Ulogujte se / Kreirajte profil

Život u senci liberalnog kapitalizma

Slavni britanski reditelj Ridli Skot (Osmi putnik, Blejd Raner, Telma i Luiz, Gladijator, Američki gangster) je iznenadio svoje obožavaoce koji su navikli na akcioniji, raskošniji i glamurozniji imidž njegovih ostvarenja. Naime, u filmu Cena  života (All The Money In  The  World, 2017),  Skot se bavi istinitim događajem – otmicom  Džona Pola Getija Trećeg, unuka čuvenog milijardera Džona Pola Getija 1973. godine. Od cele istinite  storije, koja je u scenariju veoma slobodno interpetirana, reditelj baca akcenat na stešnjenost i agoniju glavnog junaka- kidnapovanog tinejdžera Pola (Čarli Plamer) s jedne i škrtost i bezdušnost njegovog osamdesetogodišnjeg dede koji je u ono vreme smatran najbogatijim čovekom od čovekovog postanka do današnjih dana. Radnja se, što dodatno sugeriše manjak manevarskog prostora, kako za otetog momka i njegovu majku tako i za otmičare, odvija uglavnom u podrumima, oronulim kućama, hladnim kancelarijama i foajeima korporacija ili uzanim mediteranskim ulicama.

Film se poklapa s istinitim događajima samo po sledećem: članovi ‘Ndranghete, kalabreške mafije su oteli Pola Trećeg i traže otkup od sedamnaest miliona dolara dočim “Deda Geti” (Kristofer Plamer-nije u srodstvu s Čarlijem Plamerom, prim.aut.), ističući da ima četrnaestoro unučadi, odbija da plati traženi iznos jer bi onda svako mogao da kidnapuje i ostale članove njegove porodice i traži otkup za njih. Polova majka Gejl (Mišel Vilijams) odlučuje da se bori za svoje dete vršeći pritisak kako na glavu imperije Geti tako i na njegovog “konsultanta za bezbednost”, bivšeg agenta CIA Flečera Čejsa (Mark Valberg). Mladi Geti, u zatočeništvu, u zabitom selu na jugu Italije, narušenog zdravlja, se bori za svoj život i slobodu dok, istovremeno, Gejl pokušava da obezbedi potrebna sredstva za njegovo puštanje a otmičarima, s vremenom, popušta strpljenje…

RUŽNI, PRLJAVI I ZLI

Pohlepa članova ‘Ndranghete jeste pokretač radnje ali je ona, u ovom slučaju, ono što se lako može namiriti. Čovek koji poseduje najveće tankere na svetu, održava ekskluzivne odnose s arabijskim šeicima i profitira na svetskoj recesiji nafte je onaj koji je istinsko zlo i neprijatelj sopstvene porodice. Geti Prvi, kojeg je vremešni Plamer maestralno odigrao, je toliko škrt da štedi na posluzi tako što sam sebi pegla odeću. Njegove dobrotvorne organizacije služe isključivo izbegavanju poreza a članovi porodice nemaju nikakve beneficije od njegovog položaja- on ih, štaviše, kao što je slučaj oca kidnapovanog Pola, “pušta” da žive kao obični ljudi i s njima veoma retko održava bilo kakve kontakte jer deca mogu da ga ometaju dok ostvaruje svoju “viziju” u kojoj je on niko drugi do inkarnacija rimskog cara Hadrijana.

Prethodno navedeno nije nimalo slučajno jer su u Hadrijanovo vreme, najveće teritorijalne i finansijske moći Carstva, postavljeni zidovi na granicama, limesi koji su odvajali  civilizaciju od takozvanih varvara. Za starog Getija varvari su svi ostali osim jedan od “njegove krvi” koji će se pokazati dostojnim kad za to dođe vreme, tj. posle njegove smrti. Mladi Pol se, kao loš učenik, vršljajući sumnjivim četvrtima Rima i uživajući opojna sredstva, pokazao slabim kao i njegov otac koji je heroinski ovisnik i, samim tim, nedostojnim izbavljenja. Tekodsecanje Polovog uha, kao dokaz da je zaista zatočen, navodi njegovog dedu da razmisli o plaćanju otkupnine. Škrtost multimilijardera Getija nije od one “simpatične” diznijevske vrste oličene u Baji Patku pa čak ni one kratkovide srebroljubive opsesije Čiča Gorija iz pera Onorea de Balzaka, već u sebi sadrži despotski, imperijalni pristup s jasnom politikom: ni pare nikogovićima jer mi nikad ne pregovaramo s teroristima.

Oličenje “terorista”, tj. mafije je Ćinkvanta (Četrdeset,it..) kojeg igra francuski glumac Romen Duris. Ćinkvanta deluje kao  tipičan negativac iz spaghetti westerna: fizički odbojan, zapušten, slab, povodljiv, lukav i sa izvesnim razumevanjem za “suparničku stranu”, svestan svojih zločina  ali, uprkos tome, spreman da se do kraja bori za “šaku dolara više”. Ćinkvanta tako razvija, tokom dugih meseci talačke krize, gotovo prijateljski odnos s Polom i postaje, maltene, stariji brat i jedini pravi sagovornik. Ćinkvanta, čak, veruje, da Pol neće dati njegov opis policiji kad, jednog dana, bude pušten. Paradoksalno, Ćinkvanta, kao čovek ogrezao u u kriminalu, ponekad veruje ljudima dok se naftaški magnat Geti uzda u stvari jer ga “jedino one (antikviteti, umetnička dela) ne mogu izneveriti” i, čak, s vremenom, dobijaju sve više na ceni.

