Winter in America, deo prvi

U stvari sam hteo da pišem o jednoj drugoj pesmi…počeo sam o Winter in America Gill Scott-Heron-a, a onda nabasao na ovaj mali intimni trenutak; od tada ne mogu da se skinem sa pesme i svako mi jutro počinje njom. Heronu ću se vratiti, ima vremena, duga je zima…

Uz to, sinoć sam gledao jedan dragi film…Sati. Ed Harris koji sedi na prozoru i priseća se kako ljubav ume da počne: ‘U ostalim životima, jutro je bilo kao i svako drugo…’

Da, zora nudi svetlo pod kojim se uoče detalji koje samo ljubavnici vide. Svaki detalj ostaje flešbek koji kasnije uglavnom boli, ali ga svejedno volimo i ne damo. I branimo, kao sveti simbol naše lične istorije.

A zima je takva, svetla i bela. Zima je za mir udvoje: za gledanje filmova i kupovanje poklona, za ćutanje i kuvanje, zima je za slow drive…

Jednog takvog jutra, Doug Ashdown, australijska folk zvezda našao se u ledenom Nešvilu. Pre toga je prešao predug put od podzemnog sveta prvih neuspeha, suterenskih klubova Adelaida, Dilan fejka, sve do prvog kantri doručka u Americi zajedno sa dugogodišnjim producentom i koautorom Jim Stewart-om. Tri godine je gutao prašinu i lutao; tog jutra bilo mu je dosta svega. Zima nije za usamljenike. Odlučio je da se vrati u svoj Ozilend, i to tako što je prvo teleportovao srce:

The harbour’s misty in the morning love, oh, how I miss December
The frangipani opens up to kiss the salty air

Frangipani je cvet koji raste u blizini sidnejske luke i decembar je njegovo vreme. Tako je Doug u prva dva stiha celu stvar učinio endemskom.Cvet u sred magle i soli…Australija. I long distance veza kao teško izlečiva zavisnost, dobar izgovor da se i dalje veruje u san:

I know you’re getting ready for the office
I suppose he’s still there
With you sharing a morning sun

Ljubav odraslih je tako romantična i zakasnela: sad bi znao da je  gleda dok se oblači i šminka za posao, zrelu i zanesenu ženskim  rutinama, zavodljivu u jutarnjoj samodovoljnosti. Uzalud, tuđa je.

Winter in America is cold and I just keep growing older
I wish I could have known enough of love to leave love enough alone

Prva verzija pesme bila je naslovljena po potonjem stihu Leave love enough alone i snimljena je 1974. Niko je nije primetio. Beznadežno staromodni Ozi sa mustaćima i dioptrijom nije imao šta da traži među trendi kaubojima.

Prihvatali su ga samo muzičari. I to ne bilo koji: nastupao je pored Joni Mitchell, Supertramp i Dave Van Ronk-a. I svi oni se čuju u pesmi. Često ovih dana zamišljam kako bi Scott Walker otpevao refren:

Enough of love
To leave love enough alone

Doug je spakovao svoj neuspeh na avion i vratio se. Dosta je bilo razvlačenja po kaubojskim barovima, to je mogao i kod kuće. On sam opisuje taj deo karijere kao ‘šaren’. A onda se dogodilo čudo.

O čudesnom preokretu, sam Doug priča ovako:

1976., slavni australijski disc jockey Bob Rogers predložiće mu da  promeni naziv pesme  u Winter in America, stih iz refrena i snimi je  ponovo. Pesma sa dva imena kreće novim stazama, a biser prvo  otkrivaju u Holandiji. Zašto? To ni Doug ne zna. Kao što je Sultans  of swing prvo otkrivena na lokalnoj stanici u Beogradu, tako je i  Winter in America bilo suđeno da procveta među tulipanima.

Uskoro potom, pesma će kao i svaki klasik napustiti dom svog  roditelja i započeti vlastiti život. U Holandiji, snimiće je René  Froger i nedeljama gaziti po lokalnim chart-ovima.

Froger će joj dati i potpuno novu dimenziju: napustiće intimističku  folk strukturu i ubaciti je u mod debelog Elvisa. Možda smo svi mi  negde više voleli ozi melanholiju, ali mora se priznati da je i  ovakvo čitanje smisleno i sveže. Zanimljivo da će Winter in America  ostati Frogerov najveći uspeh, baš kao i njenom australijskom  autoru. Na jednom Froger tribute koncertu, nova zvezda Thomas Berge  rekonstrisaće je kao amalgam slavnih prethodnika, možda čak bliže  originalu:

Bilo je pitanje trenutka kada će se pojaviti soul odgovor. 1993. daće ga australijski bojbend The Robertson brothers. Ako izuzmemo  patetični gitar solo u sredini, sve drugo je bilo na nivou slavnog  folk standarda. Bas linije i produkcija u maniru Pol Young-a(ili čak   još bliže tada aktuelnom sjajnom Older albumu G.Michaela) i  višeglasni vokal aranžman bili su mnogo više od pukog cover-a.  Robertsoni su nabacili novu boju svetla na belinu zime.

I’ve learned something of love I wish I’d known before you left me
But it’s funny how you don’t know what you’ve got until it’s gone

Koliko je puta ovo napisano? Pa ipak, neke pesme prosto vrede više… Hercegovci kažu ‘kao kad senka zaliči’. Nema razloga: eto tako. Sombre but elegant…Neki se trnci penju uz kičmu i filmovi zavrte sami od sebe.

I kako uostalom prevesti taj savršeni sombre? Evo da probam: naj ti poljub nariše ustnice…samo takav prevod ima smisla. Zorana Predina je na jednoj od dugih turneja zateklo goruće nedostajanje. Zamislio je svoju ženu i pokušao da je nacrta; idealan medij bio je zamagljen prozor. Oči, kosa, nos…kako da nacrta usne? Setio se: poljubio je maglu na prozoru; naj ti poljub nariše, nariše ustnice. Zima, jutro, decembar. Ljubav.

Nema razloga: eto tako.

za P.U.L.S.E.: Vladimir Alimpić

  aprilprica, demis roussos, doug ashdown, Muzika, rene froger, Vladimir Alimpić, winter in america