Najveće zlo koje čovek može učiniti jeste – da ne čini dobro. Najveće zlo za čovečanstvo jeste dopuštanje da zlo postavlja pravila.

Savremeni čovek, zarobljen u vrtlogu potrošnje i površnih vrednosti, gubi pravac. Dugotrajno je izložen perfidnom robovanju potrošačkom mentalitetu i kultu pohlepe. Tržni centri postaju hramovi, a duhovnost iščezava.

Taj proces nije nagao – razvija se neprimetno, ulazi u svaku poru života i menja način na koji posmatramo stvarnost.

Daleko od istine, etike i moralnosti, čovek tone u materijalizam, trenutni hedonizam i zadovoljstvo po svaku cenu.Takav život stvara unutrašnju prazninu i nesigurnost. Društvo koje počiva na takvim osnovama postaje ranjivo, nestabilno – osuđeno na propast. Zdrav razum, pod stalnim pritiskom zla, slabi i gubi sposobnost da pravi jasne razlike. Takvo društvo više ne prepoznaje dobro od zla.

Dezorijentisan i zbunjen, čovek živi u izopačenom sistemu vrednosti, gde se zlo prikazuje kao vrlina, a dobro kao slabost, naivnost – čak i budalaština.

Ma koliko vešto bilo obavijeno lažnim sjajem, zlo nikada ne može postati dobro.

Zlo stvaraju oni koji imaju moć, ali nemaju stida ni savesti. Često su zarobljeni u sopstvenom bolu, nesposobni da prepoznaju dobrotu. U zlu nema ničeg uzvišenog – iako pojedini iskazuju poštovanje prema zločincima, to nije divljenje snazi, već strah od okrutnosti ili kalkulisana korist.

Zlo nema razuma. Što je veće – razuma je manje.
Zlo je podmuklo, prilagodljivo i vešto.
Rađa se iz straha, nesigurnosti i sumnje. Njegovi najopasniji saveznici su mržnja, zavist i prezir – često maskirani u prijateljstvo.

Zato zlo nikada ne spava. Ne miruje – samo se s vremena na vreme pritajeno skriva.

Bahato i bez stida, zlo se ničega ne ustručava. Uvek ima izgovor i opravdanje, često se pozivajući na »više ciljeve«.
Laži koje izgovara postaju mu istina – tako opravdava svoja (ne)dela.

Ali, bez obzira na sve što čine, zle ljude treba žaliti.
Oni su nesrećni i izgubljeni – um i duša im prebivaju u tami.
Zlo ne podnosi svetlost.
To je bolest koju samo dobrota može izlečiti.

Danas se čini da je zlo norma – ali to nije istina.
Zlo nije jače od dobrote – samo je glasnije.
Više se o njemu govori i piše.

Samo onaj ko je osetio zlo na svojoj koži, a ostao smiren u srcu i sačuvao bistrinu u umu, zna pravu vrednost dobrote.
Dobar čovek ne prlja ni ruke ni obraz.
On zna da dijamant, čak i u blatu, ostaje dijamant.
I da se od dobrote, ljubavi i istine – ne odustaje. Bez obzira odakle dolazilo zlo.

Maja Marković  – MayaM 

  Maja Marković, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Zlo

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.