PROKLETSTVO BOGATSTVA

Naime, “Imperator Geti” je, umišljajući da je bolji od drugih ljudi, počinio hybris, tj. svesno se bacio se kamenjem na bogove i sudbinu, uskrativši svojoj porodici život koji je mogao da joj pruži, hranio svoj gargantuanski ego, gazios ve pred sobom a potom i svojim nečinjenjem uticao na to da tragičan sled događaja vodi gubitku zdravlja i sakaćenju njegovog unuka. Pozicija Gejl je, jezikom grčke tragedije, hamartia jer je ona, nakon dugog ubeđivanja, navela svog muža da moli moćnog oca za posao. Njen muž je dobio visoku funkciju u imperiji Getijevih i, u kontaktu sa pripadnicima dekadentnog džet-seta, našao ljubavnicu, počeo da se drogira i zapostavio svoj posao. Štaviše, na Gejlino insistiranje njihov sin Pol se vratio iz Marakeša, gde je živeo s ocem, u Rim. Ona je, dakle, u neznanju, misleći da čini najbolje za svoju porodicu, uticala da sled događaja ode u potpuno drugom pravcu. Ona, s otmicom sina, postaje svesna postupaka svojih postupaka i to sebi ne može da oprosti. Ovo saznjanje je vodi put još grozničavije borbe koja se završava “pobedom” Gotijevih: Pol je oslobođen a plaćena otkupnina je četiri puta manja od početne “zahvaljujući” cenjkanju njegovog dede.

Porodična tragedija Getijevih poseduje, quod erat demonstrandum, elemente antičke tragedije s jednom krupnom razlikom: oni nisu, kao što je Aristotel napisao u svojoj Poetici, ljudima slični ali bolji od njih. Kroz njihove vene, bez obzira na umišlljene vizije glave Carstva Getijevih, ne teče krv kraljeva ili bogova. Da li su onda gori od drugih ljudi? Zanimljive su reči Pola Getija Trećeg na samom početku filma:

Biti Geti je neobično. Mi izgledamo kao vi ali mi nismo kao vi. Mi smo kao bića s druge planete na kojoj je snaga gravitacije toliko jaka da može da iskrivi svetlo. Ona, takođe, krivi i ljude.

Sila gravitacije o kojoj govori Pol je, naravno, težina ogromnog bogatstva porodice koje niko ne može nositi na svojim plećima a da ga ono, na neki način, ne promeni ili deformiše. Reći staru misao da svaka vlast kvari a apsolutna vlast kvari apsolutno je, u slučaju Getijevih, preslabo. Nije reč o familiji koja gospodari određenom teritorijom i njom je, istovremeno, ograničena već o poziciji koja omogućava onima koji poseduju njihovo bogatstvo da kupe (i prodaju) državu po svojoj želji (ukoliko nije svetska sila u pitanju), s mrežom uticaja na svim kontinetima. Takva moć i bogatstvo samo retke mogu ostaviti ranvodušnima.

BEZ HEPIENDA

Cena života se može, kvalitativno, smestiti negde na polovinu Skotove filmografske top-liste gde bi, naravno, na vrhu bio Blejd Raner a na dnu G.I. Jane što, za reditelja koji je ušao u devetu deceniju i postavio visoke standarde koje je i danas teško preći, uopšte nije loš skor. Iako su neki rediteljski postupci mogli da uspavaju percepciju modernog gledaoca (dugi kadrovi i scene koji podsećaju na estetiku 1970-ih) ili da se poigraju sa zdravom logikom. Dobar primer za potonje je odlazak Flečera Čejsa u “štab” ozloglašenih Crvenih brigada koji se, gle čuda, nalazi u centru Rima, u sobi punoj lepih studentkinja i kosmatih studenata koji manijakalno udaraju po pisaćim mašinama, sve štancujući radikalno leve proglase. Ovakvo predstavljanje Brigatte Rosse pada u vodu ako znamo da je reč o jednoj od najtraženijih terorističkih grupa u Italiji koja je, shodno tamo, bila u konspiraciji.

Problem, veći od onog “kako mali Đokica zamišlja zle komuniste”, leži u samom finišu filma. Tako oslobođeni mladi Geti, odlučuje, uz podršku svoje majke, da dobar deo novca svog dede koji je u međuvremenu preminuo, da u humanitarne svrhe a veliku kolekciju umetničkih dela pokloni muzeju u Los Anđelesu. I tu se, negde, s hepiendom, sve završava. Scenario je, kao što sam rekao, baziran na istinitim događajima i autor (Dejvid Skarpa) pod uticajem reditelja, ima pravo da ga oblikuje kako želi. Istina je, međutim, da je, bežeći u sladunjavu završnicu, Ridli Skot izbegao priliku da napravi film koji bi se primakao “prvoj trećini”  njegove top-liste. Sudbina Džona Pola Getija Trećeg je bila užasna. Nikad se nije oporavio od traume koju je dobio za vreme svog tamnovanja i spas je tražio u opijatima od čega se razboleo, ostao nepokretan (u filmu Polov otac doživljava tu sudbinu) i umro u ranim pedesetim. Da je reditelj prikazao ovaj deo Polovog života onda bi tragedija porodice Geti bila zaokružena i nosila nešto više od poruke šablonske: novac je koren svakog zla. Govorila bi i o suštini ultimativne moći i enormnog bogatstva, oličenoj u podsvesnoj želji za autodestrukcijom onih koji njima barataju.

Za P.U.L.S.E Aleksandar Novaković

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.