblioteke i Narodnog muzeja.”

U pomenutom tekstu “Ljetopisa” prvi put je objavljen celovit uvid u kompletnu Micićevu zaostavštinu. “Spiskove sam lično kucala u podrumima Opštine Vračar tokom proleća i leta 1980. godine uz asistenciju opštinske službenice Verice Šeremet. Na osnovu tih spiskova sva umetnička dela i dokumentacija vezana za likovnu umetnost – časopisi, knjige, pisma, fotografije i slično – pripali su Narodnom muzeju, a materijal vezan za književnost – Narodnoj biblioteci Srbije. Nadam se da bi ovi spiskovi mogli da podstaknu mlađe istraživače da dođu do novih saznanja o zenitizmu, samom Miciću i širokom krugu znamenitih ljudi sa kojima je bio u kontaktu i čija je ostvarenja prenosio domaćoj publici.”

 

 

Kakav je bio uticaj zenitizma na tadašnju umetnost? Irina Subotić kaže da je teško govoriti o značaju i uticaju koji je zenitizam imao na tadašnju umetnost jer je i on sam bio eklektičan, otvoren za saradnju sa svim umetnicima aktuelnih ideja i postavki, a protiv institucionalnih i zvaničnih merila prema kojima se Micić izrazito negativno odnosio. “Za veliku ‘Zenitovu’ međunarodnu izložbu nove umetnosti, koju je Micić priredio u Beogradu aprila 1924, sa učešćem Delonea, Gleza, Šaršuna, Kandinskog, Arhipenka, Moholj-Nađa, El Lisickog, Lozovika, Seissla, Gecana, Bijelića i mnogih drugih umetnika čija dela su sačuvana u Micićevoj zaostavštini, Mihailo S. Petrov je kasnije napisao da je došla prerano u Beograd jer ni umetnici ni publika nisu tada shvatili njen značaj i njene poruke. Dakle, teško je govoriti o direktnom uticaju zenitizma; pre bih pomenula da je časopis ‘Zenit’ bio otvoren za nove pojave, da je imao značajnu ulogu prenošenja informacija o mnogim aktuelnim ličnostima i njihovim poetikama, o novim istraživanjima u svim oblastima stvaralaštva i to iz čitavog sveta. Mislim i da je danas zenitizam podsticajniji nego što je bio u vreme svog aktivnog postojanja.

 

Sonja Ćirić

Vreme online

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
darko
3 months ago

srpski Zenitodadaizam. divna prica, napola legenda kada smo, makar i preko sna jednog coveka i grupice njegovih istomisljenika, bili deo svetskih strujanja iznoseci kritiku postojeceg jugoslovenskog sistema, a protiv ucmalosti ustajalosti i robovanju svekolikim zabludama. ovakav dadaizam bi i danas bio anarhisticki moderan. lep clanak.

Амика
3 months ago

ОДЈЕК ЗЕНИТИЗМА

У кафани „Вук Караџић”, у којој је служена само ракија, између два рата настао је покрет – најранија авангардна група у Београду – клуб „Попокатепетл” који је покренуо песник Раде Драинац. У истој кафани он је одлучио да покрене часопис „Хипнос”. Међутим, новац сакупљен за издавање првог броја братија је пропила, али су у истој кафани успели да сакупе новац за издавање чак два броја „Хипноса”! И, године 1922. и 1923, Драинац издаје два броја свог часописа „Хипнос“ са 11 сарадника у првом и 7 у другом броју и програмом хипнизма.
         Хипнизам је преживљавати, много крви давати медитацијама и живети од свега и у свему путем сна… Хипнизам је директна илузија свега, душевних драма и метафизичких дубина. Хипнизам је – Сан екстазе, без кругова и опредељења.