Drugi deo

Na Bulbuder odlazim ređe:moji su se prijatelji mahom odselili, a sebe sve manje nalazim među trolejbuskim žicama Dimitrijale. Da sam nešto mlađi, mogao bih da kažem da nikad i nije bio lep, makar voleli prizemljuše i zajednička dvorišta; u stvari, ni ona nisu bila lepa, samo nam se odsustvo etikecije i upadanje u nedoba na komšijske kafe danas čine jako romantičnim.

Između dva brda nekad je prolazio Slavujev potok. Dobro zvuči, ali je taj potok danas zapravo ulica Dimitrija Tucovića, teskobno, pregrejano benzinsko crevo u kom sam, eto, rođen. Smog i beton davno su progutali krošnje, bombondžijske suterene, kafanice i klupe i postali prirodno ok(r)uženje sledeće generacije Bulbulderaca. Novi klinci, nova pravila – kroz smog plivaju samo najbrži.

Pa ipak, ima jedan trenutak; kratak trenutak kad Bulbulder zaliči na lepotu koju smo uništili. Prvi dan snega.

Momenat kad belo zatrpa zapišani šoder, rasparene crepove i trule fasade, a automobili pobegnu od neraščišćenih prestrmih ulica, a huk grada tek šunja niz Dimitrijalu. Od tolike lepote, ne stignemo ni da se zapitamo šta smo joj, dođavola, uradili.

Stignem samo da se prisetim Gill Scot Herona, možda zato što Bulbulder ni tako beo nije nevin. I kad je najlepši Bulbulder ostaje ljuti bluz.

Like the forest buried beneath the highway
Never had a chance to grow

Gil ne umire u spiritualizmu. Možda je Marvin Gaye utabao put, ali Gill Scot Heron ume da zastane na svakom ćošku i ostavi poneki trag, bilo da nacrta grafit ili se pomokri. U svoje stihove umeo je da ugradi svakakvu trulež i da je ispriča. GSH, protoreper.

Sam album trebao je da se zove drugačije: Supernatural corner. Od  naslova se odustalo jer nije bio razumljiv ljudima koji nisu videli  tu kuću na lakat o kojoj naslov govori. Bila je to iznajmljena rupa  u kojoj su GSH i maestro Brian Jackson stanovali tokom snimanja. Pa  ipak, za album cover ostao je kolaž Supernatural corner, propadanje  u živim bojama, haos i nada u jednom. Uradio ga je Eugene Coles,  Jacksonov i Heronov ortak sa studija i smatra se jednim od najboljih  cover-a ikada. Prva serija, izašla pod nezavisnom etiketom Strata- East prava je dragocenost među kolekcionarima.

 Ime je promenjeno u Winter in America odlukom samog Herona.  Watergate, naftna kriza iz 1973. i njene posledice po Afroamerikance  bili su duga hladna zima za pesnika. Sezona leda i proleće iza ugla.   Bio je prvi pravi reper, samo što se to tad zvalo spoken word  performer. Još 1971., snimio je brzalicu The Revolution Will Not Be  Televised, koja će markirati Niksonovu eru:

You will not be able to stay home, brother.
You will not be able to plug in, turn on and cop out.
You will not be able to lose yourself on skag and skip,
Skip out for beer during commercials,
Because the revolution will not be televised.

No, ne dajte se zavarati: pesma Winter in America nije deo albuma Winter in America. Ona je snimljena kasnije, na nagovor Peggy Harris, dizajnerke unutrašnje opreme albuma(eeee da: tako se to nekad radilo); prvo kao live verzija, a tek na albumu The First Minute of a New Day kao studijsko izdanje. Na reizdanju Winter in America albuma iz 1998. biće uključena još jedna živa verzija.

Sam Heron nikad je nije prihvatio kao deo albuma. Govorio je da je možda bolja, možda gora, ali svakako drugačija. I jeste:

And ain’t nobody fighting
Cause nobody knows what to save

I da li u stvari najviše zaboli gubitak vere? Romantični hipi aktivizam je bledeo tih dana, just like the peace sign that vanished in our dreams…i parada nemoći koja nas parališe; i pomirenje sa sopstveni limitima; never had a chance to grow.

I tako je zima u pesmi zapravo postala jedina poruka – duga, opasna, bolesna, mračna i spora, ali zima koja ima svoj kraj…

Ljudi su se tako po difoltu pronalazili u ovoj pesmi i svako je imao svoj posebni razlog; obično se ostavljao nekakav intro kao lični doprinos. Sandra St.Victor je prevela u R’n’B i ispričala svoje:

Na EP Metalheadz #70, D Star će osmisliti svoj intro i prevesti celu stvar u drum’n’bass, njuškajući po Goldijevim tragovima. Jedno od mojih definitivno omiljenih čitanja(kažu da je na setovima radio i desetominutne verzije, ali je nisam pronašao):

Pre par godina, Bill Ortiz, dugogodišnji Santanin trubač je uz pomoć Tony Lindsey-a, takođe ortaka iz benda uradio svoju malu posvetu GSH potresen njegovim iznenadnim odlaskom. U početku mi su učinilo preterano ispolirano, ali što više slušam, više mi se sviđa, puno ozbiljne svirke i studija, puno truda i ljubavi za pesmu:

Hip hop odgovora ima bezbroj, razumljivo. Ovde ću ostaviti dva koja jako volim, ali lično mi je svaki put u glavi kako bi to uradio Dr Dre na svojim počecima, recimo u The Chronic fazi, pre dvadesetak godina. Mislim, dalo bi se očekivati…

The Godfather of Rap nikad se nije prodao. Za to je bio spreman da plaća cenu – po zatvorima, na odvikavanjima od zavisnosti i otkazima od izdavača. Šut karta koju je dobio od Arista records 1985. bila je prilično znakovita, crno gunđalo prešlo je granicu i strpljenja je bilo sve manje, osamdesete su u muzičku industriju uvodile pravila krupnog biznisa i umetnici su se teško mirili sa njima.

Loš status kod izdavača nije velike muzikante sprečavao da Herona slepo prate, pa je u toj divljoj fazi osamdesetih sa njim prašio jedan Ron Holloway na tenor saksofonu, baš kao što su ga na početku karijere, kad niko za njega još nije znao, sledili Ron Carter na basu i Bernard Pretty Purdie na bubnju…bilo je tu uvek nešto više od novca.

Heronovi roditelji bili su takođe čudni svati – majka je bila operska pevačica u NY Oratorio Society, a otac profesionalni fudbaler(‘Crna Strela’), prvi crnac u Glazgov Seltiksima. Tako ispada da su se mogli upoznati i negde na Bulbuderu gde su u istim kafanama sedeli i slavni fudbaleri i operske pevačice. Recimo u Zapisu;i sve bi bilo isto, jer bluz ne bira, izabrani se samo rode…

za P.U.L.S.E.: Vladimir Alimpić

  America, aprilprica, Gil, Muzika, Scott-Heron, soul, Vladimir Alimpić, winter